Intervju

Odjeci pariskih eksplozija

Dr Aleksandar Saša Gajić, intervju

O motivima za terorističke napade u Parizu, posledicama koje će izazvati unutar evropske, ali i šire spoljnopolitičke arhitekture, za Novi Polis govori dr Aleksandar Saša Gajić, politički analitičar, naučni saradnik Instituta za evropske studije u Beogradu.

Odgovornost za seriju terorističkih napada u Parizu od 13. novembra, preuzela je ID (Islamska država). Šta je po Vašem mišljenju motivacija za teroritičke napade u Parizu, a ne recimo u Moskvi, gde bi se oni mogli očekivati usled odlučnog ruskog angažmana u Siriji protiv ID, koji u značajnoj meri prevazilazi francuski?

Gledano u spoljnopolitičkom i geopolitičkom ključu, izbor Pariza za teroristički napad ID je krajnje sporan: francuska spoljna politika i vojna sila igraju sasvim sporednu, prateću ulogu SAD i u sirijskom konfliktu i celoj bliskoistočnoj krizi. Doduše, Francuska ima svoju istorijsku ulogu na Levantu: ona je evropska kolonijalna sila koja je, sa raspadom Osmanskog carstva, dobila mandat da upravlja ovim delom Levanta na čijem se prostoru danas nalaz države Libana i Sirije. U pogledu istorijskog sentimenta, ona može da kod domicilne arapske populacije oličava nekadašnje kolonizatore te ostatke njihovih uticaja na ove prostore i malo šta više od toga. To sa, druge strane, znači i francusko nešto bolje poznavanje složenih međuetničkih i međukonfesionalnih prilika u ovoj regiji u slučaju njenog eventualnog direktnijeg koalicionog angažovanja na ratom zahvaćenim prostorima. U ideološkom smislu, Francuska pak predstavlja bastion sekularne Evrope – one koja se sa nipodaštavanjem odnosi ka praktikovanju tradicionalne vere, a koja je zbog toga, nesumnjivo, omražena među islamistima koji žele da joj zadaju udarac pre svega iz vrednosnih i simboličkih razloga. No, udariti na Francusku može da ima više smisla u geostrategiji njenog položaja u EU kao nemačke glavne saveznice, jer je to reaktivno može udaljiti od Berlina i jače povezati sa anglosaksonskih silama, ali pitanje je da li je i koliko to uopšte u interesu radikalnih islamista, odnosno u čijem je stvarnom interesu da se prouzrokuje ovakav spoljnopolitički efekt.

Da li je tajming ovog napada u nekoj vezi sa skupom u Beču (14. novembar) na kome su Amerika i Rusija trebalo da se dogovore o mirnom rešenju rata u Siriji (pregovore Asada i opozicije, novi ustav, izbori)? Da li mislite da je teroristički napad doveo u pitanju taj skup praktično pre nego što je on počeo?

Teroristički napad neće trajno dovesti u pitanje pregovore koje bi trebalo da reše sukobe u Siriji već ih samo odložiti, ali mogu stvoriti novu, nepovoljniju klimu koja će dovesti do potpuno nove međunarodne situacije, do otvaranja novih pitanja i novih mogućih rešenja. U tom smislu, tajming napada može da ima veze sa skupom od 14. novembra u Beču. Francuski vojni intervencionizam prouzrokovan napadom u svakom slučaju odmaže mirovnim naporima, pre svega onim unutar EU koja se na ovaj način okreće sve više ka ratnoj opciji i odgovara onim međunarodnim činiocima kojima postizanje mira kroz pregovor Asada i drugih zaraćenih frakcija nije u interesu: a takvi interesi, bez obzira na javne proklamacije, nisu retki. 

Pariski 13. novembar se već upoređuje sa američkim 11. septembrom. Neki to čine misleći na broj žrtva, neki sumnjajući na false flag operaciju, a neki pak, imajući u vidu političke odluke koje postaju moguće tek sa takvim terorističkim napadom. Amerika je nakon 11. septembra, napala Avganistan, a zatim je počela da radi na prekrajanju mape Bliskog istoka. Šta će po Vašem mišljenju učiniti Francuska?

Francuska će se u svakom slučaju odvažiti da izvrši vazdušnu odmazdu na položajima ID zajedno sa Amerikancima, ali pitanje je koliko je njihova namera da budu zaista vojno efikasni a koliko da tek stvore medijsku pompu i služe kao predtekst za organizovanje šire koalicione vojne intervencije na Bliskom istoku u koju bi bile uvučene i druge brojne članice EU koje do sada nisu iskazivale ove namere.  Napadi u Parizu, njihov broj i koordinacija te potpuno zakazivanje francuskih obaveštajnih struktura daju osnova spekulacijama da se radi o false flag operaciji, ili bar operaciji podržanoj ili svesno prikrivanoj od jakih stranih obaveštajnih struktura koji su o njoj imali informacije, a kojima je tragedija odgovarala kako bi se naknadno ona iskoristila za potpaljivanje vojno-intevencionističke pomame slične onoj koja se desila u SAD 11. septembra, a bez koje ne bi bile moguće intervencije u Avganistanu i Iraku.

Kako će se ovi napadi reflektovati na situaciju u Siriji? Neki komentatori tvrde da ovaj teroristički napad može da posluži kao izvrsno opravdanje da se NATO uključi kopnenim snagama u rat u Siriji, te da glavni cilj tada neće biti ID već Asad. Kakvo je Vaše mišljenje?

Sami vazdušni udari Francuske i SAD bez njihove koordinacije sa kopenim dejstvima mogu da imaju krajnje ograničeni domet, naročito gađanje većih gradova pod kontrolom ID (kao što je Raka) koji nemaju nikakav vojni značaj već samo stvaraju jak medijski efekt. Za razliku od toga ruski udari su precizni, usmereni ka vojnim potencijalima i komandnom lancu ID i u koordinaciji su sa ofanzivom lojalističkih Asadovih trupa koje na terenu primetno napreduju u pet pravaca potiskujući islamiste dalje od Sredozemlja, otvarajući koridor između dva glavna urbana centra u Siriji, Damaska i Alepa, te odbacujući od njih islamističke gerilce prema istoku, sa tendencijom okružavanja sa težištem na odlučujući proboj u prostoru Hame.

Zapadni kopneni intervencionizam je moguć, ali ne i izvestan, pogotovo ne bez učešća Erdoganove Turske bez čije  podrške on postaje teško izvodiv. Osnovana je bojazan da bi rat protiv ID bio samo izgovor za sukob sa Asadom, ili, u blažoj ali izvesnijoj varijanti, kao sredstvo da se tzv. “umerena” opozicija tj. “Sirijska oslobodilačka armija” nekako održi u životu nakon Asadovog teritorijalnog i vojnog jačanja, a sve kako bi se ušlo u međunarodne pregovore gde bi oni bili jedna od strana, ona potpomognuta od zapada, u posleratnom verovatno federalizovanom ustrojstvu Sirije. Sve to je ipak teško izvodivo bez direktne kopnene vojne intervencije i na prostore koje sada drži ID, ali i na prostore uz tursku granicu koje još uvek drži tzv. “Sirijska oslobodilačka armija”; nju su kopneni uspesi Asadovih snaga doveli u situaciju sve veće izolacije od turskog zaleđa preko koga su u prethodnim godinama dobijali pomoć sa Zapada i smanjili joj manevarski prostor u građanskom ratu.

Proteklih meseci smo bili svedoci neobične recepcije izbeglica u Evropi. Dok su mediji uglavnom prenosili prijateljske gestove dobrodošlice tzv. običnog sveta, koji je trebalo da posluži kao obrazac poželjnog ponašanja prema izbeglicama, značajan broj stanovnika se u velikom broju evropskih država okrenuo partijama koje imaju rezervisan odnos prema izbegličkom pitanju. To su uglavnom, tzv. vansistemske partije. Kakve će, po Vašem mišljenju, biti posledice terorističkog napada na unutrašnju politiku Francuske i Evrope?   

Te posledice se već mogu jasno detektovati: u unutrašnjem pogledu doći će do naglog jačanja svih partija sa izolacionističkim usmerenjem, zatim i do porasta nepoverenja prema imigrantima i veće podrške politikama koje će se suprotstaviti prijemu migranata te pojačati bezbednosne sisteme kontrole i na granicama evropskih država ali i unutar njih. Prva žrtva će biti Šengenski sporazum koji će biti većim delom suspendovan jednostranim odlukama nacionalnih država pod izgovorom zaštite od terorista. Potom će uslediti teški i dugotrajni pregovori da se dođe to opšteg sporazuma u generalnom preoblikovanju Šengenskog sistema u za sve prihvatljivom vidu, a imajući u obziru novonastale prilike u međunarodnom životu. U svakom slučaju, biće to još jedan ozbiljan udarac opstanku EU kao zajedničkom supranacionalnom projektu u vidu kakvom ga sada znamo, i on će voditi ka daljem slabljenu  EU i njenog međunarodnog kredibiliteta.