Dosije

Srpski poslanici u Londonu o kraljici Viktoriji

Oči u oči sa velikom kraljicom

Dejan Ristić, Beograd

Prvi zvanični kontakti Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske sa tada još uvek vazalnom Kneževinom Srbijom odigrali su se upravo tokom prve godine vladavine kraljice Viktorije kada je u Beograd došao stalni britanski diplomatski predstavnik, što se smatra događajem koji je označio uspostavljanje diplomatskih odnosa između Beograda i Londona.

I dok je zvanični London odaslao svog rezidencijalnog diplomatskog predstavnika u Srbiju još krajem četvrte decenije XIX veka blagovremeno prepoznajući nezaustavljiv proces obnove srpske državnosti, Beograd je na isti način uzvratio skoro pola veka docnije, tek po proglašenju Srbije kraljevinom. Prvi srpski kraljevski poslanik pri dvoru Svetog Džejmsa, na rezidencijalnoj osnovi, bio je Filip Hristić.

U simboličnoj ravni susreti srpskih poslanika pri dvoru Svetog Džejmsa i specijalnih vladarevih izaslanika sa kraljicom Viktorijom predstavljali su čin kontakta male balkanske kraljevine, posredno i njenih suverena, sa najmoćnijom i najdugovečnijom vladarkom toga razdoblja. Bilo je to svojevrsno susretanje moćnog carstva i tek oslobođene balkanske kraljevine.

O utiscima sa britanskog dvora, o samoj velikoj vladarki, formatu susreta i sadržaju razgovora koje su vodili svedoče depeše srpskih poslanika u Londonu i specijalnih izaslanika koji su iz Beograda važnim povodima stizali u ostrvsku prestonicu.

Prvi u nizu tih depeša u Beograd je 17./29. juna 1883. godine iz Londona uputio srpski kraljevski poslanik, prvi na rezidencijalnoj osnovi, Filip Hristić. ,,U 3 1/2 sah. uveo me je Lord Grenvil kod Kraljice, koja je bila u velikoj sali sa Princezom Beatridžom, i Princezom Elisavetom, unukom svojom od pokojne Princeze Alajse, veliko-hesenske herzegonje. Ja sam se Kraljici predstavio već kao Poslanik srpski en régles, i predao joj pismo Njegovog Veličanstva zajedno sa ordenom Belog Orla. Kraljica u nekoliko reči zahvalila se Njegovom Veličanstvu i upitala za zdravlje kako Kralja tako i Kraljice naše. Posle toga predstavila mi je obe princeze, koje su stajale pored nje, i tu je bio kraj audijenciji. Kraljica je za ono nekoliko minuta bila na nogama pred svojom foteljom, ali je teško stajala, naslonjena na štaci."

Sledeća prilika za susret srpskog diplomatskog predstavnika sa kraljicom Viktorijom odigrao se 17./29. novembra 1884. godine tokom ceremonije predaje akreditiva poslanika Čedomilja Mijatovića. U depeši koju je uputio ministru inostranih dela poslanik je izvestio da ga je ,,danas, u Subotu 17/29-og Novembra u 2 sata po podne Kraljica Viktorija primila u dvoru Vindzorskom…Kraljica se Viktorija ograničila samo na tri prosta pitanja (na francuskom jeziku) o zdravlju našega Kralja, Kraljice i Kraljevića, i izjavivši da joj je milo da čuje da su svi zdravi, poklonila se i time dala znak da je audijencija završena…Mogu kazati da se Kraljica izveštavala o zdravlju naše Kraljevske familije s jednim izrazom osobita prijateljskog interesa. Lord Granvil, kad smo posle audijencije išli da doručkujemo, pitao me je nije li mi palo u oči kako je Kraljica izgledala puna dobrote i blagonaklonosti.Meni je još naročito u oči palo da je Kraljica Viktorija izgledala da je zdrava. Kako mi je dolazila u sretanje opazio samda hodi bez ikakve tegobe, što do skora nije slučaj bio."

I treći po redi srpski kraljevski poslanik na rezidencijalnoj osnovi u Londonu, Jevrem Grujić, izvestio je ministra inostranih dela o ceremoniji predaje akreditiva kraljici Viktoriji. U depeši od 24. februara/8. marta 1887. godine zabeležio je: ,,Kad sam ja ušao Kraljica je stajala bliže ulaznoj polovini sobe a blizu nje s leve strane jedan Dvorjanin. Po poklonu i predstavi od ovoga pristupim i predam joj oba pisma Njegovog Veličanstva Kralja, kojima se jednim G. Mijatović odaziva, a drugim ja akreditiram. Kraljica pošto ih primi predade ih tome Dvorjaninu i onda pitajući reče, kako se nada, da se Kralj i Kraljica nalaze dobro. Po mom odgovoru, za zaključenje audijencije Kraljica se pokloni."

Zlatni jubilej kraljice Viktorije 1887. godine preobrazio je London u grad svetkovina u koji su tim povodom došle mnoge krunisane glave i specijalni izaslanici vladara mnogih država. U svojstvu ličnog izaslanika kralja Srbije u Londonu je boravio Filip Hristić. U prvom izveštaju koji je 5./17. juna uputio ministru inostranih dela naveo je kako će  ,,svetkovina otpočeti 21. Juna po r. a svršiće se 29-og. u Uestminstarskoj katedralnoj crkvi, gde će najveća svetkovina biti, i gde će se u prisustvu Kraljičinom držati svečano blagodarenje, zabeleženo je do sada 9500 mesta za pozvane. Kraljica, posle dugog ustezanja, rešila se da se svome narodu pokaže na ovoj svetkovini u punod gali, u kojoj se, od smrti Princa supruga pa do danas, nije nikako videla. Procesija od Bukingam-palate pa do Uesminstarske crkve izvršiće se u tri odelenja, to jest, u tri procesije. Najinteresantnija i najsvečanija od ove tri procesije biće treća procesija, a to je Kraljičina. U njoj će biti poslana garda na konjima, sastavljena samo iz članova Kraljičine porodice i iz stranih prinčeva u srodstvu sa dvorom Engleskim.Englezi su obradovani, jer su to odavna želeli, što će u ovoj procesiji izčeznuti svi tragovi dojakošnje žalosti i crnine Kraljičine.

Od juče svi su Kraljičini gosti od suverenskih porodica u Londonu: Kralj Belgijski sa Kraljicom, i kraljevi Saksonski, Danski i Grčki. - Predstolonaslednici: Nemački sa Kronprincezom i Princezama Viktorijom, Sofijom i Margaretom; dalje: Prestolonaslednik Austrijski sa Kronprincezom Stefanijom, Prestolonaslednici: Švedski, Portugalski sa suprugom, Grčki sa bratom, Saks-Majniški sa suprugom, i Saks-Vajmarski. - Veliki knez Sergije sa velikom knjeginjom Elisavetom; Hercog od Aloste, Hercog i Herceginja Saks-Koburška, Princ Ludvik Bavarski, Princ Ludvik Badenski, i. t.d. Indijskih prinčeva ima 14, koliko sam ja nabrojao, i 12 velikih oficira indijskih, koji su na čelu regimenata indijskih. Danas 8/20 Juna navršuju se upravo 50 godina vladavine Kraljičine. London je sav sjajno okićen, a listovi današnji puni posmatranja na ceo period vladeKraljičine, i prepuni pohvalama odnosno njezinog i javnog i privatnog života."

U izveštaju poslatom 10./22. juna Hristić je izvestio kako je ,,video mnoge svečanosti i bio učesnik istih prilikom važnih događaja u raznim prestonicama evropskim, ali ovakve svečanosti, ovakve pompe i ovakvih izjava ljubavi, radosti i lojalnosti jednog naroda prema svome vladaocu, niti se je do sada igde viđelo, niti će se ikada videti. Ovakvu impresiju i ovakvo osećanje i ubeđenje dele svi strani gosti Kraljičini koji su bili sa mnom zajedno svedoci ove izvanredne i nečuvene do sada svetkovine… Do deset sahati sva mesta (10.000 na broju) u Uestminstarskoj crkvi bila su posednuta. U sredini crkve (koja je u formi krsta ozidana) podignuta je bila s jednog metra u visini jedna estrada za Kraljicu. Na njoj je s preda u sredini bio veliki istorični tron, na kome će Kraljica sedeti za vreme trajanja crkvenog čina, a s desne i leve strane trona nameštene su bile po 24 stolice za članove Kraljičine porodice. Stepenice ove estrade bile su sa zapadne strane crkve od kuda je sav kortež Kraljičin imao doći.

Kortež sa Kraljicom, oglašen trubama i praćen himnom ulazio je u crkvu ovim redom: Najpre i najpre sveštenstvo. Šest kanonika nižeg, i šest njih višeg reda, posle Episkop Londonski, Arhijepiskop Jorški, Dekan Uestminstirski i Arhijepiskop (Primas) kanterburški, svi u svečanom crkvenom odelu. Za sveštenstvom išli su muški članovi Kraljičine porodice, počev od najmlađih. Odmah za tim Kraljica pred kojom su neposredno i nazatke išli Lord Čemberlen i Lord Stjuart. Posle Kraljice išli su ženski članovi Kraljičine porodice, počev od najviših. Pošto je Kraljica prispela na Estradu i sela na tron,posedali su oko nje na istoj estradi i članovi njezine porodice, i to s desne strane muški počev od Princa Uelsa, a s leve počevod Prestolonaslednikovice Nemačke, posle Princeze Uelske, Princeza Hristijan od Šlezvig-Holšstaona i t.d.

Onda je otpočela crkvena ceremonija. Najpre otpojana je mala ektenija, posle odmah „Tebe, Boga hvalim“ (We praise thee o God), za ovim opet mala ektenija, i „Oče naš“. Posle toga veća ektenija, a za njom tri glavne za ovu svetkovinu sastavljene Molitve, koje je sam Primas, Arhijepiskop Kenterburški pročitao. Za ovim molitvama otpevan je od prvih veštaka u Londonu, Psalm XX. Zatim pročitana je jedna glava iz Biblije, što Englezi zovu (lesson). Za ovim otpevana je himna Kraljičina sa varijacijama, koji je Princ-konsort Albert sastavio, i najposle završio je Arhijepiskop Kenterburški ceo ovaj čin crkveni sa četiri manje molitve.

Najlepša scena po svršenom crkvenom činu bila je, kad je Kraljica pozvala Princa Uelskog da ga poljubi, on nju u ruku, i oboje jedno drugo u obraz. Za ovim je prišao Kraljici Kron-princ Nemački, posle Hercog Edinburški, posle Konotski i svi muški članovi redom te je svi poljube u ruku, a Kraljica njih u obraz. To isto učine i sve princeze, ženski članovi Kraljičine porodice. Kraljica se zatim pokloni gostima, i kortež iziđe iz crkve onim istim redom kako je ušao. Bilo je četiri sahata po podne kad je kraj korteža Kraljičinog došao do Bukingam Palate."

Početkom proleća 1889. godine došlo je do personalne promene na čelu srpskog poslanstva u Londonu. U depeši od 4./16. aprila te godine novoimenovani poslanik Jevrem Grujić izvestio je ministra inostranih dela o ceremoniji predaje akreditiva britanskoj vladarki. ,,Po običaju, od kako je udovica, za predaju kreditivnih pisama ide se u kaputu, kao što je u Ministrovom saopštenju stajalo u jutrenjem odelu, i kao što sam znao od pre ulazi se bez rukavica i ne drži se govor.No zato ne samo na Kraljičine „Drawing Room" i na Prestonasljednikove „Levee" no i na dvorske koncerte i balove idemo uvek u uniformi. Dvorski časnik (svi u civilu) pri mom ulazku u sobu, gde je stajala Kraljica, izvršio je prijavu glasno kazavši „Poslanik Srbije“. Posle poklona pristupim i predam pismo, koje Kraljica primi u ruku. Njeno Veličanstvo milostivim glasom kaza: da je imala zadovoljstvo da vidi mladoga Kralja u Florencu.Prijemu je prisustvovao Lord Kros, a iza Kraljice beše Princeza Beatrica."

Naredni susret jednog srpskog zvaničnika sa kraljicom Viktorijom odigrao se 17./29. maja 1893. godine kada je specijalni izaslanik srpskog kralja Aleksandra, kraljevski poslanik na rezidencijalnoj osnovi u Parizu Mihailo Kr. Đorđević, bio primljen od strane britanske vladarke kako bi joj uručio pismo svog suverena kojim ju je obavestio da je razrešio tročlano Namesništvo i preuzeo vladarske prerogative. ,,Tačno u označeno vreme, ja sam, Gospodine Ministre, u pratnji g. g. Lordova Rozberija i Monksvela, bio sproveden kod Nj. V. Kraljice engleske. Kad sam ušao u salon, Kraljica je stajala na sredini, i Lord Monksvel, a ne g. Ministar Inostr. dela, predstavio me je sa ovim rečima: „Ministre de Serbie“.Kako mi je još u napred kazano, da na dvoru engleskom nije običaj prononsirati discours, i da ne treba dugo govoriti, to sam ja, posle uobičajenih poklona, pozdravio Kraljicu ovako: „Madame, j'ai l'honneur de remettre a Votre Majesté, la lettre autographe de Mon Auguste Souverain, le Roi Alexandre I, zatim se poklonio i predao pismo Kraljevo. Razgovor između Kraljice i mene bio je sasvim kratak:

Kraljica: Comment va le Roi?

Ja: Sa Majesté se porte très bien.

Kraljica: C'est pour la première fois Monsieur le Ministre que vous étes à Londres?

Ja: Oui, Majesté.

Pošto je Kraljica zaćutala, ja sam se poklonio i izišao. Iz dvora do Londona ispraćen sam istim počastima kojima sam bio i doveden.

Nj. V. Kraljica engleska, žena malog rasta, puna i zdrava, po svom ponašanju i skromnom odelu, liči pre na kakvu staru groficu nemačku, nego li na Kraljicu Velike Britanije.

Resepcija je simple, bez ikakve parade. Na audijenciji kod Kraljice bio sam u redengotu. Palo mi je jako u oči, da na dvoru engleskom nisam vidio ni jedno jedino vojeno lice."

O ugledu i uticaju koji je kraljica Viktorija imala u odnosu na druge evropske dvorove svedoči sadržaj depeše poslanika Mijatovića od 29. aprila/11. maja 1897. godine. Izveštavajući o prijemu koji je prethodnog dana u Bekingemskoj palati u Londonu priredila britanska kraljica poslanik je istakao: ,,Na tim prijemima, koji se ovde zovu Droingrum, samo se defiluje pored Kraljice, koja obično nikoga ne oslovljava, nego samo glavom pozdravlja. Ali na moje veliko iznenađenje, kao i na iznenađenje celog diplomatskog tela, Kraljica je mene zaustavila pa me na najljubazniji način zapitala: „Kako je mladi Kralj? i kako je Kraljica Natalija?!“Prva je posledica ovog neobičnog oslovljavanja od strane Njenog Veličanstva prilikom defilea bila, da su se sa mnom rukovali i oni kraljevski prinčevi koji me te časti do sada nisu udostojavali (Duka od Kembridža, Duka od Teka i Princ Kristijan od Šlezvig-Holštajna). A druga je posledica bila da su me odmah svi ambasadori pitali šta mi je to Kraljica govorila, i svi su mi to kao neobičnu počast čestitali.Molim Vas, Gospodine Predsedniče, da budete dobri dostaviti ovo Njegovome Veličanstvu Gospodaru Kralju."

Naredni, pokazalo se i poslednji, susret srpskih diplomatskih predstavnika u Londonu sa kraljicom Viktorijom odigrao se 21. aprila/3. maja 1900. godine. Tom prilikom britanska vladarka primila je u oproštajnu posetu dotadašnjeg poslanika Čedomilja Mijatovića i novopostavljenog poslanika Simu Lozanića koji joj je predao akreditive. ,,Na tom je prijemu, kao što je javljeno, g. Mijatović predao svoje opozivno, a ja moje akreditivno pismo; sam taj akt pak svršen je po uobičajenom, dosta prostom, ceremonijalu…U Dvoru smo, po nekom starom običaju, prvo doručkovali sa nekoliko dvorskih gospođa i ađutanata, i tek posle toga primila nas je Nj. Vel. Kraljica – prvo g. Mijatovića, pa onda mene. I jedan i drugi prijem beše vrlo kratak. Ja sam samo s nekoliko reči predao moje pismo Nj. Veličanstvu, a Njeno je Veličanstvo po nekoj opštoj formuli (kako mi reče Podsekretar) zapitalo: šta radi vaš Kralj? – i time beše prijem svršen.Nj. V. Kraljica učinila je na mene upečatak ne samo stare, već i iznemogle žene. U licu je, istina, dosta puna, ali bleda i labavih muskula. Sem toga jedva se digla s mesta, kad sam ušao, i ako se štapom podupirala, a ono nekoliko reči o našem Kralju izgovorila je veoma slabim i iznemoglim glasom."

Nakon bezmalo 64 godine vladavine britanska kraljica i carica Indije Viktorija preminula je 10./22. januara 1901. godine. O tome je poslanik Lozanić iste večeri uputio hitan telegram Ministarstvu inostranih dela u Beogradu koji je glasio ,,Engleska kraljica umrla večeras…Losanitch."

Susreti srpskih poslanika u Londonu sa kraljicom Viktorijom, ma koliko bivali protokolarni i relativno retki što je bilo uslovljeno njenim povlačenjem iz javnog života nakon prerane smrti princa-konsorta Alberta od Saks-Koburg-Gota, ostavljali su snažan utisak na diplomatske predstavnike male balkanske kraljevine. Privilegiju da budu akreditovani na dvoru jedne od najznačajnijih evropskih vladarki srpski poslanici doživljavali su kao priliku da u Londonu, svojevrsnom globalnom političkom, privrednom, vojnom i kulturnom središtu, na dostojanstven i efikasan način predstavljaju Kraljevinu Srbiju. Trudeći se da svoju domovinu učine vidljivom u političkoj, privrednoj i intelektualnoj eliti Velike Britanije, poslanici su posebnu pažnju posvećivali susretima sa kraljicom Viktorijom trudeći se da sadržajem depeša koje su slali u Beograd na što verniji način predstave ovu izuzetnu vladarku, njen nesumnjivi uticaj u britanskoj javnosti i na međunarodnoj sceni, kao i sav sjaj britanskog dvora. Istovremeno, u svojim depešama poslanici su ukazivali i na svojevrsnu kontradikciju budući da uprkos svoj moći i ugledu koji je posedovala Viktorija ,,žena malog rasta, puna i zdrava, po svom ponašanju i skromnom odelu, liči pre na kakvu staru groficu nemačku, nego li na Kraljicu Velike Britanije."

Kraljičino dostojanstveno držanje, bogato iskustvo učestvovanja u javnim manifestacijama, učtivost i svedenost u izražavanju nalazili su se nasuprot njenoj skromnoj pojavi koju je karakterisala jednostavna garderoba, mahom crne boje. No, u povodu važnih političkih događaja Viktorija je blistala u vladarskom ornatu ponosno demonstrirajući moć britanske imperije. Te scene i atmosfera, samo na prvi pogled teško spojive, ostavljale su izuzetan utisak na srpske poslanike u Londonu i specijalne izaslanike koji su dolazili u ostrvsku prestonicu. Iz skromne starije dame, udovice, majke i bake, Viktorija se u posebnim prilikama transformisala u moćnu kraljicu, vladarku carstva u kome sunce nikada ne zalazi kako su sa ponosom govorili njeni podanici. Stoga su susreti srpskih poslanika sa britanskom kraljicom i caricom Indije predstavljali personifikaciju istinskog istorijskog i simboličnog susretanja jedne od vodećih sila tadašnjeg sveta sa predstavnicima male, tek oslobođene, balkanske kraljevine koja je pokušavala da obezbedi svoje mesto na međunarodnoj sceni. Ti susreti, kao i pisani tragovi o njima, bili su ispunjeni radoznalošću, uzbuđenjem i divljenjem prema izuzetnoj ženi/vladarki koja je svojim delovanjem i istorijskim nasleđem dala ime jednom od najblistavijih perioda ostrvske istorije.

Kulminacija britanske moći na evropskoj i svetskoj sceni, ostvarena upravo tokom Viktorijanske ere, neraskidivo je vezana sa bogatom i dinamičnom biografijom velike kraljice čija je prva godina vladavine označila i formalno uspostavljanje diplomatskih odnosa između Srbije i Velike Britanije (1837). Upravo zato sadržaj depeša srpskih poslanika u Londonu nastalih u doba poznih Obrenovića ne predstavljaju samo dragocen izvor za proučavanje diplomatske prošlosti Srbije, već su u pitanju i svojevrsne istorijske crtice u kojima se nalaze dragocena svedočanstva (izveštaji, analize i osvrti) o velikoj kraljici Viktoriji čiji su se potomci nakon svega nekoliko decenija posle njene smrti našli i na jugoslovenskom prestolu.

Autor je istoričar i arhivista iz Beograda

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)