Dosije

Ser Artur Evans o Srbima i Srbiji (1885)

Dejan Ristić, Beograd

Prvi susret ser Artura Evansa (Sir Arthur John Evans, 1851-1941) sa balkanskim predelima odigrao se tokom Hercegovačkog ustanka 1875. godine kada se sa bratom Luisom zaputio u pravcu Bosne i Hercegovine.

Stigavši u Slavonski Brod početkom avgusta braća su od strane lokalnih austrougarskih vlasti na kratko bila lišena slobode pod sumnjom da bi mogli biti ruski špijuni, ali su ubrzo oslobođeni. Na tlo Otomanskog Carstva stupili su prešavši reku Savu kod Bosanskog Broda da bi se uputili ka Sarajevu i Dubrovniku. Kontrasti sa kojima su se susretali tokom proputovanja od Bosanskog Broda do Sarajeva utvrdila su braću u uverenju da upravo reka Sava predstavlja svojevrsnu civlizacijsku i kulturološku granicu između Evrope i Azije.  

Opčinjen orijentalnim prizorima, ali i pod snažnim utiscima nemilosrdnih sukoba i britalnosti tokom okršaja otomanskih trupa sa pobunjenim Srbima, Artur Evans beležio je sve sa čime se susretao, ali je istovremeno pravio i brojne crteže (skice) ličnosti i scena koje su mu privukle pažnju.

Po povratku u Veliku Britaniju Evans je svoje beleške i crteže pretočio u dragocenu knjigu koja je ubrzo objavljena pod naslovom Through Bosnia and Herzegovina(1876).[1] Knjiga je doživela izuzetan prijem kod čitalaca te je 1877. godine iz štampe izašlo i drugo izdanje.

Budući da je nenadano i neočekivano postao ,,stručnjak" za Balkansko pitanje, ugledni britanski dnevni list Manchester Guardian angažovao ga je 1877. godine kao svog specijalnog izveštača i poslao u Bosnu i Hercegovinu gde je bio neposredni svedok represalija otomanskih vlasti i jedinica nad srpskim hrišćanskim stanovništvom kao posledica minulog Hercegovačkog ustanka, kao i Prvog Srpsko-turskog rata.

Godine 1878. Artur Evans oženio se Margaretom, kćerkom britanskog diplomate Edvarda Avgustusa Frimana (Edward Augustus Freeman) koji je bio na službi u Sarajevu. Mladi par odlučio je da se nastani u Dubrovniku gde su ubrzo kupili vilu Casa San Lazaro. Artur Evans je nastavio svoju novinarsku karijeru otvoreno izražavajući negativan stav u vezi sa austrougarskom aneksijom Bosne i Hercegovine. Smatrao je da promena gospodara u slučaju ove do tada otomanske oblasti nije donela nikakav boljitak lokalnom stanovništvu. Usled javno iznošenih antiaustrougarskih stavova Evans je 1882. godine uhapšen pod sumnjom da je bio britanski tajni agent i provokator. Posle nekoliko meseci proteran je sa austrougarskog tla te se bračni par nastanio u Oksfordu.

Godine 1884. godine Artur Evans imenovan je za upravnika (,,čuvara") Asmolijskog muzeja u Oksfordu (Ashmolean Museum). Upravo u to vreme došlo je i do prvog neposrednog kontakta srpskih diplomatskih predstavnika u Ujedinjenom Kraljevstvu sa Arturom Evansom.

Ugledni istoričar i tadašnji srpski kraljevski poslanik pri dvoru Svetog Džejmsa u Londonu Čedomilj Mijatović prvi susret sa arheologom Arturom Evansom imao je 10. i 11./22. i 23. novembra 1884. godine tokom boravka u Oksfordu. O aktivnostima koje je imao u drevnom univerzitetskom središtu poslanik je depešom obavestio ministra inostranih dela u Beogradu. ,,U Oksfordu sam proveo jučeranji i onomadašnji dan (22 i 23-ći po nov.) i imao prilike da se vidim s velikim brojem profesora i inače književničkih celebriteta. Kako su g. i gđa A. Evans priredili u Asmolijskom Muzeju i jednu malu izložbu narodnih rukotvorina iz Srbije, Bosne, Hercegovine, Crne Gore i Bugarske, to je prirodno bilo da su gospoda, koja su mi tom prilikom pretstavljana bila, govorila većinom o Srbiji i njenim susednim zemljama. Mogu vas uveriti da, sudeći po rečima njihovim, izgleda da je u Oksfordu sve što zauzima ugledniji položaj, zadahnuto najživljim simpatijama za nas. Profesor Friman, čuvar muzeja Asmolijskog Artur Evans, profesor Morfil (koji ima divnu biblioteku srpskih i hrvatskih knjiga, govori srpski i sad baš izdaje na engl. Zakonik cara Dušana) […] prosto su zaneseni entuzijaste za slobodu i samostalnost slovenskih naroda na istoku. Izložba jugoslovenskih rukotvorina, i ako je mala bila i činila tek jedan deo veće jedne kombinovane izložbe raznih interesantnih predmeta, obraćala je na sebe mnogo pažnje", zaključio je u svom izveštaju poslanik Mijatović.[2]

Prvo pominjanje Artura Evansa u srpskim diplomatskim spisima šturo je i, osim opšteg utiska da su pojedini istaknuti oksfordski univerzitetski profesori i stručnjaci među kojima se nalazio i Evans otvoreni zagovornici stremljenja južnoslovenskih naroda za slobodu i samostalnost, ne pruža detaljnije informacije o političkim stavovima tog uglednog naučnika i istraživača. 

No, Artur Evans je naredne 1885. godine, uoči i u vreme kulminacije srpsko-bugarske krize koja je prerasla u otvoreni rat dve mlade balkanske države, u nekoliko navrata javno izneo svoje stavove u vezi sa pojedinim južnoslovenskim državama, uključujući tu i Kraljevinu Srbiju.

I dok se u razdoblju koje je prethodilo oružanom napadu Kraljevine Srbije na Kneževinu Bugarsku Evans pozitivno izjašnjavao po pitanju težnje južnoslovenskih naroda i Grka da oslobode svoje sunarodnike od viševekovne otomanske dominacije, ubrzo po početku rata vrlo oštro je nastupao kritikujući Kraljevinu Srbiju i optužujući je za osvajačke pretenzije u odnosu na svog istočnog suseda.  

U depeši od 7./19. septembra 1885. godine poslanik Mijatović izvestio je ministra inostranih dela u Beogradu o tome kako ,,G. Artur Evans u jednom pismu štampanom u današnjem „Tajmsu“ osuđuje ideju da se Srbiji od Bugarske kompenzacija daje a rečito kazuje kako sva Stara Srbija, sa Skopljem u kome se „Dušan krunisao“ i sa svima ostalim „svetim mestima srpskim“ treba nepremeno da Srbiji pripadne. Njegovo pismo pravi dobar efekat. I panslavistička Pal-Mal-Gazeta večeras ga je preštampala."[3]

Svega nekoliko dana kasnije, u depeši ministru inostranih dela u Beogradu od 9./21. septembra 1885. godine poslanik Čedomilj Mijatović, pored ostalog, preneo je i deo sadržaja članka koji je Evans objavio u dnevnom listu Manchester Guardian. ,,Poznati engleski naučenjak g. Artur Evans," pisao je srpski poslanik, ,,sad je upravo stigao sa svoga puta kroz Albaniju, Epir, Makedoniju i Staru Srbiju. U jednim novinama engleskim (Manchester Guardian od 16 ov. m.) on je naštampao opširan i vrlo zanimljiv opis sa svoga puta. Za sad iz njega saopštavamo samo ovu jednu partiju koja sleduje: ,,Kad uzmemo u pogled s jedne strane ovaj pokret među Bugarima a s druge strane veliku razdraženost u Albaniji onda se čisto ne može verovati da se Srbija neće koristiti ovim prilikama te da osigura svoje interese u Staroj Srbiji i u Kosovskom vilajetu. Istovremenim nastupanjem srpske vojske iz Vranja i Kuršumlije, dva ključa od celog strategijskog položaja, na ime Skoplja i Prištine, pala bi Srbima u ruke gotovo bez boja. Situacija u Staroj Srbiji i u susednim krajevima Makedonskim onakvo je isto kakvo sam ga još pre dve godine našao i opisao. U oblasti na sever od Šar-planine muhamedanski terorizam još jednako vlada.

Kroz svu zemlju i severno i južno od planinskog onog lanca stara tiranija i danas vlada i ni malo ne popušta. Seljak prosto ne može glave da digne od „kuluka“, koji nikako i ne prestaju. K onome što sam vam pre javio kako su poapšeni svi viđeniji seoski kmetovi i učitelji po Staroj Srbiji i Makedoniji, pa odvedeni u zatočenje u Anatoliju, sad mogu da dodam i taj fakat, da se još nije od njih nije pustio na slobodu i ako se za njih zauzimao poslanik Velike Britanije. Zemaljski zakonik još jednako je muhamedanski Koran. Hrišćanska se svedodžba na sudu ne prima. Kakvo je raspoloženje u ovom narodu najbolje će se videti po onome što mi jedan kmet seoski u Staroj Srbiji reče: „Za nas pravde nema. Mi se trudimo i mučimo dan i noć, a Turci nam pograbe sve što imamo. Pa i onda nas na miru ne ostavljaju, nego kad naša čeljad pođe na izvor da zahvati vode, Turci je biju kamenjem i svakojako zlostavljaju. Neka dođe ma koji kralj i ma od kuda iz beloga sveta pa da mu se poklonimo. Ovaj zulum već ne može da se snosi!“ Pa da Kralj Milan sutra uđe u Staru Srbiju pod usklicavanjem naroda, zar bi se taj njegov korak mogao opozvati kad se ulazak Kneza Aleksandra u Istočnu Rumeliju opozvati ne da?

S kakvim bi obrazom Evropa mogla podići protest? Što se 23-ći član berlinskog ugovora, koji se tiče ovih starosrpskih i makedonskih zemalja, zabacio i ignorisao, tome nije toliko kriva Porta koliko su krive sile. Evropa je izgubila svoje moralno pravo da interveniše. Vreme je došlo za Srbe i Bugare da uzmu stvar u svoje ruke te priteku da oslobode svoju ugnjetenu braću, koju je visoka politika Evrope napustila. Podižući se narodi na Balkanskom Poluostrvu sad su čuli iz zvaničnih izjava velikih sila, da je ovaj trenutak vrlo neugodan za njih (za sile) da se status kvo menja. Ja velim narodi treba da se koriste tim obaveštenjem pa neka slobodno pored sve srdnje diplomatije nastave „komplikovati situaciju“.[4]

Nastupajući događaji, međutim, iznenada su promenili do tada pozitivan stav britanske političke i intelektualne elite, javnosti i samog Artura Evansa u vezi sa dugoročnim namerama Kraljevine Srbije da ostvari teritorijalne kompenzacije u odnosu na susedne teritorije. I dok je javnost na ostrvu nastavila da podržava težnju Kraljevine Srbije da prisajedini oblasti tzv. Stare Srbije (Makedonije), istovremeno se otvoreno izražavalo neslaganje sa mogućnošću teritorijalnih kompenzacija Kraljevini Srbiji na štetu Kneževine Bugarske. 

U depeši ministru inostranih dela u Beogradu od 12./24. septembra iste godine poslanik Mijatović sa zabrinutošću je izvestio kako se ,,od dva dana situacija odsudno okreće protivu nas. Novine su pune telegrama iz Berlina, Beča i Carigrada, da velike sile prosto neće da čuju o kompenzaciji Srbiji i Grčkoj, i da osim ujedinjenja Bugarske i Rumelije pod Knezom Aleksandrom, sve drugo ima ostati po starom. Salisberija[5] juče i danas nisam mogao videti a ambasadori su mi u glavnome potvrdili da je želja velikih sila da se izmena berlinskog ugovora svede na što manju meru.

U javnom mnjenju bojazan je da mi u sadašnjoj našoj neprilici ne izberemo slabijeg neprijatelja za nišan – Bugarsku. Naša eventualna zavada s Bugarima, i naročito naš eventualni upad u Bugarsku, okrenuo bi sve javno mnjenje u Engleskoj protivu nas. Ako bi naprotiv ostavili Bugarsku na miru pa pokušali što protivu Turske u Staroj Srbiji, mogli bi na sigurno računati na moralnu potporu cele liberalne partije a i jednoga dela Konzervativaca. Osim toga naša teorija ravnoteže ne nalazi dovoljno odziva u Engleskoj. Na protiv, teorija da mi koji smo oslobođeni imamo dužnost da prvu priliku upotrebimo te da našu braću koji još nisu oslobođeni, oslobodimo i s nama ujedinimo.

Artur Evans iz Oksforda neumorno radi za nas, dokazujući po novinama (naročito kroz stupce Tajmsa) da Stara Srbija (u koju on hvata sve do Bitolja) pripada nama i da je pravo, prirodno i sad udesno, da Kralj Milan zauzme svu Staru Srbiju. On, koji je pre mesec dana bio u Makedoniji i Staroj Srbiji kaže da su sami Turci klonuli, da nemaju nikakve moći i da srpskoj vojsci neće teško biti da zauzme i Prištinu i Skoplje."[6]

Svega mesec dana kasnije, nakon napada oružanih snaga Kraljevine Srbije na Kneževinu Bugarsku, poslanik Čedomilj Mijatović izvestio je 14./26. oktobra 1885. godine ministra inostranih dela u Beogradu o veoma negativno intoniranom članku Artura Evansa koji je objavljen u dnevnom listu Pall Mall Gazette 26. oktobra 1885. godine pod naslovom ,,Sramna epizoda u istoriji Srbije".[7] Evans je u tekstu napao kralja Milana, opisujući ga kao ličnost koja je prodala srpski narod Austro-Ugarskoj, odnosno da je „slepo oruđe u njenim rukama, malokrvni i kratkovidi satrap, neznalica i sebičnjak“.[8] Poslanik Mijatović sa svoje strane ukazao je i na to kako do ,,danas još nisam čitao ništa gadnije i bešnje u engleskoj štampi no što je onomadašnji napad Artura Evansa, –čoveka od sposobnosti ali tako skroz i skroz kreature panslavista da on ne prezire biti i špijun njihov, – protivu Kralja našeg. Članak njegov nosi naslov Sramna epizoda u istoriji Srbije.“[9]

Poslanik Mijatović izvestio je i o odjeku koji je Evansov tekst izazvao ne samo u Ujedinjenom Kraljevstvu, već i u Kneževini Bugarskoj. ,,G. Karavelov[10] ili je besan ili je lud. Pre svojih 10 dana izražavao se s preziranjem o Grčkoj vojsci. Pre 6 dana rekao je dopisniku Deli-Njusa da u sadašnjoj Kraljevini Srbiji trećinu naroda čine Bugari, i da upravo što Kralj Milan ima dobre vojske to je sve sam Bugarin!

Večeras je sebe nadvisio. On koji se pretvara da hoće mir sa Srbijom i da je od njega daleko svaka pomisao intrigovanja antidinastičnog u Srbiji telegrafiše danas Pal-Mal-Gazeti i zahvaljuje Arturu Evansu na njegovom „splendid article“[11] i Gazeti na njenoj simpatiji za slovenske narode.

Vama je poznat članak Evansov: „Sramna epizoda u istoriji Srbije“, koji je taj fantasta […] napisao protivu Kralja našeg. U njemu se kaže kako je Kralj Milan prodao narod srpski Austriji, kako je on slepo oruđe njeno, kako je malouman i kratkovidi satrap njen, kako to sve čini iz straha da ga narod ne zbaci, ali da takvog „Kraljevskog briganda“, takvu nesmelicu i sebičnjaka, narod srpski neće više ni po što trpeti kad ima mogućnost da uzme Kneza Nikolu, junaka „sans peur et sans reproche“[12] ili i potomka heroičnog Karađorđa, ljude koji nisu kao Kralj Milan uprskani bratskom krvlju bugarskog naroda i koji kao on ne nose kainski žig na čelu!

I za takav besomučan i antidinastički članak Predsednik bugarskog Ministarstva daje telegrafisati Pal-Mal-Gazeti, da ova štampa i rastrubi po svetu:  „The Prime Minister directs me to thank you in his name for your splendid article and the Pall Mall Gazette for its sympathy with the Slavonie peoples!“to jest: „Prvi Ministar nastavlja me da vam zahvalim u njegovo ime za vaš splendidan članak, a Pal Mal Gazeti za njenu simpatiju za slovenske narode!“[13]

Javna reakcija poslanika Mijatovića na sadržaj Evansovog teksta objavljenog u listu Pall Mall Gazette proizvela je da ugledni naučnik uskoro objavi svoj odgovor.

O tome je poslanik odmah izvestio ministra inostranih dela u Beogradu. ,,Večeras[14] taj isti list[15] donosi nov članak od Artura Evansa kao odgovor na moje onomadašnje pismo. Sad je baza njegova da sadašnja narodna skupština ne predstavlja narod srpski, nego da narod srpski zna i predstavlja bolje Artur Evans i nekakvi Slovenin iz Austrije koji je tu skoro Evansu pisao da Kralj Milan mora da abdicira pa bilo sad da napadne na Bugarsku bilo da ni na koga i ne napada. Naravno da neću Evansu ni odgovarati, niti ću više ma šta slati engleskoj štampi,jer vidim da su svi prejudicirani na korist Bugara, i da prosto nije mogućno obavestiti ih."[16]

Reagujući na masovni odijum prema Kraljevini Srbiji do koga je došlo u britanskoj javnosti i sredstvima javnog informisanja, uključujući tu oštre napise uglednog arheologa Artura Evansa, poslanik Čedomilj Mijatović objavio je u vodećim dnevnim listovima demantij iznetih stavova.

,,Proneseni glasovi o srpskoj invaziji u Bugarsku dali su povoda većini engleskih listova da se nepovoljno o Srbiji izražavaju. Zaključci njihovi bili bi opravdani samo tako ako bi pretpostavke, na kojima se oni osnivaju, istinite bile. Ja vas molim da mi dozvolite, za ljubav istine, da pokažem šta su te pretpostavke a šta su prava fakta. Ostaviću posle vama i vašim čitaocima da rešite da li se one pretpostavke podudaraju s faktima ili ne.

Sa izvesnih strana pokušalo se da se u Engleskoj stvori utisak, da je u prvom početku Srbija želila da zauzme tursko zemljište; ali ne bivši dovoljno brza a sad već ne smejući udariti na jaku vojsku tursku, Srbija je skrenula na levo protivu prijateljske joj ali slabe i nevine Bugarske, i, nemajući nikakvog drugog razloga do prosto žudnju za uvećanjem, na tačci je da zauzme bugarsko zemljište. Mene za celo ne začuđava da vidim da Englezi, koji pođu od takvih pretpostavaka, dođu do zaključaka odsudno i ne neprirodno nepovoljnih za Srbiju.

Ali šta govore fakta?

Za više od tri nedelje posle Rumelijskog državnog udara, Stara Srbija i Severna Makedonija bile su obnažene od turskih trupa. Bilo je u našoj moći da potstaknemo ustanak u tim krajevima pa da ih damo zauzeti vojskom našom. Na nas su navaljivali da tako činimo neki od naših dobro-mislećih ili ne vrlo daleko videćih prijatelja, pa i neki odveć lukavi neprijatelji naši. Iskušavani smo bili da tako činimo i demorališućom ali ne neosnovanom teorijom da Evropa ima urođenu slabost da prima svršena dela. Iskušavani smo bili i samom apatijom koju je Porta u prvo vreme posle događaja u Filipopolju zasvedočavala, pa i simpatijama koje je svaki narodni pokret siguran da nađe u zapadnih naroda.

I opet, Kralj Milan i njegova vlada protivstali su svima tima iskušenjima na rizik da izgube nešto od svoje popularnosti na domu i da se po svetu pronose kao kolebljivi i bez kuraži. Oni su svemu tome protivstali iz vrlo prostog razloga. Septembra 22-og Kralj je izjavio velikim silama da Srbija mobilizuje svoju vojsku u želji ili da se održi status-kvo Berlinskog ugovora, ili, ako bi sile našle da je to nemogućno, da se s nova udesi ravnoteža među balkanskim državama. Praktički ova je izjava značila da Srbija neće preći preko svojih granica dokle se Evropa ne bi izjasnila protivu i jedne i druge od one dve alternative. Praktički, Srbija je bila vezana svojom rečju da čeka formalnu izjavu Evrope o pitanju ujedinjenja Bugarske s Rumelijom. A saveti koje je Srbija primala od velikih sila samo su je još više utvrđivali u odluci njenoj da se pokaže sledstvena sopstvenoj svojoj izjavi.

S toga nikakvoga osnova nema pretpostavljati, da je Srbija u prvi mah nameravala da zauzme tursko zemljište, pa da je tu nameru napustila tek usled nagomilavanja velike turske vojske u Makedoniji i Staroj Srbiji.

A što se tiče našega držanja prema Bugarskoj ja opažam da javno mnjenje u Engleskoj zamišlja da su Bugari ne samo srodni Srbima po rasi, no da su im svagda i prijateljski susedi bili, i da se Srbija pokrenula sad tek iznenadnom surevnjivošću protivu Bugara.

Ali po nesreći, – i to velim s dubokim sažalevanjem – Bugarska za ovih prvih sedam godina svoje političke ekzistencije nije ni jedan jedini dan bila prijateljski sused Srbiji. Ovde ne bi bilo mesto da razlažem istoriju naših odnosa za poslednjih sedam godina. Dosta je da obratim pažnju na fakat da su diplomatski odnosi između dve zemlje prekinuti još u Junu 1884 usled neopravdanog zauzeća srpskog zemljišta bugarskom vojskom i usled potpore koju je vlada bugarska davala istovremenom pokušaju da se u Srbiji digne nova pobuna.

Zategnutost odnosa povećana je kad je vlada bugarska odbila predlog za rešenje spora, predlog koji je sam Knez Aleksandar učinio a koji je Kralj Milan primio. Ova je zategnutost naravno još više porasla kad je bugarska vlada ovoga leta nastanila na srpskoj granici crnogorske čete, koje su, kao što je bilo znano, bile organizovane s pogledom na nov pokušaj da se obori Kralj Milan i da se zameni izvesnom nekom kreaturom panslavista. U samoj stvari naši odnošaji s Bugarskom od poslednje dve godine išli su od zlog na gore, tako brzo, da ja nisam siguran da naša vojska nebi u ovom času morala biti na strategijskim tačkama na bugarskoj granici sve da se unija bugarska i nije proglasila.

O čemu želim da ubedim vaše čitaoce to je: da bugarski državni udar nije stvorio zategnutost između Srbije i Bugarske, nego je samo još intenzivnijom načinio zategnutost koja već odavno postoji. Upravo dve naročite grupe prizrenja diktirale su sadašnje držanje Srbije prema Bugarskoj: prizrenja odavno nagomilanih i sve jednako nagomilavajućih se izazivanja više mesnog, srpsko-bugarskog značaja, i prizrenja opštijeg jednog značaja, – prizrenja poremećene ravnoteže balkanske. Komplikacija ove dve grupe motiva upravo i jeste učinila, te držanje Srbije nije dovoljno razumljivo onima, koji samo gledaju na fakat: da je ujedinjenje Bugarske i Rumelije pokušano, i na fakat: da srpska vojska zauzimlje strategijske pozicije na bugarskoj granici.

Ali ipak mi se svi još jednako nadamo, da se mir održi. I kad su jednom veliko pitanje, koje se tiče gaženja berlinskoga ugovora, zadovoljavajući reši, ja mislim da će se moći naći i mirno rešenje srpsko-bugarskih lokalnih razmirica, rešenje na zadovoljenje i na čast obema stranama. Ali mi se čini, da niti se služi istini ni miru kad se podmeću pobude plašljivosti jednom narodu, koji je sve ono slobode što ima krvlju svojom platio, ili i jednom Kralju, koji je dokazao da je ravnodušan svakoj vrsti opasnosti, kad brani životne interese svoga naroda."[17]

Kulminacija srpsko-bugarskog trvenja u vezi sa željenim teritorijalnim proširenjima, koje je rezultiralo kratkotrajnim ratom dve mlade balkanske države tokom novembra 1885. godine i vojnim porazom Kraljevine Srbije, ostavilo je snažan utisak na političku i intelektualnu elitu, kao i na javno mnjenje u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Činjenica da su se dve slovenske balkanske države, vrlo brzo po sticanju nezavisnosti, upustile u otvoreni oružani sukob izazvala je negodovanje i opštu osudu u Ujedinjenom Kraljevstvu. Kao strana koja je otpočela oružana neprijateljstva Kraljevina Srbija označena je kao inspirator i uzročnik rata koji je smatran nepotrebnim i izrazito štetnim.

Kao jedan od dobrih poznavalaca prilika među Južnim Slovenima, ali i kao osvedočeni panslavista, Artur Evans gajio je simpatije prema hrišćanskom stanovništvu i njihovim tek stvorenim državama na jugu Starog kontinenta. Otvoreno podržavajući njihove viševekovne težnje za oslobođenje i nacionalno ujedinjenje Evans je bio jedna od javnih ličnosti koje su vrlo aktivno i nedvosmisleno stale na stranu balkanskih hrišćana u ostvarivanju njihovih oslobodilačkih i emancipatorskih ciljeva. Stoga ne treba da čudi njegova jasna i veoma oštra kritika odluke kralja Milana i srpskih vlasti da se oružanim sukobom ostvari teritorijalno proširenje na štetu susedne hrišćanske i slovenske države, Kneževine Bugarske.

Smatrajući da Južni Sloveni treba da pokažu neophodno jedinstvo i solidarnost u borbi protiv Otomanskog Carstva, Artur Evans je poput mnogih drugih uglednih ličnosti u Ujedinjenom Kraljevstvu bio neprijatno iznenađen odlukom zvaničnog Beograda da se upusti u otvoreni okršaj sa susednom ,,bratskom" Kneževinom Bugarskom. Nedovoljno upoznat sa određenim nivoom netrpljevosti i delimično suprotstavljenim interesima zvaničnog Beograda i Sofije, Artur Evans otvoreno je stao na stranu Kneževine Bugarske. Nju je smatrao žrtvom neopravdanih i ničim izazvanih teritorijalnih aspiracija i apetita Kraljevine Srbije.

Ishitren, nepripremljen i suštinski nepotreban oružani sukob između dve južnoslovenske države rezultirao je ne samo potpunim vojnim porazom Kraljevine Srbije, već i značajnim i dugoročnim narušavanjem njenog ugleda na međunarodnoj sceni i u evropskoj javnosti. Ukoliko se u vidu imaju brojne političke krize i unutrašnja nestabilnost zemlje do čega je dolazilo tokom vladavine naslednika kralja Milana, kao i monstruozno ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage 29. maja/11. juna 1903. godine može se ustvrditi kako je međunarodni ugled Srbije, pažljivo i strpljivo građen tokom najvećeg dela XIX veka, postepeno počeo da biva narušavan upravo u vreme Srpsko-bugarskog rata.

U kontekstu tog postepenog i dugoročnog narušavanja ugleda Kraljevine Srbije, koje je potrajalo do prvih godina XX veka, dragoceni su javni nastupi uglednih ličnosti tadašnje Evrope među koje je bez ikakve sumnje spadao i ser Artur Evans. Stoga su izveštaji srpskog kraljevskog poslanika pri dvoru Svetog Džejmsa u Londonu Čedomilja Mijatovića o javnom delovanju ovog istaknutog britanskog i evropskog naučnika i istraživača dragocen doprinos boljem sagledavanju srpsko-britanskih odnosa u dužem vremenskom razdoblju. 

 

Autor je istoričar i arhivista iz Beograda

              

[1] Arthur John Evans, Through Bosnia and the Herzegovina on foot during the insurrection, August and September 1875 : with an historical review of Bosnia, and a glimpse at the Croats, Slavonians, and the ancient republic of Ragusa, London 1876.

[2] AS, MID, PO, 1884, F II, M/6, dos. IX.

[3] AS, MID, PO, 1885, F IV, R/4 , dos. IV

[4] AS, MID, PO, 1885, F II, I/5, dos. III.

[5] Robert Gaskojn-Sesil, treći markiz od Solzberija (Robert Gascoyne-Cecil, 3^rd Marquess of Salisbury)u to vreme bio je britanski premijer i ministar inostranih poslova.

[6] AS, MID, PO, 1885, F II, I/5, dos. III
[7] AS, MID, PO, 1885, F II, I/5, dos. III

[8] Aleksandar Rastović, Kralj Milan kroz prizmu britanske politike, u: Istorijski časopis, knj. LV(2007), Beograd 2007, 259.

[9] AS, MID, PO, 1885, F II, I/5, dos. III.

[10] Petko Karavelov bio je ministar predsednik (predsednik Vlade) Kneževine Bugarske od 11. jula 1884. do 21. avgusta 1886. godine.

[11] ,,izvanredan članakˮ (eng.).

[12] ,,bez mane i straha" (fr.).

[13] AS, MID, PO, 1885, F II, I/5, dos. III.

[14] 17./29. oktobar 1885. godine.

[15] Pall Mall Gazette.

[16] AS, MID, PO, 1885, F II, I/5, dos. III

[17] AS, MID, PO, 1885, F II, I/5, dos. III

 

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)