Blog

Kakav će biti ishod "Bregzita"?

Aleksandar Gajić, Novi Sad

Do sada se nije desio slučaj da država članica napusti Evropsku uniju. „Lisabonski sporazum“ iz decembra 2009.  predvideo je proceduru napuštanja Unije od strane neke njene članice. U članu 50. se propisuje kako država članica treba da obavesti Evropski savet o svojoj nameri da napusti Uniju, nakon čega će početi pregovori o istupanju u trajanju od dve godine.

Situacija sa britanskim izlaskom iz EU - u medijima prozvanim „Bregzit“- je znatno složenija. Referendum o članstvu u Uniji, zakazan za 23. juni 2016. godine, oštro je polarizovao britansku, evropsku i svetsku javnost. Oni koji se zalažu za ostanak  Britanije u EU smatraju da njeno napuštanje predstavlja opasnost po britanski prosperitet. Među njima prevladava mišljenje da bi izlazak Britanije iz EU bitno umanjio njen uticaj na svetsku politiku, ugrozio nacionalnu bezbednost i stvorio nove trgovinske barijere. Oni koji zagovaraju napuštanje Unije, smatraju kako je nadnacionalno povezivanje do sada već duboko podrilo suverenitet i funkcionisanje parlamentarne demokratije u zemlji njenog nastanka. Njihov stav je da je Unija preopteretila, čak „pravno kolonizovala“ ostrvsku ekonomiju regulativama koje stvaraju brojne konfuzije i štete. Zbog toga Britanija mora sama da odlučuje o pravilima proizvodnje i zapošljavanja, a naročito o kontroli svojih granica i prilivu imigranata, kao i da zaključi nove, povoljnije trgovinske sporazume sa EU, SAD i Kinom. 

U Britaniji nikada nije bilo većeg entuzijazma prema EU. Ova država je u dva navrata, 1963. i 1967. godine, podnosila zahtev da pristupi tadašnjoj EEZ na koje je oba puta stavio veto Šarl de Gol, francuski predsednik. De Gol je Britaniju smatrao američkim „trojanskim konjem“ koji teži da podrije evrointegracije. Tek po De Golovom povlačenju, Britanija je iz trećeg pokušaja, u januaru 1973. godine, bila primljena u tadašnju EEZ. Još tada, u vremenima naftnog šoka i početka recesije, laburistička opozicija u Britaniji uspela je da nametne temu napuštanja «evropskog projekta». Tako je već u junu 1975. održan prvi referendum o ostanku Velike Britanije u EEZ. Sve veće političke partije i mediji bili su za dalje evrointegracije, tako da je ishod referenduma bio izvestan.

U današnjoj EU preovlađuje stav kako bi izlazak Britanije mogao da predstavlja ozbiljan udarac po njeno postojanje, za čijim bi primerom mogle da krenu i neke druge članice. To bi, u vidu lančane reakcije, dovelo do njenog raspada. Američka administracija je odlučno protiv „Bregzita“. Vašingtonu je neophodna Britanija koja strateški usmerava EU u transatlanskom pravcu, što je američki prioritetni interes. I globalni mediji šire prognoze kako bi izlazak Britanije bio ozbiljan udarac po njenu ekonomiju. Ona bi, navodno, izgubila milion radnih mesta, funta bi oslabila za oko 20 odsto, a predviđa se i gubitak oko 5% godišnjeg bruto društvenog proizvoda u naredne četiri godine..

Premijeru Dejvidu Kameronu ostalo je nešto više od mesec dana da ubedi Britance da na referendumu glasaju za ostanak u EU. Zbog toga on tvrdi da je sa liderima EU postigao povoljan dogovor koji Britaniji obezbeđuje „specijalni status“ u Uniji. Premijer je tražio trajno zadržavanje funte kao monete na Ostrvu kao i da prispeli migranti u Britaniji određeni broj godina nemaju pravo na socijalne beneficije za zaposlene kao što su dečji dodatak i plaćeni stanovi. Zahtevao je i izuzeće iz evropske migrantske politike. EU je odobrila smanjenje socijalnih  beneficija, kao i da njihovo uskraćivanje imigrantima može da traje do 7 godina, a ne 13, koliko je tražio Kameron. Britanski premijer smatra da je dobijanjem ovih ustupaka uspeo da izbije iz ruku glavne argumente britanskim evroskepticima. Kameronovi protivnici, međutim, smatraju da je on u Briselu malo tražio, a još manje dobio. Postignuti dogovor, naime, nema pravno obavezujući karakter. Drugi evropski lideri primili  su k znanju da Britanija ne želi dalju političku integraciju Evropske unije, ali smatraju da ova pozicija ne može biti uneta u buduća dokumenta EU, niti da to može uticati na dalje promene strukture Unije.

Iz dosadašnjih događaja naslućuje se ishod „Bregzita“. Referendum o napuštanju Unije najverovatnije neće uspeti. Britanija će ostati unutar Unije strateški se pozicionirajući unutar nje uz niz dobijenih posebnih privilegija, pre svega zarad interesa transatalanskih saveznika. Zašto se onda referendum uopšte održava? Iz niza unutrašnjih i spoljnih razloga. Glavni unutrašnji razlog je situacija među torijevcima. Većina poslanika Kameronove partije zalaže se za napuštanje Unije, dok laburistička opozicija, paradoksalno, podržava premijera oko ostanka Britanije u Uniji. Kako bi izbegao unutrašnji raskol, britanskom premijeru je bilo najprobitačnije da prebaci loptu na referendumsko izjašnjavanje, to jest na građane.

Spoljni razlozi su uglavnom vezani za transatlanske strateške interese. Pretnja napuštanjem Unije dovoljna je da spreči da se Unija dalje nadogradi i usmerava u skladu sa interesima njenog faktičkog centra, onog u Berlinu, a koji nisu uvek po volji atlanskim partnerima. Drugi ciljevi koji se ostvaruju raspisivanjem referenduma su privilegije koje Velika Britanija do njegovog održavanja može dobiti. Imajući u vidu neveselu ekonomsku situaciju na starom kontinentu, Britanci se nadaju da će uspeti da se bolje pozicioniraju na globalnom tržištu ako ne budu više bude sputavani raznim regulativama EU. „Siti“, londonska berza, će zadržati važnu berzansku poziciju i dobiti dodatne privilegije da prema svojim, a ne briselskim pravilima, omogući priliv investicija u London. Pitanje je samo da li je Brisel spreman da plati ovako „visoku cenu“ kako se pretnja o izlasku Britanije iz EU ne bi jednog dana zaista i ostvarila.

Autor je naučni saradnik Instituta za evropske studije u Beogradu

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)