Dosije

Britanska štampa o progonstvu kraljice Natalije iz Srbije 1891. godine

Dejan Ristić, Beograd

APSTRAKT: Narušeni supružnički odnosi između kralja Milana i kraljice Natalije vremenom su doveli do razvoda braka, ali i zahlađenja u odnosima sa naslednikom kraljem Aleksandrom. Kulminaciju nesporazuma između same kraljice-majke Natalije i kralja Aleksandra predstavljalo je progonstvo vladarke iz njene zemlje do koga je došlo 1891. godine. Potpuno javan i veoma neprijatan sled događaja, uključujući i čin progonstva kraljice-majke, izazvao je političku krizu u Srbiji i veoma uznemirio domaću i evropsku javnost. Brojni britanski dnevni listovi i magazini detaljno su izveštavali o nemilim događajima koji su se odigravali u Beogradu što je dodatno narušilo međunarodni ugled Kraljevine Srbije.

KLjUČNE REČI: Kraljica Natalija, progonstvo, kralj Aleksandar, Beograd, Srbija, dnevni listovi, novinski članci, Ujedinjeno Kraljevstvo.

Neprijatan i po srpsku javnost i političku stabilnost neželjen razvod braka kralja Milana i kraljice Natalije, do koga je došlo 1888. godine, predstavljao je ključni korak ka kulminaciji dugogodišnjih loših odnosa u vladarskoj porodici. Višestruka kriza koju je razvod vladarskog braka izazvao u samoj kraljevini našla je svoje odjeke u visokim političkim krugovima i štampi vodećih evropskih država. Kao svojevrstan nastavak te krize i narušenih porodičnih odnosa unutar dinastije Obrenović tri godine kasnije došlo je i do progonstva kraljice-majke Natalije iz Srbije.

Po svom toku buran i posve javan, a po svojoj specifičnosti veoma intrigantan, taj događaj uzburkao je evropsku javnost. Činjenica da su se kralj Aleksandar, Ministarski savet i Narodna skupština opredelili da donesu akt kojim je odlučeno da vladarka bude prognana iz njene domovine predstavljao je redak presedan i kao takav izazvao je uznemirenje i nezadovoljstvo srpske, ali i evropske javnosti. O događajima iz 1888. i 1891. godine, kao i o odjecima razvoda braka vladara i progonstvu kraljice-majke Natalije dragocena svedočanstva predstavljaju izveštaji srpskog kraljevskog diplomatskog predstavnika u Londonu.  Sama odluka kraljice Natalije da javno izrazi svoje nezadovoljstvo neželjenim ishodom braka sa kraljem Milanom privukla je znatno interesovanje britanske javnosti koja je sa pažnjom, posredstvom opširnih tekstova u vodećim dnevnim listovima i magazinima, pratila neprijatna dešavanja na srpskom dvoru.

O velikoj nelagodnosti koju je izazvao razvod vladarskog braka, kao i usled činjenice da se čitav taj proces odvijao pred očima javnosti, svedoči i izveštaj srpskog diplomatskog predstavnika u Londonu Aleksandra Jovičića koji je u depeši ministru inostranih dela od 27. juna/9. jula 1888. godine izvestio „da je Njeno Veličanstvo Kraljica poslala Pal-Mal Gazeti sve telegrame odnosno razvoda braka. Plakardi[1] večeras svuda o tome. Bliže poštom. Molim za obaveštenje - čast mi je poslati u prilogu jednu stranu Pal Mal Gazete, na kojoj su otštampani deset telegrama između Njenog Veličanstva, Gospodina Predsednika Ministarstva i Gospodina Mitropolita, uz jedan primerak plakarda, koji su večeras na sve strane po Londonu izloženi, i koji mi je dosta teško bilo nabaviti.  O ovoj painful[2] aferi novine su počele iz nova da pišu od prošlog petka.Čast mi je priložiti ovde i jedan isek nekih novina, koji mi je pre 5-6 dana jedan poznanik poslao, kao i jednu krajnje impertimentnu noticu koju sam izvadio iz Pal Mal Gazeta od 6 Jula p.r.[3]Tajms i Standard doneli su opširne telegrame od svojih bečkih, odnosno berlinskih korespodenata o ovoj stvari, no počem znam da oba ova lista primate, smatrao sam za izlišno da vam ih pošljem.Ne znam kako ću kod Lorda Mera[4] na ručak u sredu, koji je priređen u proslavu 50-to godišnjice krunisanja Kraljice Viktorije, ako nedobijem od vas nikakva upustva.ˮ[5]

No, sled neprijatnih događaja unutar srpske vladarske porodice nije bio okončan samim burnim razvodom braka kralja Milana i kraljice Natalije. Brižna u odnosu na svoje jedino dete i vladara Srbije, namerna da mu aktivno pomogne u vođenju državne politike, kraljica Natalija ubrzo se našla u situaciji znatno poremećenih odnosa i sa kraljem Aleksandrom. Nesaglasje mladog kralja i kraljice-majke suštinski je narušilo i odnos deteta i roditelja. Energična, uporna i neretko nepopustljiva u svojim stavovima i principima, kraljica-majka Natalija vremenom je mladom kralju i delu političke elite postala opterećenje koje je trebalo eliminisati. Proces, koji se pokazao nezaustavljivim, kulminirao je tokom marta 1891. godine kada je doneta odluka da se kraljica Natalija progna iz Srbije. Vladarka je toj odluci pružala aktivan otpor koji je naišao na podršku dela srpske i evropske javnosti koja nije mogla da razume i prihvati činjenicu da sin proteruje sopstvenu majku.

Iako je početkom te godine dolazilo do naznaka da se nepomirljivost kralja Aleksandra i kraljice Natalije mogla ublažiti, a konačni ishod (progonstvo) kao jedino rešenje otkloniti, odnos majke i sina bivao je sve složeniji i opterećeniji obostranim nerazumevanjem. U srpskoj i evropskoj javnosti i političkim krugovima spekulisalo se čak i o navodnoj spremnosti vlasti u Beogradu da primene silu u slučaju da kraljica-majka Natalija odbije da mirnim putem napusti svoju zemlju. Tako je Aleksandar Jovičić 24. aprila/6. maja iste godine izvestio ministra inostranih dela o tome kako ,,današnji Times javlja, da će srpska vlada kroz nedelju dana upotrebiti silu, protiv Nj. V. Kraljice matere, ako se usprotivi rezoluciji skupštinskoj, da ostavi Srbiju. Počem su njeni služitelji naoružani za otpor, to kuću čuva jedno odeljenje pešadije od srede. Spominju se pasaži iz proklamacije, koju će Kraljica izgovoriti na slučaj progonstva.ˮ[6]

Ipak, o nadama da je makar moguće izbeći nasilje tokom sprovođenja odluke o progonstvu kraljice, od čega su mnogi strepeli, svedočila je i Jovičićeva depeša upućena 25. aprila/7. maja 1891. godine iz Londona ministru inostranih dela. ,,Današnji Tajms saopštava, po svome bečkom dopisniku da su svi izgledi da će se Kraljičino pitanje mirnim putem rešiti, jer je zdravlje Nj. V., u poslednje vreme, dosta popustilo, i da su joj lekari savetovali da što pre promeni klimu. Vrlo je verovatno, s toga, da će Nj. V. kroz koji dan otputovati, no s tim, da se može, u svako vreme, opet vratiti u Srbiju.“[7]

Tako intoniran osvrt u štampi nije, međutim, bio utemeljen u činjenicama. „Beogradski kabinet", pisalo je već u narednom ,,Tajmsovom" izveštaju iz srpske prestonice,,,rešio je odlučno da izvrši pošto po-to rezoluciju skupštine odnosno Kraljice Natalije. Ako se Njeno Veličanstvo ne predomisli u poslednjem času, ona će se na silu prognati kroz nedelju dana. Kuću, u kojoj stanuje Eks-Kraljica u Beogradu, čuva od prošle srede jedno odelenje pešadije, pod komandom jednog višeg oficira, kome će se eventualno narediti da uapsi Kraljicu i njenu svitu, i da sprovede celu partiju do granice. Ovu je meru izazvao fakt, što su se Kraljičini služitelji naoružali i izjavili nameru da će da se odupru svakom pokušaju da se njihova Gospođa uapsi.Jedne peštanske novine publikovale su izvod proklamacije koju Kraljica Natalija namerava da izda srpskom narodu, na slučaj njenog primljenog odlaska iz Beograda. U istoj je Kraljica stavila sebi u zadatak da pokaže, da je njeno progonstvo jedan nezakon akt, i da pruža dovoljno osnova za optuženje vlade. Da ovaj poslednji navod predstavi što verovatnijim Njeno Veličanstvo dokazuje, da je rezolucija skupštine samo jedan prost izraz želje, a nikako obveze za vladu, koja je jedina odgovorna za povredu ustava. Na završetku Kraljica pominje usluge koje je učinila zemlji, i fakt da je žrtvovala veliki deo svoga imanja u celji oslobođenja Srbije od turskog Gospodarstva. Ona apeluje na narod da zaštiti Njenog sina, koga se nada opet jednom zagrliti kad postane punoletan.ˮ[8]

U sledećem izveštaju ministru inostranih dela koji je uputio 2./14. maja 1891. godine Jovičić je preneo sadržaj napisa iz londonske štampe koja je izveštavala kako se navodna ,,zadovoljavajuća promena u Kraljičinom pitanju objašnjava, u ovd. javnom mnenju, pomirljivim tonom u odgovoru Njenog Veličanstva na notu Gosp. Ministra Predsednika, kojom joj je dostavljena rezolucija Skupštine, a sada se opet dovodi više u svezu s putovanjem G. dr. Vujića u Petrograd i izjavom ruskoga Cara, da se Njegovo Veličanstvo nada, da se srpska vlada neće naći prinuđena da upotrebi nasilne mere protivu Kraljice Natalije.ˮ[9]

Te i takve nade vrlo brzo pokazale su se neosnovanim. Već 6./18. maja Jovičić je izvestio ministra inostranih dela o aktuelnoj reakciji kraljice-majke Natalije na odluku Narodne skupštine o njenom progonstvu iz Srbije. ,,Jučerašnje novine, The Sunday Times, koje samo u nedelju izlaze, javljaju, po jednom Rojterovom telegramu da su Gospoda Predsednik Ministarstva i Ministar Unutrašnjih Dela u petak bili primljeni kod Njenog Veličanstva Kraljice – matere, i proveli čitav jedan sahat u razgovoru, kojom je prilikom Njeno Veličanstvo izjavilo, da joj ustav ujemčava stanovanje u Srbiji, i da Ona neće napustiti Beograd od svoje volje.“[10]

Kako nije moglo doći do kompromisa između srpskih vlasti i kraljice-majke odlučeno je da se odluka o njenom progonstvu, uprkos svim rizicima po javni red i mir, ali i političku stabilnost zemlje, sprovede. Nakon što je izvršena odluka o progonstvu kraljice–majke Natalije iz Srbije, ministar inostranih dela uputio je 7./19. maja 1891. godine svim srpskim diplomatskim predstavnicima šifrovanu depešu sledeće sadržine: ,,Posle bezuspešnih pokušaja skloniti bivšu Kraljicu na dobrovoljno udaljenje do punoljetstva Kraljeva, naređeno je Ministru unutr. dela izvršenje rezolucije. Činovnici kojima povereno izvršenje, zbog mnogih obzira prema Kraljici, dali vremena da se demonstranti skupe. Kraljica je to poverenje zloupotrebila davši preko služitelja demonstrantima nužne znake, i kad su se kola krenula na Savsku stanicu, demonstranti napali na žandarme, konje ispregli i Kraljicu vratili. Čim vlada izveštena, naređeno odmah da vojska izmaršira i demonstrante rastera. Demonstranti su se bacali kamenom na vojsku, vojnici pucali u vis, bilo je trojca ranjenih. Oko 9 časova veče bile ulice čiste. Cela noć na miru. U zoru opet vlast otišla u stan Kraljičin. Ona sela u kola i u pratnji kavaljerije otišla na željeznicu, prešla u Zemun bez ikakve demonstracije. Potpun red vlada u varoši.ˮ[11] Ta vest odjeknula je širom Evrope dodatno pojačavajući interes javnosti da sazna sve detalje tako nemilog čina učinjenog nad jednom ženom i kraljicom-majkom.

Koliko već 8./20. maja iste godine Jovičić je detaljno izvestio ministra inostranih dela o tome da mu se ,,čini da, od kako je čuveni Kortumski heroj đeneral Gordon poginuo, nisam do danas, za vreme svoga bavlenja ovde, još video veće uzbuđenje po londonskim ulicama, nego što je to bilo juče i danas, kad su se na sve strane mogle videti izložene poznate objave ovdašnjih prodavača novina, na kojima behu ispisane, ogromnim slovima, ekscentrična nadglavlja o Kraljici Nataliji, i koja bi, dotični utakmičari, što ih bolje grlo donosaše monotono povtoravali: Progonstvo Kraljice Natalije! Očajna borba u Beogradu! Triumfalni povratak! Kraljica Natalija ostavlja Beograd! itd. itd. Pa onda ono žurno kupovanje novina od strane publike, i još žurnije gutanje senzacijonih i melodramatičnih vesti: Kao da su naše vlasti morale dva puta da izvaljuju vrata na Kraljičinom stanu; da je se Kraljica otimala i vrištala kad su je žandari silom doneli u kola, da je mladi Kralj plakao kad je čuo šta se radi s njegovom materom; da je krv potekla ulicama i celo jedno odelenje vojske, zajedno s oficirima, bilo ranjeno; da je Kraljica morala da preklinje svet da je više ne brane, i da je jedva imala vremena da samo baci jedan ogrtač nase, kad su je juče žandari silom iz njenog stana izvukli! itd. itd.

Ovakim opisivanjem sažaljevajućih scena u Beogradu odlikovala se naročito niža večernja presa, dok su ostali listovi s više ili manje dostojanstva o njima pisali.Meni je žao što mi je nemoguće poslati vam potpune prevode onih dugačkih telegrama (naročito Standarovog dopisnika) i uvodnih članaka, jer se bojim da ću odocniti za večernju poštu, a rad sam da vam ovdašnje vesti što pre dođu do ruku. Dok se juče po podne još nije znalo da je vladi ipak ispalo za rukom da rezoluciju Skupštine u delo privede, St Jamess Gazette, jedan od ozbiljnijih večernjih listova, doneo je sledeći paragraf o istom predmetu:Kraljica Natalija treba da je sada srećna žena. Ona je bila junakinja jednog dramskog događaja; beogradski đaci vukli su je u triumfu po beogradskim ulicama, gde je bio i jedan mali émente i palo nešto krvi, sve za njen račun! Ne moguće je u napred reći kako će se ma koji događaj svršiti koji se tiče ove vivacious lady; ali srpska vlada bi sama sebi spremila nedaću, kad ne bi izvela svoje namere postojano i bez odlaganja. Dozvoliti Kraljici Nataliji da ostane u Beogradu posle jučerašnjeg događaja, bila bi kaznima i opasna, slabomoćnost. Srpski Namesnici i vlada pokazali su toliko obazrivosti koliko je bilo sa sigurnošću moguće. Sve od kako je Kralj Milan abdicirao, Kraljica Natalija bila je oštar trn u telu vladinom, i što je više vreme prolazilo, njene intrige bile su sve češće, a njeno denonsiranje sviju onih koji su njoj protivni sve gore; tako da izgleda da se ne može šta drugo učiniti, nego prebaciti je preko granice.“[12]

O težini krize izazvane odlukom da se progna kraljica-majka Natalija, kao i o velikoj uznemirenosti srpske javnosti tim povodom, ali i o interesovanju u vodećim evropskim prestonicama govori i intervju koji je jedan od kraljevskih namesnika Jovan Ristić tih dana dao novinaru uticajnog londonskog dnevnog lista ,,Tajms". Sadržaj intervjua detaljno je u izveštaju ministru inostranih dela od 14/26. maja 1891. godine preneo srpski kraljevski diplomatski predstavnik u Londonu Aleksandar Jovičić.

,,Jutrošnji Tajms ima veliki telegram, saopštavajući interview svoga korespodenta sa Gospodinom Namesnikom Ristićem. Predmet, naši poslednji događaji i današnja situacija. Ton, favorable vladi.[…]U samoj stvari, Tajms ima danas dva saopštenja o nama, pod naslovom Balkanske države, i oba su datirana 25-og Maja, samo jedno je predstavljeno kao da je poslato iz Beča, a ono drugo o razgovoru s gospodinom Namesnikom, iz Beograda. […]Telegram o „interview“-u glasi u srpskom prevodu:Ja sam bio primljen od G. Ristića, prvog Namesnika Srbije, s kojim sam imao interesan razgovor, koji je trajao više od 2. sahata. G. Ristić je izjavio svoje sažalenje o kobnim događajima koji su se desili prilikom progonstva Kraljice Natalije, i kazao je, da se maladroit način, kojim je progonstvo izvršeno, ima pripisati nesrećnom optimizmu Ministra Unutrašnjih Dela, pored krivične nerešimosti i neuviđavnosti onih kojima je taj posao bio poveren. Prešavši na samu stvar progonstva biv. Kraljice, Namesnik je spomenuo, da je bilo nastupilo vreme za odlučan korak, koji se nije mogao dalje odlagati, imajući u vidu rezoluciju, koju je Skupština donela Marta meseca. Nemogućnost pregovaranja s biv. Kraljicom na ma kakvom razumnom osnovu, demonstrirala je već nebrojeno puta. Ona je svaki pokušaj za kompromis predusretala sa odlučnim non possumus.

 G. Ristić je za tim propratio istoriju kraljevske razmirice od početka 1880 god. U to vreme on je bio na vladi, i uspeo je da udejstvuje sporazum koji je odklonio javni skandal. Kad je se svađa ponova pojavila, Naprednjaci su bili na vladi, i Kraljica je pala u ruke zlim savetodavcima, koji su joj išli na ruku za svoje političke celji. Da je usvojila onaj predlog, koji joj je bio učinjen kad je bila u Visbadnu 1888, razvod braka ne bi nikada nastupio, a njenom sinu bilo bi dozvoljeno da stanuje s njom za devet meseci na godinu. Posledica nepristanka na taj predlog bila je, što je sin oduzet od nje, i bračna parnica povedena. Docnije, kad je došla u Pariz, ona je izjavila želju da prima ponuđene joj uslove u Visbadnu, ali tada je bilo dockan. U Jalti je odbila sporazum prema kome bi mogla dolaziti u Srbiju dva puta na godinu, s Kraljevskim počastima, a docnije, kad je opet bilo dockan, izgledala je naklonjena da primi te uslove.Kad je došla u Srbiju 1889, Namesnici nisu joj stavljali nikakve smetnje na putu da vidi svoga sina. Teškoća je, međutim, nastupila usljed fakta što je mladi Kralj, koji je predan svome ocu, pokazivao najveću odvratnost (reluctance – répugnance) da vidi svoju mater, i odnos između Kraljice i njenog sina bio je ograničen na nekoliko usiljenih sastanaka prilikom izvesnih svečanosti. U poslednje vreme Kraljica je preduzela poslednji korak kojim je učinila svoje duže bavlenje u Srbiji nemogućim, upravivši na Skupštinu jedan memorandum, u kome napada Namesništvo, vladu i mitropolita, time pokušavajući da napravi politički kapital za svoje prijatelje naprednjake. Za ovim je sledovala odluka Skupštine, kojom se vlada ovlašćuje da preduzme mere usljed kojih bi Kraljica napustila zemlju.

Vlada je učinila i poslednji pokušaj u celji mira, napomenuvši da će dozvoliti da odluka ostane mrtvo slovo ako se Kraljica povuče svojevoljno, u kom će slučaju imati sve Kraljevske počasti kad se bude opraštala sa svojim sinom, i imati Kraljevsku pratnju. To je odbijeno, no vlada je ipak dopustila da još jedan mesec prođe, kako bi dala vremena Kraljici da se predomisli. Kao i u ranijim prilikama, Kraljica će sigurno žaliti što nije usvojila ovako korisne uslove koji su joj nuđeni.Što se tiče budućnosti, G. Ristić se ne boji da će se ikakvi nemiri izroditi. Seljaci, koji obrazuju ogromnu većinu stanovništva, sa svim su ravnodušni. U zemlji nisu držani nikakvi skupovi, niti su kakve remenstracije upućivane na vladu. Zemlji se neće više dosađivati prostom jednom dvorskom razmiricom, koju su Kraljica i njeni savetodavci pretvorili u nacionalno pitanje. Srbija, kazao je G. Ristić, ne postoji samo za Kraljevske supružnike, i nesme više biti pozornicom njihovih zađevica. Ma kakve da su pogreške Kralja Milana, on je pokazao mudrost abdicirajući na svoj presto pre 2. godine, a što je sada dragovoljno napustio zemlju, on je radio u najboljem interesu za dinastiju Obrenovića. Kraljica, pak, potkopavala je presto svoga sina, i njeno prisustvo u zemlji nije se moglo duže trpeti.ˮ[13]

U nastavku iste opširne depeše upućene ministru inostranih dela, Jovičić je preneo sadržaj još jednog teksta objavljenog toga dana u ,,Tajmsu". ,,Kraljica Natalija prispela je juče u Jaš, a posle odmora od 2. časa produžila je put u Odesu. G. de Girs, ruski konzul, otpratio je Njeno Veličanstvo do rumunske granice.“–Naš narod lepo kaže:svako čudo za tri dana. Vesti, koje su bile izazvane poslednjim kobnim trzavicama u Srbiji, u ovd se presi sve ređe i ređe pominju. Javno mnenje izgleda da je zasićeno i ne želi više da se zanima s pitanjem našega dvorskog spora, koje je, kao po nekom zlom udesu, kulminiralo upotrebom sile i – krvoprolićem... Londonske novine donele su, pri svem tom, mnoge neprijatne detalje u svezi s tim sudbonosnim događajima; nije izostalo ni opisivanje sentimentalnog praštanja izvesnih beogradskih krugova s bivšom Kraljicom u Zemunu; dalje, da će Kraljičin advokat podići krivično isleđenje protivu vlade za nezakono postupanje prema njoj, kao i da će se tušta i tma interpelacija podneti o tome Skupštini; da će G.G. Pašić, Vujić i Đaja dati ostavke; da su neki oficiri i činovnici otpušteni iz službe; da je Kralj – otac intervjuiran u Parizu, i šta je on o svemu kazao itd. itd. – glasovi, koji su se mogli napabirčiti iz domaćih i susednih listova, te s' toga nisam ni smatrao za nužno da vam na njih ranije obraćam pažnju. Međutim, kao što rekoh, danas već ovde izgleda kao da je cela stvar predata zaboravu, i da je u prestonici našoj povraćen potpun mir i poredak, sa sigurnošću i poverenjem.ˮ[14]

Uprkos pokušajima kraljevskog namesnika Jovana Ristića da progonstvo kraljice-majke Natalije iz Srbije predstavi kao omanji događaj bez posebnog značaja po unutrašnjepolitičke prilike u zemlji, kao i po njen međunarodni ugled činjenica je da je taj postupak uneo opravdano uznemirenje kod stanovnika Srbije, ali i izazvao neočekivano veliko interesovanje širom Evrope. Samu suštinu tog događaja karakterisalo je to što su progonstva vladara u tom razdoblju u Evropi bila izuzetno retka, ali i način na koji je to sprovedeno pod okriljem noći i uz angažovanje oružanih snaga, a sve to protiv jedne žene.

Sličan događaj koji je takođe zaintrigirao javnost u Evropi, a koji bi se samo donekle mogao uporediti sa progonstvom kraljice-majke Natalije iz Srbije, odnosio se na odluku Narodne skupštine Francuske Republike iz 1886. godine da trajno progna pretendenta na francuski presto grofa od Pariza njegovog prvorođenog sina princa od Orleana, kao i princa Napoleona i njegovog prvorođenog sina princa Viktora.[15] Ovde najpre treba imati u vidu činjenicu da se radilo o odluci zakonodavnog tela jedne republike da sa nacionalne teritorije progna vodeće članove bivše vladarske porodice, dok je u srpskom slučaju došlo do toga da je sam vladar, u koordinaciji sa najvišim organima izvršne i zakonodavne vlasti, rešio da sa tla monarhije progna sopstvenu kraljicu.

Motivi političkih prvaka Francuske Republike nedvosmisleno su objašnjeni u izveštaju srpskog kraljevskog poslanika u Parizu Jovana Marinovića upućenog 14./26. juna 1886. godine ministru inostranih dela. ,,Pristankom Senata na rešenje Kamere Deputata o prognanstvu Prinčeva, ovo razdražljivo pitanje dobilo je predviđeni rezultat, i Princ Napoleon sa Princom Viktorom, kao i Graf Pariski sa Hercogom Orleanskim, udalili su se iz Francuske. […] Prognanstvom Prinčeva oličene su pretenzije Monarhista u Francuskoj, i prelom između Konservatora i Republikanaca postao je veći nego ikada dosad. Republika je u svom auktoritetu načeta, i pokazavši se poplašena, izgleda da je slabija nego dosad. Ona će na stazi gonenja, i isključavanja svega, što ne ide u prilog Republici, sve dalje i dalje ići, i malo po malo može dovesti zemlju u velike krize, kojih konačni izlazak nije lako predviditi, no koje na svaki način otvaraju vrata vrenju i borbama, koje će prestiž Francuske i u unutrašnjosti i u spoljnoj politici sve više i više oslabljavati. Prijatelji ove zemlje moraju zacelo sažaljevati pravac, na koji su krajnje partaje Republikanske navele Ministarstvo g. Fresinea. Kad je pitanje Prinčeva ponovo iznešeno pred Kameru, teško je bilo dati mu drugčije rešenje, a da se to ne protumači kao uspeh i pobeda prinčeva; sva je dakle pogreška u tom, što se je ovo pitanje nestrpeljivosću, mržnjom i zavisću Republikanaca iznelo na sredu, i podiglo na značaj jednog političkog pitanja.ˮ[16]

Ispravno tumačeći posledice progonstva članova bivše francuske vladarske porodice iz njihove domovine srpski kraljevski poslanik Jovan Marinović, i ne sluteći, dao je ocenu i vrednosni sud događaja koji će se svega pet godina kasnije odigrati i u njegovoj zemlji, i to sa burnijim i daleko neprijatnijim tokom i ishodom.

Autor je istoričar i arhivista iz Beograda

[1] Plakati.
[2] Painful (eng.) – bolno, neprijatno.

[3] p. r. (po Rimskom) – po Gregorijanskom kalendaru.

[4] Lord Mer = Lord Mayor of London (eng.) – gradonačelnik Londona.

[5] AS, MID, PO, 1888, F II, I/4, dos. III.

[6] AS, MID, PO, 1891, F III, K/3, dos. V.

[7] AS, MID, PO, 1891, F II, I/5, dos. V.

[8] Isto.

[9] Isto.

[10] Isto.

[11] AS, MID, PO, 1891, F III, K/3, dos. V.

[12 AS, MID, PO, 1891, F III, K/3, dos. V.

[13] AS, MID, PO, 1891, F II, I/5, dos. V.

[14] Isto.

[15] AS, MID, PO, 1886, F III, P/4, dos. I.

[16] Isto.

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)