Blog

Neutralnost nacije

Filip Marinković, Kruševac

"Došao sam neutralno kao što dolaze gosti

u tuđe društvo, al tamo gde povorke pate

neutralne ostaju samo kosti." - Miodrag Pavlović

Tvrdnja koja se prepisuje Ničeu i koja je izrečena znatno pre Orvelovog antiutopijskog poimanja stvarnosti i budućnosti glasi: ,, Budućnost pripada onima koji se najdalje i najduže sećaju prošlosti“. Pomenuti navod bio je Srbima svakako poznat i pre i posle vremena  ,, Natčoveka“ ili ,, Velikog Brata“. Tako su u vreme Velike seobe Srba, mošti kneza Lazara prelazile onaj isti put do Sentandreje sa srpskim narodom, koji je ostavio svoja ognjišta, ali je sa sobom poneo svoju tradiciju. Takav sled događaja, ponovio se kasnije i sa našim najstarijim spomenikom kulture, Miroslavljevim jevanđeljem, koje se našlo na putu albanske golgote, pokraj kralja Petra I. Srbi su iznova svoju prošlost stavljali u sanduke i nosili sa sobom. Takvu tvrdnju, nažalost, poznavali su u drugom svetskom ratu i ideolozi nacional-socijalizma, pa je upravo srpska Narodna biblioteka gorela među prvim metama u bombardovanju Beograda. Prema svedočenju generala četvrte vazdušne flote Aleksandra Fon Lera, odgovor na razlog takvog primarnog zadatka nemačkih trupa ogledao se u značaju ustanove u kojoj je sačuvano ono što je ,, vekovima činilo kulturni identitet tog naroda”. Adolf Hitler je shvatao da je upravo kulturni identitet prvi rekao NE fašizmu na dvadesetsedmomartovskim demonstracijama.

Međutim, ono što operacija ,, Strašni sud” nije uspela, Srbi su uspeli sami. Srbija danas ponosno ističe pojam neutralnosti (sinonimi: ravnodušnost, marginalnost, potlačenost, nemarnost, mazohizam), a romantičarski zanos nacionalizmom i tradicijom preuzima negativnu konotaciju. Tako Srbija (p)ostaje neutralna vojno, neutralna prema značaju kulturnih institucija, neutralna prema odlivu stanovništva, neutralna prema danima NATO kulture (suprematizam, crni stadijum), neutralna prema okupiranoj teritoriji nekada suverene države, neutralna prema sebi, zaokupirana večitim ,,evropskim putem” i ,, evropskim vrednostima”, koje se uglavnom svode na neoliberalnu odrednicu ekonomskog profita.

Ipak, iako je globalizacija zahvatila čitav svet, teško da možemo da zamislimo Francusku, Englesku, SAD, Rusiju ili Nemačku kako se svesno odriču svog kulturnog nasleđa. Razlog je jednostavan. Svaka imperija poznavala je tajnu Hajdegerovih reči, jezika kao bića naroda, kao i da za stvaranje imperije nisu dovoljne teritorije, već je jezik taj koji osvaja. Pogledajmo samo englesku kinematografiju danas sa stanovišta propagande i u njoj procenat zastupljenosti Šekspira u mnogim savremenim filmovima (makar to značilo i puki pomen imena velikog pisca). Ogroman je. Paralelnim tokom, država Srbija trguje svojim piscima po okolnim državama, a novih filmova gotovo i da nema, pa samim tim nema ni šta, ni koga da spomene.  Zaključak o takvoj ravnopravnosti kultura nameće se sam. Pojam bipolarnosti čini se, u pomenutim državama ne važi, dok ostale, manje jednakije države, zaboravljaju da pod pomenutim pojmom u kom dominira napor da se svet prikaže kroz ideju - sve kao jedno, znači ujedno i legitimnost da to jedno vlada svime. Ideje jesu pokretači istorije, kao i osnova svakog društvenog života, kao i da su ideje, po rečima Crnjanskog, iznad ,,ekonomskih interesa, iznad oružane sile, i iznad pojedinca koji je kratak san i zbrka”, ali je nezavidan položaj društva kada osnovna ideja postane ekonomski interes. Samo, nameće se jedno pitanje : Ko će pamtiti jednu takvu državu i jedan volterovski narod, kome je istorija samo popis zločina i nesreća?

Setimo se, jedan od razloga Vukovog prikupljanja narodne književnosti nalazio se i u Kopitarevim rečima o grčkom ratu za nezavisnost i zaključku da Evropa neće dozvoliti da duh Homerovog antičkog čoveka nestane sa grčkim narodom. Evropa je , dakle, isto tako trebala da upozna Srbe. Takav Vukov poduhvat rezultirao je time da i tadašnje ogledalo evropske kulture, Gete, čovek na čije sećanje njegova matična država i danas ulaže ogromne resurse , prevede pesme u desetercu sa srpskog jezika, poredeći ih sa ,, Pesmom nad pesmama”, a Evropa je naklonjeno gledala ka srpskom vojevanju za slobodu. Zašto onda mi sami zaboravljamo šta u njima piše? Da li smo zaista postali ,,kolonija strane knjige” i zar stihu ,, sve je sveto i čestito bilo” nema mesta u modernom, trgovačkom svetskom poretku jer su Madonini stihovi ,, Living in a material world, and i am a material girl” popularniji i imaju cenu na iTunes-u? Da li se i ovog puta treba izjasniti neutralno ili pak, možemo sami birati poetiku svog vremena?

Koliko god se trudili da zaboravimo i poverujemo u sage o malim i velikim kulturama, sa pojedinim piscima koji nam poručuju da je nacionalni identitet ,, jedna u nizu budalaština patriotmislilaca” (jer se identitet navodno odnosi isključivo na ličnost i jedinku) ono na šta nas podsećaju natpisi u Delfima jeste: ,, Spoznaj samoga sebe i spoznaćeš univerzum.” Takva samospoznaja još uvek označava vezu nasleđenog, kao neizostavnog dela individue i njenog sveopšteg iskustva. Ukoliko bi preformulisali Bartovu odrednicu autora iz ,, Smrti autora” sa individuom, došli bi do istog zaključka. Naime, ni individua nije u potpunosti govoreći subjekt, već kroz nju progovara celina diskursa, koja je predodređena delima i idejama u prošlosti. Zato je kultura NAŠA. Zato takvi pisci i dalje štampaju svoja dela u više od jednog primerka i koriste se jezikom naroda kome pripadaju.

Pojam nacije, dakle, bio bi u njenoj paradigmi u jeziku, poreklu, državi, istoriji, teritoriji i jeziku, bez kojih nacionalna svest ostaje prazna, a narod i pojedinac izjednačen sa bezličnom masom. Ako smo na nju i zaboravili, u kulturnom nasleđu koje datira još iz vremena Ćirila i Metodija, ima dovoljno materijala da se popune novonastale rupe u kolektivnom zaboravu, a sva njena zadovoljstva čak ni okultiste Fridriha Hajeka i Miltona Fridmana ne bi koštale ništa. Zato, moramo ponovo spoznati sebe, i sa njim neotuđivi deo sebe: svoju književnost, svoju tradiciju, svoje sećanje i svoju kulturu. Neka bude naša i svačija. Onda i njihova može biti naša. U suprotnom, doći će vreme kada će se deo iz ,,Embahada”, odnositi i na nas same : ,, Posle Drugog svetskog rata, stalno se brblja o ratnim zločincima. Niko ne stavlja pitanje: ima li i zločinaca pacifista?”

Autor je apsolvent na Odseku za srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu