Intervju

Samo smisleno!

Autor: Ljuba Kostić

Stereo Banana, intervju

Na dogovoreni sastanak, jedan od članova Stereo Banane stiže biciklom sa kojom ga inače stalno viđam kako šparta gradom. "Nemus  je nešto bolestan, nije mogao da dođe, ali ne brini, evo imam ovlašćenje da zastupam bend u ovom intervjuu", kroz smeh mi dobacuje Naopak. "Isto kao i ja za Novi Polis", prihvatam spremno. Nemus je muzički stator ovog niškog dvojca, dok je Naopak Ništarija rotor sa tekstovima koji su tako dobro prepoznati i prihvaćeni na čitavom ex-Yu prostoru. Čovek je inače u apsolutnom nesaglasju sa svojim pseudonimom ali, ovo je Durlan, kraj koji je generator niške hip-hop scene i u njemu, koliko znam, nema srećno izabranih nadimaka.

Kako služi biciklica?

Kao i uvek. Najbolja mašina za prevoz. Zdravo, brzo, ekonomično. Još kada bi se neko u narednom milenijumu setio da nam odradi i neku stazu, ma bili bi smo srećni kao kolege biciklisti u Šenženu. Ovako, samo fama o nama.

Pa nije valjda da ti smeta to što smo periferija periferije?

Ma jook. Baš prija, inspiriše. Ne, stvarno, ne možeš da budeš u toku sa Zapadom samo kad je prosta potrošačka tehnologija u pitanju. Znamo svi šta je iPhone, ko je Kim Kardashian ali zato mnoge, suštinski bitne stvari, koje smo morali civilizacijski da savladavamo stepenik po stepenik, mi smo preskakali. I posle padanje unazad, i neko nam drugi kriv a zabušavamo sve vreme.

I zato opet i sada, ''borba neprestana'', kod vas muzikom, naravno?

Mnogo se stvari danas brzo menja da bi sve to mogli da predstavimo jednostavno. To je proces, u svemu, pa i kod nas. Kao klinci smo bili debelo isfrustrirani krizom u društvu, negativnom selekcijom, burazerskom privredom ali smo to shvatili, naravno tek kasnije. Iako smo tada samo želeli da budemo drugačiji, vedriji… vremenom, shvatiš da rasteš zajedno sa muzikom i da te to nosi. I pitaš se da li je bilo bolje tada ili sada, ali shvatiš da je i uvek dobro a i da nije, pa ti izaberi. Odavno nemam potrebu da razmišljam o tome šta će da nas natera da radimo sa muzikom, idemo korak po korak.

E sad, nije ni da nemamo ''velike'' planove, imamo ih, možda me je ranije bilo sramota to da priznam ili strah, ali ipak puštamo stvari da se razvijaju spontano… naučili smo da razmišljamo ''stihovano'' pa tako i radimo. Zbog toga nas ne opterećuje forma, bitno je da sadržinu iznesemo na pravi način. Kroz naše stvaralaštvo iznosimo naša krajnja osećanja, nekad smo veseli, nekada besni ali bitno je da se o svemu tome priča iskreno.

Znači borba, to je kod nas uvek taj, generacijski ispravan odgovor?

Da, naravno. Iskreno mislim da su lepi i talentovani ljudi negde prokleti, iz tog razloga što vrlo mladi naiđu na pohvale ljudi a da pritom to još nisu zaslužili. I često nisu u stanju da zbog toga nešto kvalitetno ostave iza sebe. A sa druge strane, neko ko nije bio mnogo ni talentovan ni lep, ali je zato radio predano sve vreme, on vrlo dobro zna da ceni sve ono što je dobio. Mi ne mislimo da smo talentovani ali zato mnogo volimo ovo čime se bavimo.

Znaš, Stereo Banana je u početku bila zamišljena kao predah od nekih stvari koje je svako od nas radio. Nemus je sa našim zajedničkim drugarom Spirkom radio kroz Pogon Records neki jazzy-funky-techno, ja sam takođe kao Naopak Ništarija radio neke solo stvari. I pošto se znamo od detinjstva, kao ajde, krenuli smo u to zezanje da bi evo, koju godinu kasnije, shvatili onu priču koju je neko mudar ispričao - da većina ozbiljnih stvari počinje maltene neprimetno.

A onda vremenom, kada vidiš da te neko prati, da gleda šta radiš i da to utiče na njega, ti tada osetiš obavezu i shvatiš svoju odgovornost da ne razočaraš tog nekog - pa neka bude to i jedan čovek. Mnogo me je iznerviralo to što sam čuo nekom prilikom jednog poznatog repera, kako je na pitanje da prokomentariše neke svoje tekstove odgovorio: ''E sad jebiga, kad bi ja razmišljao o svemu što sam napisao''… Pa čekaj be, KO će da razmišlja o tome ako nećeš ti be brate?! Ne znam, meni je od detinjstva izuzetno bitno da to što napišem znači onome ko će to možda nekada da pročita. Pa i nikada, ali bitno je da bude smisleno jer je to moje i to sam ja.

I da se vratimo na ideju i ostvarenje borbe sa kojom smo započeli ovu priču. Naravno da želimo da menjamo svet, samo što je u početku bilo glupo i pretenciozno da sebi zadajemo takve ciljeve, ali, kako se bude širio ili rastao naš uticaj, sigurno je da ćemo sve više i više voditi računa o dubini tema koje obrađujemo i njihovom značaju.

Sledeći album radimo za inostrano tržište tako da smo, eto, spremni da se uhvatimo u koštac i sa svetskim problemima.

Može neki detalj u vezi toga?

Radimo pesme na engleskom i možda će uleteti i neka na španskom. Naravno, nemamo nikakvog iskustva u probijanju inostranog tržišta ali smo već shvatili da su začudo, oni najuspešniji ljudi uglavnom najdostupniji i najotvoreniji za sve ostale. I ubeđeni smo da ćemo nekako dopreti do njih, pogotovo što imamo uz nas izuzetno kvalitetne video producente koji adekvatno mogu da isprate naša ostvarenja.

Kada si već spomenuo taj ''iz Niš'' fazon, očigledan je vaš izrazito dijalekatski pristup u repu koji vam je, zbog toga možda za neke i iznenađujuće široko, otvorio mnoga značajna vrata širom regiona. Da li to radite smišljeno ili sam, po čuđenju koje sada primećujem na tvom licu, možda promašio sa pitanjem?

Nee, mi negujemo ''dijalektički rep'' pristup. Šalu na stranu, iskreno, nikad se nisam opterećivao time, kao, moram da govorim ovako da bi se negde tako bolje probio. Činjenica je da se lepota i bogatstvo jednog jezika ogleda upravo u njegovoj šarolikosti i pošto već imamo to, glupo je da ga sad osiromašujemo i da svi govorimo na jedan isti način. Bitno je da se razumemo sa svima - a razumemo se odlično. Što se tiče našeg južnjačkog akcenta, gde god da smo, ja osmeh ne tumačim kao podsmeh.

Pitalo me je dosta njih sa beogradskih medija, da li nam to pomaže ili odmaže ali ja nisam znao da im odgovorim, jer jednostavno ne razmišljam o tome kako mi sad zvučimo onima koji tome pridaju neki preveliki značaj. Iz iskustva vidim već, da nas odavde ljudi svuda, mislim na prostor gde se govori sličnim ili istim jezikom, uglavnom doživljavaju kao okretne i duhovite sagovornike, brzih i višeznačnih misli i to je ono što je očigledno i u našim pesmama. Vidim da kritičari hvale te naše tekstove, ali meni je iskreno najbitnije da se mi razumemo sa našom publikom i u Bosni, i u Hrvatskoj, i u Makedoniji… i to je to.

Baš sam nedavno čuo od jedne drugarice, da je neki profesor književnosti sa Filosofskog, našu pesmu Melem obrađivao sa njima na predavanju upravo kao izvrstan primer na kome mogu da se prepoznaju svi dijalekti našeg jezika. Ja to lično nisam znao, niti sam razmišljao o tome, čak mi je i neverovatno, ali u svakom slučaju, sigurno adekvatno oslikava naš pristup muzici. Eto, možda sutra budemo i u čitankama…

Pošto ste baš sa tom pesmom završili prošlu godinu na Top 20 MTV Adria godišnjojlisti, gde vas sada žanrovski svrstavaju kritičari koji su saglasni u tome da niste klasičan hip-hop sastav?

Mi  kažemo za sebe da smo rodonačelnici Kungfusion-a. To smo eto smislili da bi olakšali posao onima koji se trude da nas smeste negde između break beat-a, hip-hop-a, new funk-a, reggae-a i jazzy-techno-a.

Društvene mreže, čiji je uticaj očigledno presudan na stilove i ukuse savremenog potrošačkog društva i gotovo ga je nemoguće izbeći, da li po vama ipak mogu da se iskoriste i za zdrav društveni aktivizam ili je i to već deo agende?

Mislim da su društvene mreže u dobroj meri doprinele tome da pretvore ljude u samodovoljne narcise. Naravno, ne postoji nijedna stvar koja je loša sama po sebi, ima tu i mnogo dobrih stvari, ali evidentno je da ljudi ubrzano gube emocije dok ih mašine dobijaju, i to uglavnom one negativne. Nismo izgleda bili dovoljno spremni, kao ljudi,  da se uhvatimo u koštac sa ovakvom tehnologijom a sada je već sve otišlo predaleko.

A šta bi tu menjali da možete? Ajmo recimo tri stvari…

Pa pre svega moramo razmišljati malo više Eko. Reciklaža, obnovljivi izvori energije… mi o tome gotovo da uopšte ne razmišljamo, kao da ne postoje. Mene sva ta antiglobalistička pitanja odmah gone na razmišljanje, odmah me pobuđuju i teraju da uradim nešto pozitivno, nešto konretno dobro, što će da ostavi dobar trag iza mene sutra, jer ipak je u tome suština, šta ostaje posle nas, što kažu, tvoje je samo ono što si poklonio drugima. Znači, moramo da razmišljamo pre svega Eko a tek posle Tehno.

Takođe, u odnosu sa ljudima, mislim da nam fali jedna kultura komunikacije. To je na jako niskom nivou.

I smatram da je ta stara, da prvo počistiš ispred svoje kuće, esencijalna na svakom nivou, za svaku osobu. Znači moraš da pogledaš pre svega u sebe, pa onda kad smatraš da si sebe dovoljno utvrdio na nekom civilizacijski odgovornom nivou, da si kakav-takav primer okolini, e, onda treba da se okreneš bližnjim svojima da i njima budeš od koristi takav kakav si.

Jedino što tražim od ljudi sa kojima provodim vreme, nebitno da li je to pola sata ili ceo život, jeste to, da svaki dan rade na sebi, da upoznaju svoje i tuđe potrebe i da se okreću ka njima realno i da tako budu bolji ljudi.

Ako već govorimo o zajednici, šta je po tebi optimalan nivo odnosa unutar nje?

Iskrenost, pre svega. Prvo samog čoveka prema sebi. Ljudi to olako shvataju kada se o tome govori. A šta to znači? To znači da ne lažeš sebe ni za jednu sitnicu. Ni za jednu glupost, koja ti je možda navika i koju kao takvu vučeš za sobom kroz čitav svoj život. I onda, kao, ja sam takav. Ne brate, nema razloga da budeš uvek takav. Postoji navika ali postoji i odvika, što se kaže. Apsolutno sam siguran da svako od nas može da promeni sebe ako želi i hoće, ali zato mora pre svega da bude iskren. Tako i u društvu. Moramo da priznamo šta sve ne znamo, šta sve nećemo i da onda vidimo šta možemo da preduzmemo u vezi toga.

Na šta je uperena vaša kritika društva? Smatrate li možda i vi da rešenje nije u derivatima liberalizma i konzervativizma koje nam nude političari, već da nam je potrebna pre svega kultur-revolucija, neka nova avangarda, koja bi objedinila ono najbolje iz oba ideološka okvira? Koliko ste spremni da u svemu tome učestvujete?

Stvar je zapravo veoma prosta. Ovo je jasan krug odnosa koji jednostavno ne mogu jedan bez drugoga. Ne možeš da budeš kompletan, da budeš ličnost, ako ne vodiš računa i ne razmišljaš o tome kako ćeš ti da postaneš bolji, kako ćeš da se postavljaš prema svojim bližnjima, prijateljima i zajednici i napokon prema onima koji dolaze tu posle tebe, znači prema nasleđu. Oni treba da budu bolji od nas ali da li to mogu ako smo mi toliko loši?!

Ne bih ja to tako svrstavao ideološki, ne znam, ne razumem se i ne razmišljam na taj način, ali ovo što sam ti rekao – to mi je zaista bitno. Što se tiče nove avangarde koju spominješ, možda mi nismo još uvek u situaciji da pokrećemo neke ozbiljne pravce ili trendove u kulturi. Ne želimo ni da budemo lideri nekome, jer ima toliko stvari koje ne znamo. To je veoma odgovoran položaj i za tako nešto nam je potrebno još vremena. Ali zato trenutno radimo nešto što može tome na neki određeni način da doprinese.

Pokrenuli smo jedan otvoreni kanal ili grupu koja se zove Bradaz i koja je zamišljena kao prostor gde bi svako ko želi da bude deo javnosti ili umetnosti, dobio nekoliko minuta da jednostavno pokaže šta zna i da kroz dalju interakciju zapravo shvati da li je to za njega. Smatram da danas dominiraju kratke forme i da je to sasvim realan okvir za neko dokazivanje ili pokazivanje. I to je vid borbe protiv mejnstrima, ali one unutrašnje borbe, koja može da pruži samopouzdanje ljudima i učvrsti u nameri da idu ovim putem, ili da ih na vreme upozori na opasnosti onoga što ih zapravo očekuje. To je pomoć i Bradaz je trenutno tu za toliko. Videćemo za na dalje, idemo uvek korak po korak. Ne želimo da sagorimo u prevelikim željama i planovima, ali ciljevi postoje i oni su visoki. I ne odnose se samo na naš lični uspeh već na čitavo društvo.

Koliko su visoki ti ciljevi?

Pa dosta su visoki, skoro nemogući. Prvi je svakako stvaranje jedne moralne elite koja sada ne postoji, za koju te neće biti blam da je pratiš, saslušaš i poslušaš.

Poznata je vaša saradnja i odlični odnosi koje održavate sa Dubiozom Kolektiv, rado ste viđeni i u Hrvatskoj? Kako to uopšte funkcioniše među muzičarima i umetnicima u našem regionu, sarađujete dobro?

Saradnja itekako postoji i samo potvrđuje uzaludnost i glupost ovih i ovakvih granica. Na festivalima upoznaješ razne ljude, sa nekima možeš i sutra, sa nekima ne, sve zavisi, ljudi ko ljudi. Na prostoru cele biše Jugoslavije ima itekako kvalitetnih stvaraoca, mislim tu pre svega na onaj kvalitet koji prepoznaje želju za umrežavanjem u cilju kvalitetnijeg i pravednijeg društva. Naveo bih tu recimo TBF i Kandžiju iz Hrvatske, naravno Hornsman Coyote kod nas. On je onaj redak primerak ljudske vrste kod kojeg na delu možeš da vidiš ono što priča i za šta se zalaže.

A sa Dubiozom Kolektiv smo nastupali više puta, i u Nišu i u Sarajevu. Ovde na festivalu Nisomnia, tamo u klubu veoma inspirativnog imena Hag i na čuvenoj Skenderiji pred više od 10.000 ljudi. Likovi iz Dubioze su stvarno kraljevi, ne šlihtam se bilo kome kada to kažem. Mnogi ih osporavaju zbog tog Balkan-beat-a i tome slično. To su već ukusi i o tome ne treba raspravljati, ali način na koji oni međusobno funkcionišu, posvećenost, istrajnost u onome što su sebi zacrtali kao put kojim idu, tekstovi koji su društveno lekoviti… oni su heroji nacije tamo. Oni su društveno angažovani, njihova borba je borba za pravu stvar, protiv korupcije, licemerja vladajuće elite… i toliko su jaki da su pokretali proteste. Ljudi su samo zbog njih izlazili na ulice! I to ne samo u BiH, nego i u Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji.

Na njih bi mnogi umetnici zaista morali da se ugledaju,jer su se mnogiprosto pogubili u tom nekom svom nihilizmu. To je jednostavno nedopustivo jer svako ko poseduje neki umetnički kvalitet poseduje i moć i ima obavezu da nešto menja. A ti ne možeš to da činiš tako što ćeš da se učauriš i da žališ ili slaviš to što si ''neshvaćen''. I ja sam se milion puta tako osetio i osetiću se sigurno opet. Ali tu nije suština. Suština je da se ti time baviš i da možeš da utičeš na nekog u pozitivnom i konstruktivnom smislu ali pitanje je naravno, da li ti to zaista želiš.

Umetnici obožavaju da stvaraju haotično ili stihijski i da iz tog nekog vrtloga, kako tvrde, vade neka svoja najbolja dela. I ja sam to prepoznao kod sebe ali ne mora tu da bude kraj, ne mora tu da bude tačka. Ili vrh planine koju sebi gradiš. I ako si već u jednom trenutku shvatio da nisi ti najbitniji već da možeš da utičeš i na druge, zašto bi tu stao? Ja sebe bar za to uvek pitam. A pitam i druge kad smatram da ima smisla da ih pitam. I tražim to od njih.

Šta se sluša u zadnje vreme kod vas?

Pa neki francuski rege. I ostrvska scena je uvek zanimljiva. Tamo je čak i pop kvalitetan. Jeste sve to slatkasto ali je bre kvalitetno. Teško je danas naći vredne umetnike. Uglavnom su ljudi lenji a to proizilazi iz toga što su mnogo puta pomislili da su se dali dovoljno, da nisu naišli na očekivanu reakciju i onda sad verovatno smatraju da nema potrebe da se više bilo kome dokazuju. A retki su oni koji su sebe dali muzici i koji u njoj pronalaze stalnu inspiraciju i potrebu za dokazivanjem ili bolje rečeno usavršavanjem.

Kako stoje stvari sa lokalnom, niškom hip-hop scenom iz koje ste i vi proizašli i koja je poznata po veoma kvalitetnim umetnicima i grupama? Da li i vi smatrate da je hip-hop možda preuzeo primat od rokenrola u onom delu koji se tiče kritike i reakcije na neke procese u društvu?

Stvari stoje dobro, kao i uvek. Neko radi više, neko manje, ali kvalitet je tu. Sud je već blizu kraja…

Izvini što te prekidam, kakav ''Sud''? Zvuči mi veoma apokaliptično ova tvoja rečenica…

Ma ne, to je projekat nas nekoliko niških MC-a i SUD znači ''Saučesnici u delu''. Tu smo Markonjero, Deda, I-Bee, Taz, I.R.S., i ja. Trebalo je i Eli Džejn sa nama ali je odustala… To je onaj klasičan Wu Tang Clan pristup, duh zajedništva, energija kada smo svi na okupu, pa makar i bez neke dublje tematike, dovoljno je i to što smo zajedno i to lepo deluje na ljude. Beograd ima svoj Sindikat, Niš ima svoj Sud.

Što se tiče rokenrola stvarno je, bar u Nišu ali mislim i u Srbiji, bio jedno vreme u defanzivi, govorim o periodu nakon 5.oktobra. Nekako su se ljudi ušuškali i mislili da je vreme borbe gotovo i da treba malo sada da se opustimo i da uživamo. Očigledno je da to više nije slučaj, vreme je ogoljene društvene krize i dosta ljudi to shvata. Takva vremena rađaju adekvatne umetničke a potom i ostale odgovore.

Kada već pominjemo krize, pored rokenrola i rep je u krizi… ono ludilo, kola, ribe, provod… sve je to super, i ja volim da se provodim, ali mislim da je to potpuno promašen koncept i da ne treba kopirati zapadnjačke isprazne trendove. To je neprimenjivo na naše probleme. Ali je zato potrebno vratiti se osnovnom načelu a to je da imaš svoj stav po tekućim pitanjima i da ga jasno izneseš ili baciš u lice kome treba. To je rep, da imaš svoj stav. Ne samo da se iznapljuješ na matricu, ono kao freestyle sa drugarima u studiju, to je ok ponekad, ali to treba da ostane u sobi. Ako želimo da nas ljudi ozbiljno shvataju i da pokrenemo neke promene u društvu, mislim da treba da razmislimo o tome šta pričamo. Nebitno da li je to ozbiljno ili šaljivo. Nema to veze sa tim. Bitno je da ti stojiš iza svojih reči, uvek. Nije bitno da li si se ti zezao ili si bio smrtno ozbiljan.

Jer sutra će klinci da te pitaju: ''Tata, šta si ti to hteo da kažeš?'' a ti ćeš: ''Ma ništa deco, zezao sam se''. A onda će tebi sutra dete da kaže da se zeza, dok tamo radi neke ozbiljne stvari, koje ti ne bi voleo da radi. Zato se vodi računa na vreme.

Oduvek smo imali svest o tome. Ali nismo mogli da govorimo javno, jer nismo imali nešto što će da potkrepi taj naš stav. Uradi nešto ozbiljno da imaš iza sebe pa onda potvrdi to što kažeš kad ''imaš mišljenje''. To je kao ona legendarna scena iz filma Hadersfild, kada Miki Manojlović kaže novinaru koji ga provocira pa se onda brani da ima pravo na svoje mišljenje: ''Prvo napiši nešto pa onda imaj svoje mišljenje, magarče!'' Mnogo ljudi olako iznosi svoje ''mišljenje'' iako pre toga nisu završili prethodnu funkciju, razmislili o tome kakav će stav da zauzmu. Njima preporučujem da odgledaju ovaj film koji sam pomenuo, kao jedan od naših najboljih filmova a takođe i primer kako neki low budget može da postane vrhunsko ostvarenje.

Za kraj, primetio sam da sa puno ljubavi govoriš o svom kraju, svojim prijateljima, porodici. Koliko je za vas bitna njihova podrška i uopšte odnos koji se zasniva na iskrenosti i poštovanju kao preduslova one Ljubavi koja se piše velikim početnim slovom?

Veoma je bitan odnos koji imaš ka onome odakle si, odakle potičeš. I mora da nosi poštovanje i ljubav. Nije to nikakva poštapalica, zaista smatramo da je veoma bitno kako predstavljaš svoj kraj jer je to deo tebe. Istovremeno, sebe doživljavamo i kao istinske građane sveta jer ''planeta je naša domovina'', ali za početak, u mikrosmislu, jezgro je porodica, zatim kraj, grad, zemlja pa onda redom, sve šire i šire.

Ja recimo kažem prvo da sam Durlanac, Nišlija, Srbin, ali i da sam rođen u Jugoslaviji i da je to moja zemlja jer je to zaista istina, rođen sam u toj zemlji i u tom nekom vremenu zbog kojeg nas zovu ''žrtvene generacije''. Na kraju, kao jedan najširi okvir, kažem da sam i kosmopolita sa veoma jakom željom da upoznam celu svoju domovinu, ako stignem naravno. Za sada gledam po jedan film iz svake zemlje kao pripremu za to buduće upoznavanje.

A što se tiče porodice, to je zaista osnovni katalizator ljubavi i poverenja. Porodica je fundament društva i to je nepromenjiva istina. I podrška porodice je nama dvojici od neprocenjivog značaja jer imamo preko potrebnu stabilnost i možemo da se razmahnemo u kreativnom smislu.

Mislim da je biti roditelj najteža stvar na svetu zato što moraš da učiš nekog, tebi veoma bliskog, o stvarima koje ni ti sam ne znaš. Moraš da ga vaspitavaš ne za vreme koje je sad, već koje će da nastupi za nekih dvadeset-trideset godina, a vreme je rapidna progresija sa potpuno neočekivanim ishodima.

Ali zato tu pomaže poverenje, što podrazumeva stanje gde se briga zamenjuje verom. Verom u tog nekog tebi dragog, koji će zbog ljubavi koju si mu poklonio sutra da povlači prave poteze. Znači nema tajni, nema zabranjenih tema, samo iskrenost i ljubav. Jer kada brineš stalno za nekog, ti šalješ negativan impuls, a kada veruješ nekome – ti šalješ pozitivan impuls. I to je to. Sve velike istine su zapravo veoma jednostavne.