Blog

Blog trilogija

Fantom robije (I) : Ko je lice sa selfija?

Jelena Kalajdžija, Bijeljina

Teško se opirem činjenici da ipak ima istine u onim istorijskim ampitudama koje nalikuju večnom ponavljanju. Ili da po narodski rečemo živi se „Opet to, ali drugačije“. Prisustvujemo jednoj od varijanti života. I što se manje udubljujemo veće su šanse da to ne primetimo. Zato ostajemo u doživotnoj zabludi da neka originalnost postoji, a ona, takva, ne skromnije nego lažna, napumpa sujetu, pa taj idealni spoj čini horde i horde duplikata, klonova i klovnova. Da bi ovo sve išlo kao podmazano i da bi fabrička traka po kojoj se vozikaju ovi fino upakovani humanoidi sa uredno naštampanim bar kodovima i  QR kodovima uživala svoju perpetuum mobile snagu, potreban je onaj jedan suveren koji pretenduje na vlast i moć. Fantom robije. Zato čovek nije ni uzdrman, ni rastresen, ni slab, jer već odavno je đavolov drug, koji ne oseća, ne misli, ne traje, već zasigurno kopni. Preobražava se u humanoida u društvu Ćubaste, Krivouste i Kljunaste, što ih, počivši, Novica Tadić u prokleto trojstvo, još jedan strašan lik zbira. I ma kako groteskno ovo zvučalo iz ugla mrtvog, zaboravljenog vremena u savremenosti groteske nema. Otuda ovaj prolog može ličiti samo na domen čarobne bajke: Bio jednom jedan…

Bio jednom jedan Luis Bunjuel (1900-1983), otac nadrealističkog filma, retko spominjan bez Lorke, Epstajna i Dalija, majstor filmske fotografije… No, koji god film danas da pogledate jasno je da bizarnost i groteka izostaju. Malo šta danas može da sablazni i zapanji kako je moglo u doba kad su filmovi ovog reditelja nastajali, a mnogo šta se doima kao sasvim prirodno (istoimena emisija danas, primera radi, figurira nadrealno).

Era komunikacije je u kojoj se sva komunikacija svela na iščezavanje priče u korist slike. U težnji ka ekonomičnosti izraza i iskaza (humanoid sa fabričke trake nema vremena ni za šta, jer prolazi mimo poimanja o vremenu, zarobljen u večnom sada) osećanja, misli, htenja ispoljavaju se interpunkcijskim znacima koji u svom kombinatoričkom potencijalu ipak doseže jedva osnovne emocionalne i misaone sklopove. Novi gosti[1]svakodnene komunikacije Smajlić, Tužić, Ljutić, nekad umesto tačke, a počesto bez rečenice, samo su deo novog obrasca življenja. Možda najuvredljivija manifestacija savremenosti javlja se u vulgarnom obliku autoportreta imenom Selfi[2]. I njime kao da je iščilila ona aforistična tragedija iz nedavnog doba digitalnih fotoaparata: turista ode negde da bi fotografisao, a ne proživeo mesto na koje je doputovao da bi pri povratku sa svog putovanja proživljavao simulakrum viđenog gledajući fotografije kojih ima (bar 24 ili 36 puta) više od  24 ili 36 kako su brojali stari Kodak filmovi, a koje, usput, ne može ni da dodirne jer su zarobljene u titravom  ekranu 12'' tableta. Greh  bi bio i spomenuti mogućnost putopisa poput Crnjanskovih, Dučićevih, Isidorinih (ovo je domen nadrealnog, naravno). Otišlo se korak dalje, ili se nije otišlo nigde, jer tuš kabina, pločice koje probijaju cevi bojlera ili vodokotlić postaju hit pozadina novog trenda. Još ako je toalet javni – tim prestižnije! I posadite tu jednu dobro zumiranu glavu dobili ste najtraženiju fotografiju današnjice. Ne zaboravimo filtere da ukinemo mogućnost da se korozija oko radijatorskih cevi klozeta shvati ne manje nego kao vintage dekor.

No, vratimo se Bunjuelu i njegovom Fantomu slobode (1974). Rekli bismo da novi trendovi nisu predaleko od pomenutog filma. Setimo se pre svega scene u kojoj na šoljama sede junaci čime se detronizuje elitistički momenat uglađenosti, dok se sam čin jedenja skriva kao varvarski. Zatim, prisetimo se sablažnjenih lica junaka dok gledaju zabranjene fotografije svetskih znametnitosti. Vidimo dvosturku anticipatornost, gde će Bunjuel naslutiti da će jedna od konkurentnih vrsta snimaka Selfiju biti fotografija instant jelovnika, jednog čestitog humanida, koji je kilometrima daleko od ideje nacionalne kuhinje kao dela kulturnog koda i kulinarstva kao jedne umetničke veštine.

Bejaše to u davnom 14. veku kada su škotski pastiri tamburali granjem po livadama da bi golf postao jedan od sportova elite, jedini koji se igrao na Mesecu. No, palica za golf poželela je ekonomičnost svoje umetnosti strpljenja i preciznosti. Ostala je samo palica koja mlatara po vazduhu dok se na suptornom kraju od drške čuje podmukla simulacija zvuka stare Smene 8. Njena uloga je posve nova. Nije bilo baš davno kada se Vladušićev Forward čitao sa onim što je Pekić anticipirao još u Besnilu, a neke generacije pevušile kao neko nas posmatra, neko nas stalno gleda. Na Boga se zaboravilo, gledala je kamera, nečija, mistična. Danas ne prati više kamera nas, već mi sami sebe njome proganjamo , jer ako nije fotografisano, pa share-ovano – nije ga ni bilo.

Ova simulacija postojanja (nekog dubljeg osim fizičkog, materijalnog), zamasakirana senzacionalnošću otkriva latentni strah od onoga kakve stvari upravo jesu. A one su takve da Bunjuelove ideje ne budu nadrealne, već anticipatorne. Ličnost nestaje a sa njom i ma kakva mogućnost odnosa sa Drugim (jer ni on više ne postoji) sve je to jedan isti Selfi. Uniformni privid originalnosti i slobode premrežen je koprenom opisanih najnovijih trendova. To besomučno praćenje sebe da bi se i to malo bivstva razdalo svima, svuda i svagda pokazuje nemoć dužeg boravljenja u istorijskom pamćenju. Selfi je hologram, koji ne poznaje smrt jer je jednovremeno svako po formi i niko po sadržaju. Rembo vapi – ja, to je neko drugi. Ta ideja je, takođe resemantizovana, jer su svi ja i drugi.

U epohalnom tekstu „Na vest o smrti čovekovoj” (1969), Zoran Mišić prozivajući lažne dušebrižnike za opstanak Humanopolisa, takođe invertovanog u svom nazivu, na jednom mestu, kaže: „Neki tvrde da je čovek umro od pronalazačke groznice. Poverovao je u humanističke priče o progresu, pa je počeo da izmišlja sve nove i nove stvari, sve dok nije zaboravio šta je to hteo da stvori. Drugi tvrde da je umro od potrošačke groznice: nabavljao je sve te stvari i skupljao ih na gomilu, sve dok se nije i sam našao zatrpan pod njima.”[3] Vidimo da u statičnom dominira privid dinamike i ovaj paradoks je samo jedan u nizu onih na kojima živi progres današnjice. Čoveku je potrebno da bude Špenglerov nomad (ljepote?,Flaker), ali je Megalopolis postao previše veliki, i on simulira svoju nomadsku, tragalačku prirodu. Ovo je Doskijadisova ideja o ekumenopolisu kao statičkom univerzalnom gradu: „Tako će se čovečanstvo, pošto je hiljadama godina živelo u statičnim naseljima, selima i gradovima i pošto je prošlo kroz nekoliko vekova „rastućih” naselja najzad ustaliti u jednom opštem statičnom svetskom gradu.”[4]

Ta kultura apsolutne sadašnjosti, prema Helerovoj, ukida instancu prostora, pa tako ostaje samo vreme, koje je simulirano. Tako ispada da ukidanjem prostora (ne pomeramo se a svuda smo jer smo svako) i simulacijom vremena ne postoji ni apscisa ni ordinata, putem kojih bi se mogla identifikovati ličnost niti ma kakva vrsta odnosa, a ponajviše ne ličnosnog odnosa sa Bogom. „Taj internalizovani pritisak, nemogućnost da se živi na neki drugi način, pokazuje im se prerušeno u izvršavanje slobodne volje”[5]. Da bi se fizičko postojanje opravdalo i sakrilo apsolutno beznađe potrebna je neprestana senzacionalnost, bal pod maskama MORA da traje, jer lica pod maskama ne postoje. Eto cene lažne slobode i teške robije. Kajzer bi rekao da su se maske stopile sa licem i da je nemoguće skinuti masku, a ne zguliti lice, ali ovde lice kao identitet, kao ličnost nikada nije ni postojalo, jer sećanje, koje potražuje hronotop, ne postoji i homoid svoju masku nosi u neznanju o sopstvu.

Epilog ovog Fantoma robije i prologomena njegovog nastavka, nisu ni u kom smislu sve ovo što smo već znali o propasti sveta, već ideja o nadi na spasenje. To u ovom slučaju mogu biti samo nepobitno istiniti Kavafijevi stihovi:

Ako baš ne možeš od svog života

da učiniš ono što hoćeš,

pokušaj bar da postigneš

ono što možeš: ne unižavaj ga

prečestim druženjem sa svetom,

silnim izlascima i razgovorima.

Ne unižavaj ga razbacivanjem,

čestim razvlačenjem i izlaganjem

svakodnevnoj gluposti

veza i susreta

da ne postane dosadan kao da je tuđ.

Autorka je master profesor srpske književnosti i jezika i bibliotekar iz Bijeljine 

[1] O ovome je nedavno bilo reči na Novom Polisu: http://www.novipolis.rs/blog/29220/sve-dublje-tonemo-u-plitko-ali-lajkuj-brigu-na-veselje.html

[2] O ovome je nedavno bilo reči na Novom Polisu:http://www.novipolis.rs/e-hronika/29006/genijalne-operacije-selfie.html

[3] Mišić, Zoran, Na vest o smrti čovekovoj, u: Kritika pesničkog iskustva, SKZ, Beograd, 1996, str. 302.

[4] Doskijadis, Konstantin, Čovek i grad,Nolit, Beograd, 1982, str.298.

[5] Bauman, Zigmund, Turisti i vagabundi, u: Globalizacija – mit ili stvarnost: sociološka hrestomatija, «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Beograd, 2003, str. 257.