Dosije

Sima Pandurović i Vojislav Ilić Mlađi u Narodnoj biblioteci Srbije (prilog istoriji srpske nacionalne biblioteke)

Sineku(lt)ura

Dejan Ristić, Beograd

Sinekura, kao pojava, prisutna je u srpskom društvu oduvek. Kao teško izlečiva bolest, sinekure su bile veoma prisutne u državnoj upravi, javnom sektoru, a posebno u ustanovama kulture. Zanimljiv primer sinekura predstavlja radno angažovanje dvojice istaknutih srpskih književnika Sime Pandurovića i Vojislava Ilića Mlađeg na poslovima pomoćnika bibliotekara (upravnika) Narodne biblioteke Srbije, kao i pokušaji bibliotekara (upravnika) akademika Jovana N. Tomića da se izbori sa njihovom opstrukcijom rada.

U razdoblju između dva svetska rata organizaciona i kadrovska struktura Narodne biblioteke bila je u potpunom neskladu sa njenim značajem, ulogom u oblasti prosvete, nauke i kulture, kao sa i veličinom i složenošću fondova i zbirki. Članovima 6, 7, 9, 10. i 31. Zakona o Narodnoj biblioteci, koji je Narodna skupština Kraljevine Srbije usvojila, a kralj Aleksandar ukazom proglasio 1901. godine, bilo je utvrđeno da Narodnom bibliotekom neposredno rukovodi bibliotekar (upravnik) kome su u tome asistirala dva pomoćnika bibliotekara, ujedno rukovodioci dva odeljenja u okviru ustanove. Član 7. odnosio se na činjenicu da ,,Narodna biblioteka ima dva glavna odeljka: a) odeljak za štampane knjige, i b) odeljak za rukopise, karte i štampane slike". Članom 9. bilo je definisano kako ,,Narodna biblioteka ima dva pomoćnika, kao šefove glavnih odeljaka...". Istim članom bilo je određeno da ,,jedan rukovalac dolazi na 25.000 svezaka". Služba računovodstva nacionalne biblioteke, po članu 31. istog zakona, nalazila se pod neposrednim rukovodstvom jednog od pomoćnika bibliotekara kome bi ta obaveza bila stavljena u zadatak.

Broj stalno zaposlenih lica, koja su bila podeljena na tzv. ukazne i neukazne činovnike,[1] godinama je varirao u rasponu između šest i devet što nije moglo da zadovolji ni osnovne potrebe nacionalne biblioteke, posebno u razdoblju adaptacije nove zgrade i preseljenja bibliotečkih zbirki i inventara. Ovde bi trebalo ukazati i na činjenicu da je nakon preseljenja u zdanje na Kosančićevom vencu, a po okončanim aktivnostima na sređivanju zbirki, konstatovano da je fond Narodne biblioteke sadržavao više od 250.000 svezaka različitog bibliotečkog materijala. Kako je u tom razdoblju Narodna biblioteka imala svega šestoro stalno zaposlenih (upravnik, pomoćnik upravnika, rukovalac i trojica praktikanata), a imajući u vidu odredbe Člana 9. Zakona o Narodnoj biblioteci koji je propisivao da jedan rukovalac bude zadužen za 25.000 svezaka bibliotečkog materijala, bilo je potpuno jasno kako ta ustanova nije raspolagala ni minimumom potrebnog, zakonom definisanog, stručnog osoblja.

Nedovoljan broj zaposlenih nije bio i jedini kadrovski problem sa kojim se njen dugogodišnji upravnik, istoričar i akademik dr Jovan N. Tomić kontinuirano suočavao. Iz njegovih brojnih obraćanja resornom Ministarstvu prosvete uočljivo je kako je upravnik u više navrata ukazivao na lošu kadrovsku strukturu, ali i otvoreno kritikovao Ministarstvo stoga što je u Narodnoj biblioteci, protivno specifičnim i uskostručnim potrebama same ustanove, zapošljavalo lica koja nisu pokazivala nikakav interes da se radno angažuju, već se tu radilo o otvorenim sinekurama.

Dva slučaja, u ovom dinamičnom i po samu ustanovu izuzetno važnom razdoblju, posebno su indikativna budući da su u pitanju bili ugledni srpski književnici koji su svoj posao u Narodnoj biblioteci obavljali krajnje selektivno, odnosno u slučaju jednog od njih uopšte ga nisu ni obavljali. Problem je utoliko bio složeniji što se radilo o licima koja su, iako potpuno nekompetentna za obavljanje bibliotekarskog posla, bila angažovana na odgovornim dužnostima pomoćnika rukovodioca nacionalne biblioteke i šefa dva bibliotečka odeljenja. U pitanju su bili Vojislav Ilić Mlađi[2] i Sima Pandurović.[3]

U samom jeku četvorogodišnjeg perioda (1921-1925) preuređenja zdanja na Kosančićevom vencu u Beogradu, njegovog prilagođavanja potrebama nacionalne biblioteke i postepenog prenošenja, klasifikacije i stručne obrade zbirki i fondova, upravnik Tomić suočavao se sa svojevrsnom stalnom radnom opstrukcijom od strane svog pomoćnika Vojislava Ilića Mlađeg. O tome svedoči prepiska između pomoćnika Ilića, Ministarstva prosvete i upravnika dr Jovana N. Tomića. Naime, pomoćnik Ilić je 29. marta 1922. godine ministru prosvete Svetozaru Pribićeviću uputio molbu da mu se odobri šestonedeljno odsustvo sa posla usled činjenice da je bolovao od oštećenja vrhova pluća sa povremenim hemoptoama, a radi boravka na čistom vazduhu. U prilogu molbe dostavio je i odgovarajuće lekarsko uverenje. Narednog dana ministar je pozitivno odgovorio na Ilićevu molbu i odobrio mu šestonedeljno odsustvo sa posla.

Istog dana, rukovodilac Narodne biblioteke uputio je ministru prosvete opsežan dopis u vezi sa slučajem svog pomoćnika. ,,Ne ulazeći u pitanje bolesti konstatovane kod g. Ilića i potrebe njena lečenja, sprovodeći njegovu molbu za traženo odsustvo, smatram za potrebno napomenuti: 1. Da je u ovo doba godine iluzorno bavljenje ma gde u planini nego samo u za to udešenim zavodima – sanatoriumima. 2. Čini mi se da g. Ilić sada traži odsustvo od dužnosti zato što se uklanja od poslova, kojih jednom mora da se primi. G. Ilić je, na primer, dužan da se primi dužnosti rukovanja blagajnom. To je po Zakonu o Nar. Biblioteci i po Zakonu o Drž. Računovodstvu. On je to dosad stalno izbegavao. Zato je i posao, koji se imao prethodno svršiti, i koji bi jedan knjižarski pomoćnik svršio za tri dana, radio više od dvadeset dana, i tog istog dana, kada ga je završio, podneo je molbu za odsustvo. Dalje, iako je g. Ilić više od godinu i po dana u Nar. Biblioteci i na takvom položaju da mora biti upoznat i s najkrupnijim i s najsuptilnijim pitanjima ovakve ustanove i rada u njoj, on je dosad ostao samo pri jednom delu najelementarnijih poslova, koje je pre rata vršio običan praktikant (g. Danilo Jović). Ostali poslovi bibliotečki i zadaci ove Ustanove nisu ga se ni najmanje ticali, niti je on imao težnje da uđe u njih. Zato ja u njemu dosad nisam ni imao pomoćnika, a Ustanova saradnika na svojoj regeneraciji. Od kako je pak nastalo pitanje seobe i uređenja Nar. Biblioteke, najteži i najglavniji problem u životu ove visoke kulturne nacionalne ustanove, pri kome je potrebna sva saradnja svega njena osoblja, pa i njegova, njega se to pitanje apsolutno ništa nije ticalo, ma da su i obični poslužitelji mislili o njemu i uzimali učešća. On je to stalno izbegavao, i u rad na uspostavljanju ove ustanove manje je posvećen od bibliotečkih poslužitelja.

Dakle, kad se radi posao u Biblioteci, za koji je potrebna sva snaga bibliotečkog osoblja, i pri kome pomoć sa druge strane može samo otežati rad i stvarati zabunu, pa je za to još izbegavam primiti, g. Iliću bio sam dodelio najlakši posao koji se može zamisliti. On se uklanja i od toga posla i tu svoju nameru izjavljuje pred poslužiteljima. On i dalje, ni postupno, neće da uđe u pitanja bibliotečka i da, ma i najmanje, pomogne u uređenju ove ustanove, da bi što pre stupila u život. I ja, umesto, da prema Zakonu o Nar. Biblioteci i njegovom položaju, imam u njemu stvarnog, zakonom predviđenog pomoćnika, i da se s njim sporazumevam o svima pitanjima, imam stvarnoga vršioca dužnosti praktikanta, a sporazumevam se s dugogodišnjim rukovaocem, neukaznim činovnikom g. L. Majznerom. G. Ilić ne oseća koliko je ovo malo preporučljivo za nj i malo korisno za samu Ustanovu, o kojoj moramo mnogo misliti i za nju raditi... Slobodan sam još napomenuti: da danas u Nar. Biblioteci treba raditi, i to mnogo raditi, i da ja nisam stvoren od čelika, da mogu opravljati sve poslove: i bibliotekara i blagajnika i sekretara i prepisivača, i radnika i trčkarala, samo za to da bi u ovoj ustanovi bilo sinekura i skupo plaćenih praktikanata. Sve dok mogu radiću predano za ustanovu, ali kad u tome budem malaksao, neka nastavi ko može."[4]

Ovakvo otvoreno, veoma oštro pismo upravnika dr Jovana N. Tomića upućeno pretpostavljenom ministru Svetozaru Pribićeviću nedvosmisleno je ukazivalo na neodgovarajuću kadrovsku politiku koju je u slučaju Narodne biblioteke vodilo resorno ministarstvo. Imajući u vidu da je sam rukovodilac ustanove bio istoričar, ugledni naučnik, član Srpske kraljevske akademije koji je svojim prilježnim radom i nesumnjivim autoritetom u javnosti tokom skoro četvrt veka koliko se nalazio na čelu nacionalne biblioteke (1903-1927) ostavio neizbrisiv trag u njenom radu, ali i u srpskoj kulturi, prosveti i nauci, sadržaj ovog dopisa može se smatrati istinskim vapajem jednog uglednog posvećenika u knjigu i biblioteke kao svojevrsna središta i stecišta znanja.

Njegov apel, međutim, ostao je bez odjeka. Nakon isteka šestonedeljnog odsustva zbog oporavka, Vojislav Ilić Mlađi ponovo se 7. maja iste godine obratio ministru prosvete molbom da mu se odobri produženje odsustva za još mesec i po dana. Upoznajući ministra sa tim da je tokom prethodnog odsustva koristio prepisanu terapiju, ali da, iako je ,,svu obdanicu većinom provodio daleko od bibliotečke prašine, na poljskom vazduhu Kijeva i Topčidera, njegovo zdravstveno stanje nije bilo poboljšano."[5]  

Reagujući kao i prethodnog puta, dr Tomić je 8. maja uputio dopis ministru prosvete kojim je podsetio na svoju ranije izraženu bojazan kako ,,g. Ilić neće upotrebiti svoje odsustvo tamo gde se njegova bolest može i lečiti. […] G. Ilić za razlog [svog novog odsustva] navodi da bude što dalje od ,,bibliotečke prašine". Istina zahteva utvrditi da g. Ilić nije nikad osetio bibliotečku prašinu. Drugi su gutali tu bibliotečku prašinu, ozbiljno u poslednje doba. Ona je ostala za mene, bibliotekara, i za bedno plaćenog rukovaoca i poslužitelje, u kojima imam jedine pomagače u radu za restauraciju i reorganizaciju Nar. Biblioteke. G. Ilić se, naročito u poslednje doba, bavio u najosvetljenijoj, najprovetrenijoj i najhigijenskijoj dvorani u Beogradu, i poslom koji nema nikakve veze sa bibliotečkom prašinom; u dvorani zdravijoj od svakog lokala u kome je proveo poslednji mesec i pô dana ,,na oporavljanju" i pripremajući svoj dvadesetpetogodišnji jubilej.

I ranije sam naglasio i ponovo naglašavam: da g. Ilić uopšte beži od velikih poslova, koji su u toku u Nar. Biblioteci, a ne od prašine bibliotečke. Iz čistog čovekoljublja, iz obzira prema g. Iliću, kao živom stvoru, i prema njegovoj porodici, treba mu odobriti traženo odsustvo, ali s tim da se, u interesu svome i svoje porodice, ozbiljno leči, jer je njegova bolest opasna za sredinu u kojoj se nalazi, i u toliko više što o tome ne vodi računa, te pljuje i gazi gde smogne, i najmanje vodi računa o čistoti. Zbog toga je i bolje što nije ovde. A i inače Narodna biblioteka u ovim najtežim časovima svojega obnavljanja iz osnova ne bi dobila ništa s njim, koji ima interesovanja za ovu ustanovu samo utoliko, ukoliko se naziva njenim činovnikom i u njoj dobija svoje prinadležnosti. Ako g. Ilić ima zasluga, o kojima treba voditi računa, neka se to čini i neka mu se dâ položaj bez posla.[6] U Narodnoj Biblioteci ima da se radi mnogo i sada i dalje, i utoliko pre što nema dovoljno i službenog osoblja. Zadržavanjem ljudi u njoj koji nemaju za nju nikakvog interesovanja i šiljanjem u nju sličnih, neće se njoj pomoći. To je ako ne onemogućiti joj obnovu, bar uskratiti tu njenu obnovu, koja se željno očekuje od svih naučnih, kulturnih i intelektualnih sredina. Ja molim Ministarstvo da ima ovo na umu i da me pomogne u naporima oko obnavljanja ove visoke kulturne ustanove, u kojoj ima da se radi i te koliko. Produžavajući život dosadašnjem sistemu, to se neće postići."[7] 

Iza otvoreno negativno intoniranih dopisa u vezi sa aktivnostima pesnika Vojislava Ilića Mlađeg u svojstvu pomoćnika rukovodioca Narodne biblioteke stajali su razlozi potpunog Tomićevog nezadovoljstva radnim (ne)angažovanjem svog prvog saradnika. Na ovom mestu trebalo bi ukazati i na to da je Ilić od ranije bio poznat kao osoba ,,živog temperamenta. Načitan je i inteligentan ali mu se u naravi grubost ispoljavala zbog čega ga drugovi nisu voleliˮ.[8] Treba podsetiti i na činjenicu da je Ilić 1905. godine u selu Krivi Vir kod Boljevca počinio monstruozno ubistvo supruge Darinke, učiteljice u tamošnjoj osnovnoj školi, zbog čega je bio osuđen i na kaznu zatvora.  Samo stvaralaštvo Vojislava Ilića Mlađeg nailazilo je na oprečan prijem u javnosti i kod književne kritike. Zanimljivo je ukazati na to da je Ilićev kolega u Narodnoj biblioteci, pomoćnik rukovodioca ustanove i istaknuti srpski književnik Sima Pandurović, još 1920. godine primetio kako je Ilić ,,toleriran od književne kritike zbog prirodno patriotskih stihova koji su zadovoljavali dnevnu potrebu neobrazovanijih čitalaca".[9]  Ishod ovakvog stanja međuljudskih odnosa između rukovodioca i njegovog pomoćnika rezultirao je premeštajem Vojislava Ilića Mlađeg u Ministarstvo pravde, u zvanju inspektora.

Ni sa svojim novim pomoćnikom, vremenom se pokazalo, dr Tomić nije imao više sreće. Novoimenovani pomoćnik rukovodioca Narodne biblioteke Sima Pandurović, vrlo brzo po stupanju na tu dužnost, obratio se ministru prosvete 24. maja 1922. godine molbom da mu se odobri ,,četiri meseca bolovanja s pravom na primanje plate i ostalih prinadležnosti". U prilogu molbe dostavio je i lekarsko uverenje iz koga se dalo zaključiti kako je u tom razdoblju patio od nesanice, drhtanja prstiju, lakog i brzog zamaranja, brzog menjanja raspoloženja posle neznatnog povoda i drugih tegoba.[10] Ovoga puta ministar prosvete prosledio je molbu pomoćnika Pandurovića njegovom pretpostavljenom radi davanja mišljenja pre donošenja odluke.

I ovoga puta rukovodilac Narodne biblioteke uputio je ministru Pribićeviću opsežan dopis sa obrazloženjem problema sa kojima se ustanova suočava kada su u pitanju bili kadrovski resursi. Ponovio je informaciju kako ,,Narodna biblioteka nema dovoljan broj osoblja ni za obične tekuće poslove a nekamo li i za taj ogroman posao [opremanje pokretnim inventarom, prenos i pohranjivanje građe u skladu sa stručnim pravilima]. Ne bude li Ministarstvo vodilo računa o ovoj mojoj predstavci i g. Panduroviću dalo višemesečno odsustvo od dužnosti, na koju nije ni stupio i ne radi posao koji nije ni okušao, smatram za potrebno da ću i ja – kao stariji čovek posle višemesečnih napora ne samo intelektualnog nego i fizičkog rada, sa oslabelim živcima sa nevralgičnim i reumatičnim bolovima, kome je kud i kamo potrebno lečenje i odmor, - tražiti višemesečno odsustvo, a o uređenju Biblioteke neka misle i na njemu neka rade služitelji i praktikanti."[11]

Ukazujući na svoje narušeno zdravlje, kao posledicu bezmalo dvodecenijskog rada u nacionalnoj biblioteci, dr Tomić je naglasio i to kako se nikada nije libio da se bavi poslovima koji mu nisu bili u nadležnosti (poput rukovanja blagajnom) ili onima ,,prljavim ... koji ne dolikuju starešini ove ugledne ustanove". U svom otvoreno kritičkom obraćanju ministru prosvete rukovodilac nacionalne biblioteke podsetio je da je u tom razdoblju tokom koga su vršene aktivnosti na transportu i stručnom pohranjivanju i obradi fonda sve poslove radio sa ,,jednim rukovaocem (neukaznim činovnikom) i sa tri poslužiteljaˮ. Ukazao je i na to kako pri svim tim aktivnostima, koje su bile u punom jeku, nije imao nikakvu pomoć od svog bivšeg pomoćnika Vojislava Ilića Mlađeg te da je pitanje angažovanja osobe koja bi na tom rukovodećem mestu dala istinski doprinos radu nacionalne biblioteke bilo potrebno rešiti isključivo u interesu same ustanove. ,,Nar. Biblioteka nije dom za iznemogle i neradnike, već ustanova u kojoj treba raditi, mnogo raditi", istakao je bibliotekar. ,,G. Pandurović, koji je pre nekoliko dana bio u N. Biblioteci, da mi se još nerazrešen od svoje ranije dužnosti[12] predstavi, i video šta ga u ovoj ustanovi čeka izjavio je: da on nije hteo ovamo, ali da je premešten zbog redukcije u Umetničkom odeljenju: da on neće ostati u N. Biblioteci, a ni za živu glavu raditi poslove koji ga očekuju. Ministarstvo je na taj način nanelo štetu ovoj ustanovi, i još jednom više htelo da pokaže kako je Narodna Biblioteka mesto sinekure i nerada, u doba, kad se u njoj radi po ceo dan i preko propisanoga vremena, i bez nikakve naknade za to." Zaključujući svoje obraćanje ministru, upravnik dr Jovan N. Tomić uputio je molbu da se Sima Pandurović premesti na neko drugo radno mesto izvan te ustanove kulture, a da se Narodnoj biblioteci dâ neko ko je spreman da u punoj meri u njoj radi. U potpunosti ignorišući i odbacujući apele dr Tomića ministar Pribićević je 30. maja te godine odobrio četvoromesečno plaćeno odsustvo Simi Panduroviću.

Potpisujući se zvanjem pomoćnika rukovodioca Narodne biblioteke Sima Pandurović uputio je 30. avgusta pismo ministru prosvete u kome je oštro protestvovao zbog odnosa dr Tomića prema njemu, tražeći povratak na svoje prethodno radno mesto u Ministarstvu prosvete ili na neki drugi položaj u okviru tog resora. Podsetio je kako je ukazom od 28. aprila iste godine postavljen za pomoćnika bibliotekara Narodne biblioteke, kao i da se od 1. juna nalazio na četvoromesečnom plaćenom odsustvu iz zdravstvenih razloga. U svom obraćanju ministru ukazao je na to kako dr Tomić, iz njemu nepoznatih razloga, nije bio zadovoljan činjenicom da je upravo on postavljen za njegovog pomoćnika. Takođe, informisao je ministra i o tome kako je sutradan po saopštavanju te odluke dr Tomiću u beogradskom listu ,,Tribuna" ,,publikovan jedan infaman napad" na njega. Šta više, Pandurović je tvrdio kako je imao ,,uverenje da je pomenuti napad u Tribuni inspirisao sâm G. Tomić, čije su veze sa pomenutim listom poznate. Držim da će se uvideti da je posle ovakvoga ponašanja G. Tomića prema meni nemoguće zahtevati da sarađujem sa G. Tomićem i da i dalje ostanem na položaju pomoćnika bibliotekara Narodne biblioteke."[13]

Demonstraciju namere da do konačnog razrešenja pitanja svog radnog mesta zadrži položaj pomoćnika rukovodioca Narodne biblioteke, sa svim pripadajućim prinadležnostima, ali da uopšte ne dolazi u ustanovu Pandurović je iskazao time što je, po okončanju četvoromesečnog plaćenog odsustva odobrenog radi lečenja, 27. septembra uputio novu molbu ministru prosvete da mu se odobri dodatno plaćeno odsustvo u trajanju od dva meseca. Tridesetog novembra iste godine i po treći put obratio se ministru molbom da mu se višemesečno plaćeno odsustvo produži za još tri meseca. Obe ove molbe ministar je odobrio.

O nastavku svojevrsne agonije sa Pandurovićem dr Tomić je upoznao ministra prosvete svojim dopisom od 2. novembra te godine, po svemu sudeći neobavešten da je u međuvremenu Pandurović od ministra dobio novo dvomesečno plaćeno odsustvo sa posla. Izvestio je ministra kako Pandurović ,,nije upotrebio odsustvo na što mu je dato. On je sve odsustvo presedeo u Beogradu, nikad ne zavirivši u Nar. Biblioteku. Time se on ogrešio o član 21. Zakona o činovnicima građanskog reda koji za takav postupak predviđa kaznu.Ali g. Pandurović ma da zna da je dobio četvoromesečno odsustvo, koje ističe 30. septembra ni do danas, posle više od mesec dana, nije se javio na dužnost u Nar. Biblioteci.Time se g. Pandurović ogrešio o član 17. Zakona o činovnicima građanskog reda, koji propisuje: Činovnik, koji dobivši dozvoljeno odsustvo ne bi 15 dana po isteku roka na dužnost došao, i ne bi taj izostanak izviniti mogao, smatraće se da je dužnost ostavio, i mesto njegovo oglasiće se aktom ministra za upražnjeno.G. Pandurović ni posle 32 dana nije se javio na dužnost niti je svoj nedolazak dosad opravdao. Stoga molim Ministarstvo da prema njemu postupi po Zakonu i da tim oslobodi Narodnu Biblioteku sinekuriata u doba kada su njoj potrebni samo radnici; da tim olakša preopterećeni državni budžet od neradnika i tim pomogne rešenju činovničkog pitanja, koje ulazi u najaktuelniju fazu, opasnu po državu i po njen opstanak.Neka jednom bude ,,Dura lex sed lex"! Jer će se samo tako lečiti ovo bolesno stanje i pomoći našoj državi, kojoj ne treba priča ni molitava nego rada, i samo dobrog i ispravnog, predanog rada."[14]  

Dr Tomić je, pored izuzetne upornosti u radu, na ličnom primeru kontinuirano demonstrirao odgovornost, radinost i štedljivost, tražeći to isto i od svojih malobrojnih saradnika u samoj ustanovi. Nevoljan da se pomiri sa kontinuiranom praksom resornog ministarstva da u Narodnu biblioteku, na odgovornom položaju pomoćnika rukovodioca i šefa odeljenja, ,,zbrinjava" lica koja nisu pokazivala nikakvu nameru da rade u toj nacionalnoj ustanovi Tomić je 14. decembra 1922. godine uputio još jedan oštar dopis ministru Pribićeviću. Iznova otvoreno prebacujući resornom ministarstvu kako u slučaju Narodne biblioteke neguje praksu sinekura dr Jovan N. Tomić je ukazao na pogubne posledice takvog postupanja koje su se ogledale u opasnosti da se njeno obnavljanje i potpuno uređenje ,,odloži u nedogled". ,,Svet, kome je potrebna Narodna biblioteka, i vidi da ova još nije uređena, a ne zna šta znači iz haosa stvoriti ovakvu ustanovu niti zašto se posao na tome ne može ubrzati, ljut je na sve što u njoj rade, čak i preko zakonom određenog vremena, ljut je na radnike u Biblioteci što nemaju dvadeset ruku umesto dve, a ne na sabotere i na one što beže od rada pa preti napadima u javnosti. Pošto nije pravo da napade i klevete u javnosti podnose Ustanova i poslu u njoj predani radnici, potpisani, koji na njeno uređenje troši svu svoju snagu i sve vreme, i pri tom ima pomoć tri mala činovnika i dva poslužitelja, u takvim slučajevima braneći i Ustanovu i sebe i svoje marljive saradnike od nezasluženih napada iznoseći, pravo stanje, iz kog će se videti šta je dosad uradio ovako mali broj ljudi predanih radu, i šta bi se još postiglo kad bi Biblioteka na mestu sinekurista imala radnike".[15]

Otvoreni sukob između samog rukovodioca i njegovog pomoćnika nastavio se i tokom naredne 1923. godine. I dok je prvi ukazivao na kršenje zakona i štetu koju svojim činjenjem ustanovi proizvodi onaj drugi, Pandurović se u više navrata obraćao ministru prosvete iznova tražeći produženja plaćenog odsustva sa radnog mesta. Agonija je konačno bila okončana ukazom kralja Aleksandra (Karađorđevića), od 14. juna 1923. godine, kojim je penzionisao Simu Pandurovića. Na taj način Narodna biblioteka formalno je, istina ne na duži vremenski period, ostala bez i jednog pomoćnika rukovodioca.

Trinaestog jula iste godine, na predlog ministra prosvete, kralj Aleksandar ukazom je za pomoćnika rukovodioca Narodne biblioteke postavio dotadašnjeg profesora Druge muške gimnazije u Beogradu Svetozara Matića. Time je makar delimično uslišena više puta ponovljena molba upravnika Narodne biblioteke da se odgovarajućim ličnostima popune mesta njegovih pomoćnika.

Praksa sinekura u Narodnoj biblioteci Srbije ovime nije bila trajno okončana, ali je makar na izvesno vreme zaustavljena. Otpor toj negativnoj pojavi koja je urušavala temelje jedne od centralnih ustanova zaštite kulturnog nasleđa, koji je aktivno pružio upravnik, istoričar i akademik dr Jovan N. Tomić, redak je primer odgovornog i stručnog rukovođenja u oblasti kulture. Zbog toga, kao i zbog brojnih poduhvata i rezultata koje je postigao, razdoblje kada se na čelu srpske nacionalne biblioteke nalazio dr Jovan Tomić i danas se sa pravom smatra ,,zlatnim periodom" u istoriji Narodne biblioteke Srbije.

Autor je istoričar i arhivista iz Beograda

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link) 

[1] ,,Ukazni činovnici" bili su oni državni službenici koje je ukazom postavljao vladar, na predlog resornog ministra prosvete; u pitanju su bili upravnik i njegova dva pomoćnika; ,,Neukazni činovnici" bili su državni službenici sa nižim zvanjima (rukovalac, praktikant, služitelj i dr.) koji su zasnivali radni odnos u Narodnoj biblioteci na osnovu posebne odluke ministra prosvete.
 

[2] Vojislav Ilić Mlađi rođen je 1877. godine u Oreovici kod Požarevca. Školovao se u rodnom selu, Požarevcu i Beogradu gde je završio Pravni fakultet. U književnosti se javio kao vrlo mlad. Neumornog pera, pisao je poeziju, književne kritike, prevodio sa ruskog, francuskog i nemačkog jezika. Objavio je preko 40 knjiga. Njegove pesme bile su omiljeno štivo između dva svetska rata. Pisao je rodoljubivu, religioznu i ljubavnu poeziju, snažnu, otmenu, gorljivu i nacionalno obojenu. Njegovi stihovi uklesani su na mauzoleju u okviru Srpskog vojničkog groblja u Solunu. Umro je 1944. godine. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

[3] Sima Pandurović rođen je u Beogradu 1883. godine. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu, ali je zbog bolesti otpušten kući. Zbog jednog govora koji je održao na zboru 1917. u Valjevu interniran je u logor u Boldogasonj, a potom u Nojzidl am Ze (Neusiedl am See u današnjoj Republici Austriji) gde je ostao do završetka rata. Rano je počeo da piše pesme, a istovremeno je radio na izdavanju i uređivanju časopisa. Pandurovićevo književno delo je obimno i raznovrsno. Za vreme Prvog svetskog rata Društvo hrvatskih književnika izdalo mu je sabrane pesme pod naslovom „Okovani stihovi“. Po oslobođenju ova zbirka je dopunjena i objavljena u Beogradu pod naslovom ,,Stihovi". Poslednja njegova zbirka pesama „Pesme“, sadržala je 109 pesama koje je on sam izabrao uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. Jedna od njegovih poznatijih pesama je „Svetkovina“. Bavio se književnom kritikom i prevođenjem dela francuskih i engleskih pisaca (Molijer i Šekspir). Preminuo je 1960. godine u Beogradu.

[4] Gavrilo Kovijanić, Arhivska građa o Narodnoj biblioteci u Beogradu 1821-1944, knj. 3 (1918-1944), Beograd 1992, 121-122.
 

[5] Isto, 122.
 

[6] ,,Zasluge" o kojima je u svome obraćanju ministru prosvete govorio Jovan N. Tomić odnosile su se na Ilićevo izrazito patriotsko pesništvo koje je još za njegovog života bilo od strane književne kritike ocenjeno kao anahrono i sa jakim primesama poznoromantičarske estetike, ali zato veoma dobro primljeno u najširoj javnosti i kod državnih struktura.

[7] Gavrilo Kovijanić, Arhivska građa o Narodnoj biblioteci u Beogradu 1821-1944, knj. 3 (1918-1944), Beograd 1992, 123-124.

[8] Dnevni list ,,Politika" 27. jula 1905. godine, 2.

[9] Milivoj Nenin, Jedna zaboravljena antologija : S-aveti kritike, s-okovi poezije : ogledi iz književne istorije i kritike, Novi Sad 1990, 61.

[10] Gavrilo Kovijanić, Arhivska građa o Narodnoj biblioteci u Beogradu 1821-1944, knj. 3 (1918-1944), Beograd 1992, 124-125.

[11] Isto, 126-128.

[12] Sima Pandurović prethodno je radio kao referent u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete.
 

[13] Gavrilo Kovijanić, Arhivska građa o Narodnoj biblioteci u Beogradu 1821-1944, knj. 3 (1918-1944), Beograd 1992, 130-131.
 

[14] Isto, 129-130.

[15] Isto, 134-135.