Blog

Blog trilogija: Fantom robije (3)

Memento Mori ili Putovanje iz svoje ličnosti

Jelena Kalajdžija, Bijeljina

„Ko bi, da kriknem, ko bi me čuo iz četa anđeoskih?“

(Rajner Marija Rilke ,,Prva devinska elegija“)

Ako vratim sećanje na primarnu ideju o građi ove trilogije, mogu jasno da shvatim zbog čega je ovaj poslednji deo tako tromo nizao svoje čađave redove. Drugačiji ne mogu biti – robija nije čista stvar, osim možda onih mesta oko zglobova pod lokotom. Previše je detalja da bi stali u jednu bednu blog trilogiju, a ona je tu da pokuša da razbudi omađijanog neofita. Ona je tu da pokuša. Da istinski zatrubi. Da sačuva sećanje na smrt, ona je pokušaj da budemo ,,potomci da bismo bili preci“[1].

Razlog je, dakle, jeziv i jednostavan: fantom je integrisan i impregniran u sve i svja, a sezanje njegovog biča dere košulje na leđima, nesnađenih, nespremnih, nedužnih, dubeći raspuklo meso. Vidanje ropskih rana nije više posao hirurga, već Fejdoovog (1862-1921) doktora Mulina. Vodvilj je naša stvarnost. Jezovti groteskni urlik uglazbljen sa basovima besnog džipa koji klopara preko razglobljenih kanalizacionih poklopaca, nije više jezovit, već je dnevni. Uobičajeni. Netragični. Nekoliko razmrskanih glava domaćih ljubimaca i nekoliko imena, uglavnom ženskih, nestalih bez traga. Uobičajeno. Kontinuirano… Ovo nije odlomak iz crne hronike američkog krimića – ovo je jedan, naš, sasvim običan dan. 

Kanarica tuži u prazno. Dinarka je ustvari punjena ptica (made in China). Sve nam je jasno i ništa nas ne boli. Sve nam je servirano i kusamo ga, a lošom probavom trudobno varimo. I ne prestajemo, ne posustajemo, jer nam je servirano, tako fino umotano u vatromet flet-monitora. Klik. Savršeno providno, pardon, transparentno, ali ropski um – jad i stradanje - ,,kad ni ono što leži na meti/ Ne mož umno nikako dopreti.“[2]

Erasehead. Erasehead. Erasehead. Beautiful mind. Do you want to save changes? FOM. FOM. FOM. Do you want to save changes? FOM. FOM. FOM. Do YOU want to save changes?

Ravna linija EKG-a. (Imate li položen sertifikat za posedovanje svog mišljenja? Niste prošli kurseve raznovrsnih kreativnih veština koje treba da vas učine posebnim i kvalifikovanim za postojanje?)

Ovaj, poslednji tekst u nizu trebalo je da bude inspirisan jednim spomenikom[3] smeštenim u gradu u kome živim, koji je zapravo i sam (g)rob, a danas se nalazi u jednom neobičnom okruženju. Naime, opkoljen je parkingom svemoćog hipermarketa. Hipermarketu to ni najmanje ne smeta, ali smeta samom parkingu, jer mesta nikada nije dovoljno, a stižu novi, i NOVI, i novi popusti na život (ne, nisu to sezonski popusti, već su u pitanju trajni p(r)opusti, ali ako ne ugrabiš parking mesto, ispada se iz šoping-utrke, život postaje monoton, adrenalin šopinga splašnjava i jedinka odumire). Bilo bi najbolje da se spomenik ukloni. Što će se verovatno u neko dogledno vreme i dogoditi. Onako postepeno, kako je kružno putovanje senke jednog groba pomeralo svoju večnu kuću u pripoveci makedonskog pisca Dmitra Soleva. Solev prikazuje tragičnu sudbinu ostarelih roditelja koji su prinuđeni da sele grob svog sina po rubovima grada koji se širi. Groblje se stalno izmešta, jer grad neverovatnom brzinom napreduje – industrijski grad već ne trpi sećanje na smrt. U Pantićevom „Podvožnjaku“ takođe, faktor sećanja mora biti razobličen uništavanjem jednog urbanog spomenika jednom urbanom detinjstvu – podvožnjaka. Čak i u novobeogradskim pomeranjima ima mesta za tradiciju.

Danas, samo mesto nije diskutabilno, jer je ukinuto na račun vremena ispunjenog senzacijama. Prostor postoji samo ukoliko ga obuhvata senzacija i traje do njenog istiskanja narednom senzacijom na nekom drugom privremenom mestu. Gotovo kao idealna video igra – prostori propadanja i dopadanja. Magijsko pojavljivanje i gubljenje tla kada superheroj reši da se lati bonusa. Daleko, daleko, od mistične Zone Andreja Tarkovskog[4], koja je metamorfoza i deo božanskog sveprožimajućeg prisustva u svakoj stvari. Čovekovi podvizi i stadanja na koje Zona reaguje svojim doživljavanjem Čoveka, ustupanjem ili kušanjem. Svojim doživljajem odnosa sa čovekom koji traga za sobom, a ne beži bezglavo od svoje ličnosti u nelični ambis. „Tragičnost biološkog sastava čovekove ipostasi ne sastoji se u tome što čovek njome ne postaje ličnost: Sastoji se u tome što preko nje pokušava da postane ličnost i promašuje. Greh i jeste upravo taj promašaj. A greh je tragična privilegija samo ličnosti.“[5] Odavde sleduje, da ako nema ličnosti, nema ni greha, no, naprotiv, samo biološko postvarenje ovde je irelevantno, jer se ličnost pokušava potvrditi kroz hologram, vremensku trenutnost, kroz zaborav! Zaborav nastaje u kontekstu gubitka hiperpamćenja: „iskustvo zaborava kao iskustvo modernih vremena”[6]; ili, još bliže, kao gubitak „prošlosti unutar samog subjekta”[7] Sama ličnost kopni, pa ne postoji ono što bi se u njoj ukotvilo da bi joj očuvalo identitet. Zaborav se potvrđuje onda kao najtvrđi i najčešći greh savremenosti!

Latentna nasluta ove pojave morila je i Isidoru Sekulić. U „Deda Maši”, to tanjenje krvi, ili slabljenja nacionalnog, verskog, ipostasnog impulsa, pokazuje se kao „...težina celokupnog mrtvog rada znakova na živom značenju – i to u jednom čudesnom zaboravu, u fantastičnom neraspoznavanju”[8]

Sve bi ovo još moglo da se potrpa u još jedan peh, bez velikih gubitaka (formu bez sadržaja, bolje reći: formalizam bez forme!), da nas ne sapliće motiv herojstva. Spomenik seća na žrtve-heroje potonjeg rata devedesetih. „Ovo je čovečanstvo, čovečanstvo kukavica! Heroji, ta manjina, taj izuzetak, svojim životom, još češće svojom smrću, i dokazuju i pokazuju da je kukavičluk prirodan i opravdan. Kažite sebi: ja se ne bojim! Čućete laž, kič i propagandu. Recite: ja sam uplašen! Bićete iskreni i prirodni. Sve je opasno. Ako danas kupite klavir on će vas sutra prodati. Svirnuće vam on kad se najmanje nadate! (…) Hajde da se bojimo svega, svakoga i svačega.“[9] I najljudskije je plašiti se, jer strah pokazuje reakciju na spoljne nadražaje, dokazuje da nekakav odnos postoji. I da se BAREM plašimo ne bi se o ovome fantomu pisalo! Ne samo da ne primećujemo opasnosti i lagano, pritajeno nagrizanje svih oseta, nego smo imuni na to da budemo MAKAR kukavice, ako već nismo heroji. Pokazali bismo da nas se tiče naša stvarnost, pozicionirali bismo svoje ličnosti u svetu i spram njega. Ovako nismo ni mašine ni ljudi, odlučno odbijajući svoje animalne porive. Bivamo jedno trajanje koje može i ne mora imati opis, samim tim je neistorijsko, nebitno i, u krajnjoj liniji, nepostojeće. Ovaj memento mori ispred hipermarketa, i sam je nepostojeći, to je jedna fikcija preko koje će brektati auspusi nestrpljivih vozila čiji gepeci truckaju nekvalitetnu robu za naše tržište specijalno uvezenu po senzacionalnim (a, kako drugačije!) cenama. (Ako ćemo malo u sedmoj umetnosti, fascinira podatak da nedavna Ozbornova animirana ekranizacija „Malog princa“(2015), ne dolazi u bioskope direktno iz američko-francuske koprodukcije, već preko Španije!)

Zabuna nastaje u prvom licu jednine. Ravnodušnost pred embrionima i novorođenčadi koji su zamorčići farmaceutske industrije (od marketinškog do fizičkog nasilja vakcinama, veštačkom  hranom i drugim zdrav život etiketiranim proizvodima); magnentnim rotiranjem Zemljinih polova transakcijama novca elektronske nosivosti; globalnim (o)topljenj/-avanjem umova, tempo forte, forte, fortissimo!

U beznađu, kupi pinkle i ozvaniči svoj robovski status prodajući svoj beautiful mind za gotov novac, strane valute, slavu tuđeg roda i (pre)poroda, a kod kuće te niko ne čuje, jer kuća ne postoji. Dom traži sećanje. Inicijacija nemoguća za izvršiti (niti uspešno niti neuspešno), junak samo odlazi od kuće i večno biva zarobljen/izgubljen u čarobnoj šumi. Jednom otišavši, slepi putnik postaje slep za svoj identitet. I, ako se vrati, ne nalazi zapišano područje podno stabla domaće voćke na (nečijem, možda rodnom!) ognjištu. Putuje da bi se pronašao, a sve više otkida od sebe svoj lik. Buđelar raste, ali ne zna šta će sa tim. Ili, se pak, valute i njihova brojnost osipaju, pa ponovo ne haje… Videviši kako žive tamo, ne mogu podneti ovo ovde. A da bi ostali tamo, moraju raditi što nikada ne bi ovde. I u žalosnom kompromisu ostaje samo da budu ni tamo ni ovde, jer ne pripadaju ni jednoj strani obrćuće nam Kugle. Ljudi sa tri prsta.

Nabrajati dalje – zaludu? Pisati o očiglednom? Dokazivati da smo obogatili sopstveni porod tako što smo ga ubili ni neprepoznajući svoje ruke daviteljke oko belih vratića? Ako su ovako egzistencijalna, eklisiološka pitanja načeta, ne radoznalosti, već istrebljenja radi, ima li mesta i vremena za dalju letargiju i izgovor da su to samo naočare pesimizma, da pošteno priznajemo da smo kukavice, u tome čitajući svoj najveći podvig, kao izgovor za nezainteresovanost? Ima li mesta i vremena za Čoveka i Ljudskost njegovu, Umetnost i Vrednost njenu, Boga i Sveovaploćenje Njegovo?

Dok sterilini moćnici igraju „Riziko“ u poluostrva, negde neko pokušava da peva uspavanku, ali nema glasa.

Slepi putevi vade oči gladnim i željnim putnicima i oni ne nalaze stazu povratka.

Rjepnin je maštao o Rusiji koja više nije postojala.

Opalio je.

Zbuniti, ubrzati, TEMPO FORTE, zataškati smrt da bi se uništilo Vaskrsenje. Fantom je mudar. Oprezan. Omasovljen. „Videćeš lice izdajnika. Samo pazi da te privid ne prevari: lice izdajnika može poprimiti izgled najveće pravednosti.“[10] Semjuel Ramej buši plavi balon.

„Baci iz ruku prazninu ka prostorima koje dišemo;/ Možda će ptice vazduh prisnijim letom da osete.“[11]

Autorka je master profesor srpske književnosti i jezika i bibliotekar iz Bijeljine 

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link) 

[1]      Crnčević, Brana, Dnevnik jednog… „Jež“, Beograd, 1971, str. 24.

[2]      Marković, Đorđe Koder, Spevovi, „Vuk Karadžić“, Beograd, 1979, str. 30.

[3]      Iz poštovanja prema onima kojima je obeležje podignuto i onima koji su ga podigli, reći ću samo da je iz 1998. godine i da su ga podigli radnici jedne firme svojim kolegama ratnim herojima.

[4]      Film „Stalker“ (1979).

[5]      Zizijulas, Jovan, Od maske do ličnosti, „Dom“, Niš, 1992, str. 40.

[6]      Vladušić, Slobodan, Ko je ubio mrtvu dragu?, ,,Službeni glasnik“, Beograd, 2009, str. 88.

[7]      Isto, 285.

[8]      Bodrijar, Žan, Moda ili čarolija koda: frivolnost već viđenog, «Polja: časopis za književnost i teoriju» - God. 37, br. 394 (dec. 1991), str. 440.

[9]      Crnčević, Brana, Dnevnik jednog… „Jež“, Beograd, 1971, str. 31.

[10]    Kiš, Danilo, Grobnica za Borisa Davidoviča, „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1990, str. 18.

[11]    Rilke, Rajner Marija, Devinske elegije, ,,Rad“, Beograd, 1969.