Intervju

Iscrtavajući spekulativnu istoriju Francuske

Autor: Darko Kovačević

Leonid Pilipović, intervju

Leonid Pilipović alijas Leo fon Pankerštajn akademski je dizajner grafike, a profesionalno već celu deceniju crta stripove i uspešno opstaje na francuskoj strip sceni. U ovom razgovoru, od kvadrata do kvadrata, u fokusu je francuski strip i domaći autori u njemu.

Počeo si Tajnom istorijom, ali ćemo ovaj razgovor započeti od poslednjeg kvadrata, odn. stripa koji upravo završavaš.

Trenutno završavam epizodu „Londonska bogorodica“ serijala „Dan D“ (Jour J) gde su scenaristi Peko, Duval i Blanšar (Pécau, Duval, Blanchard), a koji izlazi već duže vreme, mislim da do sada ima 20-tak epizoda. Gotovo svaku epizodu ilustrovao je drugi autor, albumi nisu povezani vremenom, mestom, radnjom i karakterima (ni crtačima) nego tematikom. U „Tajnim istorijama“ postojali su likovi koji su se provlačili kroz serijal, a ovde je to tematika. Zajedničko im je jedino da su u pitanju spekulativne, alternativne istorije – šta bi bilo kad bi bilo.

Šta je priča tvoje epizode?

Uf! Moja priča se odvija negde početkom XIII veka, i tu je svakako u žiži odnos Francuske i Engleske pred stogodišnji rat. Glavni junak je jedan krstaš, templar, koji spasava devojku iz zapaljenog Konstantinopolja. Međutim, ona nije obična devojka, nego ima i neke nadprirodne moći, i to daje određenu interesantnost priči, odnosno putovanju koje se proteže od Konstantinopolja do Ruana.

Koliko istorijske građe koristiš pri egzekuciji jednog takvog scenarija?

Mesta, toponimi, pa i neki likovi su realni, i toga moram da se držim. Nisam se bavio istorijom, ali sam bio, silom prilika, prisiljen da pogledam krstaške pohode i opsade Konstantinopolja. Scenaristi imaju potrebu da sve što znaju, ili što su načuli iz istorije ubace u strip, da daju omaž nekom liku, ili ubace svoj sud i stav o nečemu, ali to nije istorijska priča, to su istorijske spekulacije. U mojoj epizodi ima dosta katedrala u izgradnji, i ja sam tu video konekciju sa serijom „Katedrale“. Ima tu problema kad, na primer, moram da nacrtam neku katedralu, i kad poželim da je nacrtam baš onako kako je izgledala u XIII veku, što je veoma teško jer su u potonjim godinama one bile još mnogo puta dograđivane. Gotska Katedrala u Ruanu, na primer, dograđivana je do XIX veka. To jeste trivijalno, sa stanovišta stripa, ali susrećem se, eto, i sa tim stvarima.

Šta ti se još kuva u Francuskoj?

Ima neka nova izdavačka kuća koja želi da objavi integralno de-luks izdanje Ravermoon, sva tri toma da objedini u jedno luksuzno izdanje sa originalnim posvetama, dodacima i td.

A Ravermoon je?

Klasičan herojski fantazijski triler sa potpuno izmišljenom radnjom i likovima, mada podseća na srednji vek, jer je Solej (Soleil) i poznat po izdanjima tog žanra. Scenario je radio Silvan Kordurije (Sylvain Cordurié), i u priči ima mnogo magije, gomila moćnih likova, dosta prevrata, intriga, zapleta, preokreta, što čini jednu zanimljivu trilogiju. Glavni junak je junakinja - žena ratnica, koja ima moć upravljanja vremenom. Priča se dešava oko grada Ilgarda, koji je meka, centar, univerzitet čarobnjaštva i magije. Ima mnogo kuća magije, klanova, i svaki klan ima neke svoje specifične moći. Teško je sve to ukratko opisati, ali je u pitanju klasična borba dobra i zla na imaginarnom mestu u imaginarnom vremenu. Što se crtanja tiče: mnogo oklopa, ratnika, ratnica, detalja, ali treba spomenuti da je jedan od glavnih likova bršljen koji je pokrio ceo grad. Ceo Ilgard je u bršljenu iz kog mogu da se transformišu nekakva humanoidna bića poput Creature from the Black Lagoon.

Ali kako onda samo tri toma?

Zbog mene. Rekao sam da ne mogu da radim više. Jedno vreme imao sam da dva serijala istovremeno, što mi je previše – ja spadam u spore crtače. Inače je to planirano u tri epizode, ali tako to ide, ako se nešto dobro proda, uvek će da se napravi nastavak. Čitava strip produkcija je zasnovana na serijalima, i vidi se ogroman uticaj serija, posebno Igre prestola, ili je francuski fantazijski strip konačno uticao na produkciju igranih serija?

Jesi li naučio Francuze nešto o stripu?

Evo jedne šaljive sitnice: KLAT-KLAT je Francuzima onomatopeja za topot konja, i Silvan je stalno koristio to KLAT-KLAT, što se meni iz nekog razloga nije nimalo dopalo. Predložim ja njemu TGDP TGDP, a on se zbuni. Kako, pita? Brzo čitaj naglas TGDP-TGDP-TGDP, rekoh mu, i imaćeš utisak kao da zaista čuješ konjski galop. Čovek pokušao, i zaista mu se dopalo.

Gledamo crtače kao umetnike, ali, nisu li oni možda najobičniji fizikalci?

Stoji, s jedne strane. Ipak, ono što ja i moje kolege strip crtači radimo, pored fizičkog - zanatskog rada (koji mora da se završi u roku), ima i umetničku-kreativnu crtu, a to je, kako ja to zovem - režiserski deo posla. Tu smo mi umetnici. Scenario nije detaljno napisan, mada ima scenarista koji znaju da opisuju scene u sitna crevca, što ometa crtača. Iskusni scenaristi, odnosno oni sa kojima volim da sarađujem su šturi, daju samo najbitnije u tekstu, a ostalo ostavljaju slobodi umetnika. Sve zavisi da li je scenarista i crtač, da li je vizuelan lik, ili je samo pisac. Razlika između Silvana i Pekoa: Kod Silvana se vidi da je crtač, daje mnogo vizuelnih detalja u scenariju i ne ostavlja mi mnogo prostora za mozganje; Peko je minimalista koji ti da kostur, a ti dalje rešavaj. Nema problema ni da se dodaje, oduzima, menja, sve ako je, naravno, sa ciljem da priča bude bolje ispričana. Tako da smo mi režiseri. Dobijemo scenario, pa biramo glumce, njihov izgled, radimo scenografiju, a onda pomeramo kameru...

Sa Pekoom si i počeo?

Da. Od početka sam s njim radio, na četvrtom i petom tomu „Tajne istorije“ što mi je i bio prvi posao, a taj serijal je toliko uspešan da još ni dan-danas nije završen. Mislim da su kod 32. toma, i gotovo sve je radio Kordej. Ja sam radio treći i četvrdi tom, pre mene je jedan tom uradio Goran Sudžuka, a sve ostalo je nacrtao Kordej. Interesantno, na tom 3. Sudžukinom tomu, nekoliko tabli je gostovao i naš beogradski ilustrator Boban Savić Geto, što baš nije česta praksa u Francuskoj. Mislim da mu je to bila probna varijanta za francuze, i kasnije će Geto uraditi jedan odličan album posvećen Heronimusu Bošu. Što se mene tiče, u toku rada na Istoriji, dobio sam od Pekoa predlog da radim zaseban serijal, „Veliku igru“ (Le Grand jeu), i ta saradnja trajala je do pre neku godinu, kada je izašao konačni, šesti tom. Isto spekulativna istorija, zašećerena onostranim, abnormalnim, mističnim, samo što se radnja dešava sredinom XX veka.

Crtao si, dakle, drugi svetski rat, renesansu, srednji vek... U kom veku se crtački najradije nalaziš?

Sve, sve, samo da nije sadašnje vreme i budućnost.

Istorija ti leži?

Leži, pre svega zbog dobre dokumentacije, što je meni važno. A druga stvar je što bi se u moderno vreme sve dešavalo u Amaerikama, Njujorcima, gde bih morao da lenjiram do smrti, a ne volim te moderne linije. Ne bih imao ništa protiv vesterna, mislim da bih se i tu odlično snašao. Samo lenjir ne.

Da li je slučajno kod nas štampano nešto od ovoga što si radio za Francuze?

U Stripoteci je izašla samo „Tajna istorija“, i to četvrti i peti tom, 1666. godina, crno-bela verzija, kako inače Stripoteka radi. Jedino je to prevedeno kod nas. U Hrvatskoj se objavljuje kompletna „Tajna historija“, što nije ni čudo, jer je Kordej radio 95% serijala.

Koliko ima naših crtača u francuskim stripovima?

Ima nas puno. Moj problem je što nemam kolege u Subotici, da delimo muku kad kasnimo s rokovima. Ima crtača koji rade i za Francuze i za Italijane (Boneli) istovremeno, kao što je Darko Perović, na primer. Sad, da nabrajam: Vladimir Laci Krstić, Dražen Kovačević je završio „Valkiru“ i naišao na dobar prijem, Aleksa Gajić, koji se proslavio Atilom, a sada radi i njegov brat Vukašin. Prvi koji je probio francusku priču je Janjetov, i on mislim da je i dalje sa Žodorovskim. Tu su još i Milan Jovanović, Bojan Kovačević, Gradimir Smuđa, Milorad Vicanovic Maza... Ne mogu sve ni da pobrojim.

Sretnete li se na kakvim festivalima stripa?

Postoje dva događaja na kojima se okupimo u Srbiji. Jedan je već poznati Međunarodni salon stripa u Beogradu, koji je malo više zvaničan, ima konkurs, nagrade, žirije, izložbe, dolaze velike face iz sveta, a postoji i mnogo opuštenija, leskovačka Balkanska smotra stripa, koja se dešava u junu, gde se skupe svi crtaci iz regiona, bivše Jugoslavije, Bugarske, Rumunije, Turske. Skupi nas se četrdesetak i to uvek bude dobro druženje uz priču, uz radionice za mlade talente, i svi jedva čekamo da se to desi, pa nekad dođemo i o svom trošku.

A u Francuskoj?

U Francuskoj je to industrija, i strip festivala ima po pet-šest u jednom vikendu. Mnogi su usko tematski, na primer – strip i vazduhoplovstvo. Zemlja sa tolikom produkcijom stripa, bude i 4000 naslova godišnje, sve to mora negde i da predstavi. To su dotirani festivali od države, od lokalnih samouprava, svi autori su ispoštovani, crta se od 10 sati prepodne do uveče, rade se posvete, dedikacije, izložbe, škole, to je jedan uigran sistem, i ne čudi da je Francuska na vrhu - to im je nacionalni brend. Strip je izbačen iz trafika, u knjižarama je, na nivou sa filmom, književnošću, francuski strip mora da ima i sadržaj i estetiku. Svaki segment tržišta je pokriven, svi mogu da nađu nešto za sebe: od najljuće alternative do romansi za bakice.

Šta bi bilo potrebno učiniti da se ova legija stranaca u stripu vrati kući?

Vratiti izdavaštvo. Jedini razlog što radimo vani je zato što se tamo plaća. Ovde smo radili za tapšanje po ramenu, a to u jednom momentu dosadi. Onda ti se ponudi prilika da radiš na mnogo višem nivou, vidiš kako to funkcioniše, i tako i odeš... Na kraju krajeva, mi novac koji tamo zaradimo potrošimo ovde. Eto – toliko, ako je o patriotizmu reč.

Koliko strip danas može biti angažovan, da ne kažem subverzivan?

Isto koliko i sve ostalo. Koliko je književnost, pričam globalno, angažovana, toliko je i strip. Da li ima neki uticaj? Mislim da nema. Danas je, recimo, sve dozvoljeno, ali koliko može da ima uticaja? Možeš da crtaš šta želiš, dobro, ne možeš ni to, jer bi moglo da te košta metka… Ali, ako misliš na snagu koju je strip imao krajem sedamdesetih, kao alternativa, kao revolucionarna subverzija, mislim da je i taj segment, barem na zapadu, prerastao sebe, odn. ušao u zakone tržišta, postao jedna niša jedne velike industrije zabave. Možda još Holandija ima jaku andergraund scenu, ali koliko je to subverzivno, a koliko je zapravo tržišno?

Šta je strip?

Danas klinci nemaju pojma šta je strip. Strip je stariji od muzike, rokenrola.  Strip i muzika su brat i sestra. Strip je stariji brat muzike, i odolevao je svemu. Kroz svetske ratove, od pedesetih, strip je deo odrastanja, mladih, klinaca, srednjoškolaca, studenata... Međutim, kod nas su čitave generacije izgubljene. Zato treba vratiti strip.