Kultura

Novi prilog "studijama nacionalizma"

Autor: Aleksandar Saša Gajić

Sergej Kara-Murza, Demontaža naroda

Tri stoleća stvaran rusko-sovjetski-postsovjetski obrazovni sistem - svestran, solidan i najširim slojevima stanovništva dostupan - za jedan od svojih rezulata ima i stvaranje naučnih kadrova koji neretko imaju dve ili više specijalizacije iz posve različitih naučnih oblasti u kojima se usavršavaju. Naučna biografija Sergeja Kara-Murza (r. 1939, Moskva) pruža nam izraziti primer prirodnjaka koji se postepeno preusmerio ka društvenim istraživanjima: ovaj magistar hemije i doktor metodologije u egzaktnim naukama vremenom se okrenuo društvenim  naukama i postao istraživač Instituta za društvene i političke studije Ruske akademije nauka i profesor javne politike na univerzitetu „Lomonosov“.

„Demontaža naroda“ svojom sadržinom pripada „studijama nacionalizma“, multidiciplinarnoj oblasti koja objedinjava različita saznanja političkih nauka, antropologije, sociologije, studija kulture, međunarodnih odnosa, istorije umetnosti, etnografije...  Svojim pristupom ova knjiga  predstavlja novitet i primetno osveženje u odnosu na očekivanja vezana za radove iz ove discipline  u zapadnim društvenim naukama. Zalažući se za sveobuhvatno razumevanje fenomena nacija i nacionalizma bez zauzimanja subjektivnog stava i angažovanja, tj. društvenog delovanja, na Zapadu se „studije nacionalizma“ poslovično zaogrću oreolom objektivnosti, mada one u značajnoj meri doprinose teorijskom uobličavanju diskursa kojima se  ostvaruju interesne projekcije i pozicije moći, to jest postižu  politički ciljevi.

U Kara-Murzinoj recepciji „studije nacionalizma“ dobija novu ulogu: neskriveno se zalažući za puno razumevanje fenomena naroda i njegove demonataže zarad odbrane ruskog (tačnije „rusijanskog“) naroda kao identitetski ugroženog, napadnutog, Kara-Murza ulaže značajan naučni trud da doprinese obnovi njegovog vrednosnog i političkog sistema. On polazi od civilizacijskog pristupa u kome se identitetska obnova namerava sprovesti kroz ponovno „sklapanje“ postojećih kulturno-kolektivnog identiteta od njegovih socijalno i identitetski raskomadanih postsovjetskih ostataka. Ovladavanje savremenim naučnim predstavama o etnosima, narodima i nacijama, o vezama solidarnosti, kao i o nacionalizmu i tehnologijama njihove primene, putevi su ka ovom cilju.

Kao savremeni nastavljač tradicije ruskog narodnjaštva, Kara-Murza celokupnu savremenu rusku nacionalnu situaciju sagledava kroz opoziciju Rusije i Zapada, dve međusobno vrednosno veoma udaljene civilizacije: u tradicionalnom ruskom vrednosnom sistemu čovek je uključen u solidarne strukture u kojima preovlađuju negramzivost i milosrdno ispomaganje, za razliku od zapadnog građanskog društva u kome preovladava atomizacija, takmičenje, pohlepa i individualistički shvaćen interes. Komunizam u Rusiji je, uz sve svoje greške i mane, počivao na ruskom nasleđu prikladnom solidarizmu i negramzivosti; zato je on tamo isprva i pobedio i potom ostvario značajne društvene rezultate vidljive u stabilnosti, društvenoj ravnopravnosti,  jednakosti i postupnom kulturnom uzdizanju stanovništva. Prema Kara-Murzi, perestrojka i raspad SSSR-a prekinuli su i preokrenuli ovaj proces, nakon čega se protiv ruskog identiteta vodi neprestani „hladni građanski rat“.

U  njemu se, podstaknut impulsima globalizacije, sprovodi sistematičan plan „kulturnog preobražaja“ naroda kroz obezvređivanje preostalih tradicionalnih verovanja i vrednosti koje su održavale veze prema bližnjim, podsticale dobra dela, doprinosile samosvesti i na taj način povezivale ljude u narod. Istovremeno, ovaj „projekt“ pokušava imitirati i nakalemiti Zapad u Rusiji što dovodi do kulturnog srozavanja nesposobnog da odgovori na stvarne izazove vremena. Danas se uništavanje država i naroda, smatra Kara-Murza, ne vrši više toliko putem prevrata i osvajanja, već putem dekonstrukcije identiteta i stvaranja novih, međusobno antagoniziranih identiteta te međusobnog huškanja raznih etnosa i naroda. ,,Demontaža naroda“  detaljno opisuje čitavu paletu načina dekonstuisanja ruskog naroda: stvaranje nacija od manjih etničkih zajednica ili izdvajanjem grupa sa regionalnim osobenostima, podrivanje nacionalnog samopouzdanja kroz nabijanje kompleksa krivice, propagiranje odseljavanja u inostranstvo, krivotvorenje istorije na štetu narodnih ideala itd.

Teorijski okvir za razumevanje svih ovih tehnika Kara-Murza preuzima iz „studija nacionalizma“, kritikujući pri tome nasleđe prosvetiteljstva koje  je zanemarivalo pojavu etničnosti i njegove veze sa narodom i nacijom, a upotrebljavajući njegove glavne tipološke opozicije pri razumevanju nacija sa pozicija primordijalizma i konstruktivizma. Primodrijalisti realnost postojanja kolektivnog identiteta projektuju u pradavnu prošlost, otnologizuju je i istovremeno naturalizuju. Konstruktivizam, naprotiv, odbacuje ideju urođenog, biološkog obeležja etničnosti i smatra da je ona rezultat delovanja socijalnih činilaca u konkretnim društvenim i istorijskim okolnostima. Konstruktivisti, naprotiv, smatraju da su etnosi i nacije istorijski nastale kategorije, a međusobno se razlikuju po tome od kada one potiču, tj. da li su obe ili samo jedna predmoderne pojave. 

Kopernikanskim obrtom kreativno primenjujući ovu tipologiju (koja se na Zapadu najčeše koristi da se sve savremene nacije prikažu kao izmišljene, „konstruisane“ od strane elita i njihove nacionalističke ideologije u procesima modernizacije, a čije su etničke osnove krajnje problematične) na ruski i „rosijanski“ slučaj, Kara-Murza prilično ubedljivo dokazuje kako se još u carskoj Rusiji sa Zapada zapatio „primodrijalistički“ koncept koji je postupno raznim etničkim grupama na prostoru Evroazije ontologizovao njihove specifičnosti i tako doprineo njihovom prerastanju u samostalnu naciju. Primordijalizovane a u stvari nove, nacije su se posle antagonizovale i tako dovele do političkog i socijalnog razaranja društva i njegovih tradicionalnih solidarističkih veza koje su vekovima postojale u „rosijanskom“ identitetu. Nasuprot tome, Kara-Murza usvaja konstrukcionistički pristup kao ispravan, ali mu daje drugačiju, kvalitativnu usmerenost, pokazujući kako su i narodi i nacije nastali, razvijali se i menjali kroz istoriju,  mada na posebnim vrednosnim i idejnim temeljima koji nisu intristično sadržani u samom etnosu.

Predstave o narodu, tvrdi Kara-Murza, oštro se razlikuju u zapadnim i nezapadnim društvima. Dok su na Zapadu nacije stvorene izmišljanjem i reinterpretacijom etničkog nasleđa te uključivanjem pojedinaca  u političke zajednice sa modernim vidovima participacije (uz po pravilu, političko antagoniziranje na „nas“ i „druge“,  prijatelje i neprijatelje) u nezapadnim društvima narodi su se određivali kroz pridržavanje određenim vrednostima i idejama te duhovnim tradicijama: U Kini, da bi se smatrao Kinezom, čovek je morao živeti u skladu sa moralom i pravilima ophođenja, a nije ga određivalo poreklo i jezik; u Iranu, bilo je potrebno roditi se kao Persijanac, ali ne i dovoljno: nužno je bilo postati mazdaista; među Mongolima, neko je kroz brak ili po dopuštenju poglavara mogao postati član roda, ali ono što ga je činilo punopravnim članom nije bilo ni jezik ni krv, već podvrgnutost plemenskoj disciplini.

Rosijanski narod, pokazuje Kara-Murza nikad bio tek jezički istočno-slovenski i etnički velikoruski, već je bio oblikovan načelima zajedništva (opšte, zadružne svojine) i tradicionalne kulture (hrišćanske u prvom redu, ali i muslimanske). Ostaci ovog vrednosnog okvira sada su napadnuti i pokušavaju se demontirati na dva načina, pokazuje Kara-Murza: 1) kroz socijalno razaranje – oduzimanje narodu njegove zajedničke imovine kroz privatizaciju i stranu kolonijalizaciju  i 2) kroz kulturnu dekonstrukciju, u vidu obezbređivanja  njegovih tradicija i nametanja uvezenih kulturnih modela koji propagiraju individualizam i konzumerizam. Tome Kara-Murza suprostavlja zalaganje za obnovu „rusijanskog“ naroda kroz objedinjavanje svih etničkih grupa na načelima solidarnosti i tradicionalnog, opštečovečanskog morala, a u formi tkz.  „građanskog nacionalizma“ kojim bi se prevladali postojeći etnički nacionalizmi i preostali, tinjajući sukobi i nesporazumi. Imajući u vidu ovakve ideale, pojedine nedorečenosti, pojednostavljenja i generalizacije pri objašnjavanju razloga propasti sovjetskog modela te njegova po negde neprimerena idealizicija, kao i čitav niz prejakih kvalifikacija te teorijskih nejasnoća ili nedoslednosti (pogotovo onih pri pokušajima strogo definisanja pojava i procesa) koji se mogu pronaći u Kara-Murzinoj knjizi sasvim su oprostivi, tako da njegova „Demotaža naroda“ zaslužuje sasvim solidnu ocenu.

Sergej Kara-Murza, Demontaža naroda, Informatika A.D. i Prevodilačka radionica Rosić, Beograd, 2015  

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)