Dosije

Kulturna baština kao resurs (?)

Dejan Ristić

Znak pitanja u naslovu je tu da nas nagna da se zapitamo zašto se kod nas kultura i dalje smatra troškom i pukom nuždom, a ne jednim od suštinskih temelja demokratskog društva i višestrukim resursom. Zašto je važno setiti se toga kada govorimo o temeljnom delu kulture, baštini, kao višestrukom resursu? Zašto je u Srbiji to još uvek pitanje na koje izgleda ne umemo da damo pravi odgovor?

U društvu i državi u kojoj brojne političke elite kao jednu od svojih neslavnih višedecenijskih konstanti demonstriraju suštinski manjak znanja i vrednovanja baštine pitanje iz naslova ovog teksta sve više dobija na aktuelnosti. Vrednost kulture, pored ostalog, nalazi se u beskrajnoj raznolikosti vidova u kojima se javlja i u tome leži njena neiscrpna snaga i oplemenjujuća uloga. Tri osnovna vida u kojima se javlja kulturno nasleđe jesu nepokretna, pokretna i nematerijalna baština. Konkretizovano na primeru Srbije to bi, najpre, obuhvatilo oblast arhivistike koju predstavlja Arhiv Srbije sa mrežom od skoro 40 teritorijalno nadležnih arhiva.

U oblasti bibliotekarstva Srbija se sa pravom može podičiti sa više od dve hiljade javnih, univerzitetskih, školskih i specijalizovanih biblioteka predvođenih Narodnom bibliotekom Srbije. U sferi muzeologije Narodni muzej u Beogradu nalazi se na vrhu piramide više od pedeset srodnih ustanova. Konačno, u oblasti zaštite nepokretnog kulturnog nasleđa Republički zavod za zaštitu spomenika kulture nalazi se na čelu sistema regionalnih zavoda.

U pitanju su ustanove od fundamentalnog značaja za društvo. Njihova uloga je višestruka i nikako se ne svodi na prikupljanje, čuvanje, obrađivanje, davanje na korišćenje i predstavljanje raznorodne i bogate pokretne kulturne baštine, odnosno integralnu zaštitu one nepokretne. Ustanove kulture nisu i ne smeju biti doživljene kao puki depoi starina, već obrazovni, kulturni, naučni, demokratski, privredni, turistički resursi. Da li je uopšte potrebno podsetiti se na to da vrednost kulturnih dobara pohranjenih u tim ustanovama, kao i korpus nepokretne baštine višestruko nadmašuje ukupan iznos deviznih rezervi ove države. Prethodna tvrdnja može da izazove iznenađenje i nevericu samo kod nedovoljno upućenih pojedinaca kakvih u našoj zemlji neizostavno ima. Stoga ne treba da čudi da se sredstva koja opredeljujemo za zaštitu baštine godinama mere delovima jednog jedinog procenta nacionalnog budžeta. No, treba biti do kraja otvoren i objektivan te kazati da to nije pojava novijeg datuma. To predstavlja tužnu konstantu brojnih političkih elita u Srbiji XIX, XX i XXI veka i nije karakteristično isključivo za doba ekonomske krize. Pozitivni primeri spadaju u domen retkih izuzetaka.

Evo nekoliko primera koji će nam izgledati potpuno savremeni iako svedoče o odnosu prema kulturi od pre skoro jednog veka. ,,Žao mi je što moram reći da je i neprijatelj prema njoj [Narodnoj biblioteci Srbije] imao više pažnje nego što je imaju naše vlasti. Austrijanci su njene predmete preneli u jedan suv lokal, Bugari su najmili u Sofiji lepu zgradu, načinili najmodernije police, sve rasporedili i čuvali – a mi predmete držimo zaključane u sanducima i pretrpane na gomilama. Molim gospodina ministra da jedanput stane na put ovom zulumćarenju i sistematskom ubijanju ove ustanove i da se u nju ne udara glogov kolac, čak i sad kad plaća za pravo svog bednog života". Ovaj citat deo je pisma koje je upravnik srpske nacionalne biblioteke Jovan Tomić uputio resornom ministru 1921. godine.

Ne treba zaboraviti ni slučaj kada su, neposredno po okončanju Prvog svetskog rata, Narodni muzej i Narodna biblioteka Srbije ostali bez prostora koji im je bio dodeljen na korišćenje pošto je Ministarstvo za konstituantu isti hitro rekviriralo za ,,restoran za narodne poslanike". I tada se ,,znalo" šta ima prioritet za državu. Iznad svega, vredi se podsetiti zaboravljenog naloga resornog ministra Miloša Trifunovića koji je 3. aprila 1941. godine upravnicima Narodne biblioteke Srbije, Arhiva Srbije, Narodnog muzeja i Etnografskog muzeja, na njihove vapaje da se omogući dislokacija najvrednijih zbirki kulturne baštine iz prestonice, lakonski saopštio: ,,Metite to u podrume! Zbrinite kako znate"! Epilog je svima dobro poznat. Krater na mestu nekadašnjeg zdanja nacionalne biblioteke na Kosančićevom vencu zadržao je bezmalo isti izgled kakav je imao i neposredno nakon njenog uništenja pre skoro 75 godina.

Nakon toliko decenija mi i danas svedočimo tužnu činjenicu da svega nekoliko nacionalnih ustanova kulture u glavnom gradu deluje u namenski zidanim objektima – Arhiv Srbije, Muzej savremene umetnosti, Muzej istorije Jugoslavije i Narodna biblioteka Srbije. Narodni muzej smešten je u objekat nekadašnje Uprave fondova. Etnografski se nalazi u zdanju bivše Beogradske berze, a Istorijski muzej Srbije u zgradi davno ugašene Agrarne banke. Sa druge strane, primera odgovornog odnosa prema kulturnom nasleđu, njegovoj zaštiti i uspešnom gazdovanju ima mnogo u našem okruženju. Države poput Francuske, Italije, Velike Britanije, Nemačke ili Austrije stavile su brigu o baštini kao jedan od prioriteta u smislu jačanja kapaciteta države u obrazovnoj, naučnoj, kulturnoj, demokratskoj, privrednoj i turističkoj sferi.

Naglasimo još jednom kako se obezbeđivanjem nesmetanog pristupa baštini pruža podrška akademskoj i naučnoj zajednici u oblasti istraživanja sa ciljem daljeg privrednog napretka. Simbiozom kulture i prosvete postiže se optimum sistemske podrške obrazovnom sistemu. To omogućava demokratizaciju društva kroz obezbeđivanje jednakih uslova pojedincu u smislu pristupa znanjima i informacijama. Konačno, to doprinosi jačanju kulturnih potreba građana. Zašto je važno ne zabovavljati prethodno navedene neslavne činjenice? Možda u toj i takvoj realnosti postoji opravdanje da se u naslovu ovog teksta nađe znak pitanja. Kada ćemo ga ukloniti zavisi isključivo od nas. Znanje, iskustvo i snagu za to svakako imamo. Nedostaje nam motiv i spoznaja vrednosti baštine i njenih višestrukih resursa. Društvo koje se u kontinuitetu odrekne brige o baštini suštinski je ugrozilo svoju budućnost. Istorija nas tome uči. Nemojmo iznova biti loši đaci i ponavljači nenaučenih lekcija.

Autor je istoričar i arhivista