Blog

Heroine na marginama romana- Slučaj Ljiljane Pekić

Filip Marinković, Kruševac

Ispričati sve o najplodnijem srpskom piscu, Borislavu Pekiću nije moguće. O njemu je pisano mnogo, ali srećom ne i dovoljno. Jedan od svakako najuticajnijih književnih kritičara današnjice, Aleksandar Jerkov izjašnjavajući se o Borinoj poetici, jednom prilikom izneo je i svoja ranija razmišljanja i bojazni da fantazmagoriju Zlatno runo neće pročitati više ljudi od onoliko koliko prstiju ima svaki čovek. Ta tvrdnja se, uprkos brojnim primerima skrajnutih velikih pisaca i njihovih dela nije obistinila. Proteklo je dvadeset i četiri godine od kako nas je Borin blistavi um napustio, ali njegova dela ne gube na svojoj aktuelnosti ni danas. Borislav Pekić ostaje naš najmoderniji pisac, a množina stranica koje je za sobom ostavio otkrivaju se još uvek. U kritici su prilično često zastupljeni novi radovi o njegovom stvaralaštvu (dovoljno je samo pogledati imena autora koji su pisali o Pekićevoj poetici), u povlašćenim prostorima knjižara možete pronaći gotovo sva njegova dela, a o njegovoj poetici na smerovima književnosti postoji poseban kurs o njegovom proznom stvaralaštvu. Kako svet oko književnosti ume da se ogreši i bude nepravedan, to zaista nije malo. Pekić se, dakle, često pominje. A književnost jeste dijalog.

Ipak, malo je reči, a moglo bi se mnogo toga reći i o Ljiljani Pekić, o najzaslužnijoj i najistrajnijoj za njegovo pominjanje koje i dalje traje, uprkos zreloj osmoj deceniji života.Onaj čuveni Borin govor, na demonstracijama '91, kada je studentima poručio: Nemojte gledati na sat, čini se, odlika je porodice Pekić. Istrajno raditi uprkos svemu. Bora je tako postupao celog života, a isto se može reći i za gospođu Ljiljanu. Nakon Borine smrti priredila je i izdala u štampu, uz pomoć ćerke Aleksandre razne piščeve zapise poput: Marginalije i moralije, Korespodencija kao život, Život na ledu, Tamo gde loze plaču, Izabrane drame, Pisma iz tuđine, Političke sveske, Zlatno doba dijaloga...

Međutim, tu se priča ne završava. Čak se može kazati da zapravo tek počinje. 31. marta, 2006. godine, člankom Pekićeva pisanja u Londonu, Ljiljana Pekić je pokrenula i jedan pravi dijalog sa Borinim čitaocima. U pitanju je sajt u formi bloga, dostupan pod domenom www.borislavpekic.com,koji posetiocu donosi utisak neprestane ažuriranosti, čak i deset godina nakon svog nastanka. Samo nekoliko dana pre pisanja ovog teksta, Ljiljana Pekić je objavila deo iz trećeg toma  Godina koje su pojeli skakavci.

Na pomenutom sajtu između ostalog dostupni su odeljci sa Pekićevom multimedijalnom biografijom, njegova politička sagledavanja, prikazi celokupnih dela, novosti vezane za život i delo Borislava Pekića, kao i sve ono vezano za njegovo ime na filmu, televiziji, teatru i radiju. Dovoljno je ući na sajt i pred sobom imati  i Godine koje su pojeli skakavci, i Dnevnik Borislava Pekića,zatim Dnevnik besnila, Intervjue, Zatvorske karakteristike, Studentske demonstracije, Crnoberzijance, Jednu mladost, Graditelje, Istorijski roman, Odgovornost, Političke sveske, Dnevnik 1970, ali i  Misli Zlatno runo, Novi Jerusalim,  Ikar Gubelkijan, Vreme reči...

Na blogu se nalazi i mnoštvo Pekićevih eseja, a samo sagledavanje njihovih naslova ističe utisak da je Pekić u svemu umeo da spozna sve, i da to napiše i ostavi za sobom, tako da i danas nema čitaoca koji sa sobom nosi ceo Pekićev opus. Da takav čin postane stvarnost, svakim novim prepisanim spisom, svakim novim intervjuom u kome nikada nema govora o njoj, već je uvek posvećen Bori, svakom novom pretragom po hrpama papira u kojim se uvek trudi da pronađe nešto skriveno i novo, svakom novom preslušanom trakom na kojoj govori Borislav- trud je upravo Ljiljane Pekić. I to na koji način!

Neskromno žrtvujući sebe, a najskromnije govoreći o tim zaista enormnim ličnim podvizima. Podsetiću samo na jedan njen odgovor u intervjuu za časopis Vreme. Pitanje u vidu konstatacije je glasilo: Vi ste najviše doprineli da Pekićeva književna i neknjiževna dela budu prisutna u našem kulturnom životu. Ljiljanin odgovor bio je: Ne ja, nego Pekić, zato što je bio takav pisac. Taj trud i beskonačno poštovanje bili su na snazi i za vreme Borinog života. U vremenima u kojima honorar smanjuju ukoliko život postane skuplji, kako joj je jednom napisao u pismu iz 1970, Ljiljana, arhitekta po profesiji, bila je  ta koja je mislila i o materijalnom zarad Borinog duhovnog. Iako Ljiljana to osporava, sam Borislav ostavio je zapis da je on u Londonu mogao da piše zato što je Ljiljana radila i da nikada nije razumeo zašto se na takav potez odlučila.

Ljiljana je, deleći sve, pa i London sa njim, to njegovo  dobrovoljno izgnanstvo, razumela, znajući  da je Bora zaista na tragu svake lepote. Ljiljana njegova dela nije pisala, ali je imala tu čast da svaku njegovu knjigu sa njim doživi, pa su tako, po njenom svedočenju, Borini književni junaci postali članovi porodice Pekić. A čini se, njoj je to bilo najveće zadovoljstvo koje zaslužuje poštovanje, jer ne izaberu svi da se zaljube u pamet i inteligenciju, kako je ona odgovorila na pitanje o izboru svog životnog saputnika.

Ipak, kako često Konstantinovićev palanački mentalitet progovori u Srbiji svedoči i skorašnji slučaj oko podizanja spomenika Borislavu Pekiću u Beogradu. Naime, o Ljiljani se u određenim krugovima akademske zajednice mogla čuti i negativna kritika, u kojoj se Ljiljani zamera što se našla na otvaranju spomenika sa nekim drugim licima umesto sa onima kojima je Bora politički pripadao, a koji se, eto, nisu tog spomenika dosetili dvadeset godina. Kritika se svakako treba uvek čuti, ali ne treba zaboraviti da je ta ista kritička zajednica osudila Ljiljaninu pojavu u svojstvu supruge, a recimo prećutno prihvatila slučaj kada su nedavno pojedini profesori Univerziteta u Novom Sadu govorili ne u lično, već u ime fakulteta kojima pripadaju na jednom političkom skupu u pomenutom gradu. Poručiti dakle svojim studentima da od njih očekujete političke činovnike, a ne akademske građane, izgleda da je u Srbiji prihvatljivije nego podizanje spomenika suprugu.

Ipak, heroine se ne osvrću preterano na kritike već njihov plemeniti cilj uvek preovladava. Ljiljana, siguran sam da zna da takve osobe građanima čini samo opisi njenog supruga: frak, rđave uspomene, konto u banci, senka i lažni zubi, kao i da se u Srbiji reč i mišljenje često menja. Zato se jedino dosledno drži dela, Pekićevih pogleda na svoje pisanje i deljenje sa čitalačkom publikom: Moje je da pišem, a oni ako hoće da objave, neka objave. Ako neće, ne moraju. Ljiljana je nekoliko puta već ukazala da se pretpostavka ako hoće, može vrlo lako pretvoriti u potvrdno hoće. Borislav Pekić je zaista svuda oko nas. I tako već godinama. Uostalom, ko bi smeo  heroinama reći NEĆU?

Autor je apsolvent na Odseku za srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)