Blog

Blog trilogija

Fantom robije (II) : I konje ubijaju, zar ne?

Jelena Kalajdžija, Bijeljina

Velik ludi kostur u plam neba skače,
Zanet, kao konj se propinje i stresa
I, jer mu je uže šiju steglo jače,
Grči pest na kuku što krcka od stiska,
Pa se, ko cirkuzan u svoj šator, gura
Natrag, sa cerenjem što je blizu vriska,
U taj bal, zanjihan pevanjem kostura.
Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja,
Plešu, plešu paladini,
Mršavi druzi paklenog kralja,
                                                                Kosturi, mrtvi Saladini.

                                                                (Bal obešenih, Artur Rembo)

Bila jednom jedna 1935. godina i u njoj jedan Horas MekKoj.

Bila jednom jedna 1969. godina i u njoj jedan Sidni Polak.

I isti kultni i bolni naslov nakon obojice.

Danas je (po analogiji sa prologom u Fantoma robije[1]) očekivano da svi borci za životinjska prava stanu na branik protiv toga naslova  (za početak) uvređeni što postoji jedna stara stilska figura imenom alegorija. Plašim se da je alegoriji ugrožen opstanak upravo zbog česte eksploatacije životinja i da u nekoj bliskoj budućnosti može okončati na giljotini. Personifikaciji, s tim u vezi, cena raste. Samo, tu je problem čisti formalizam. Čovek se gubi. Humanost je apstrakcija. Ostaje samo definicija osobina koje su mu pripadale i koje mehanički prišivaju po potrebi. Forma bez sadržine. I dolazi do poremećaja odnosa centra i margine u kome sve ono što je zvanično marginalizovano, zapravo živi u središtu, dominira i tiraniše ono što je okuženo kao redovna populacija, ili većina. Inkluzija kao deo sistema demokratije koja je trebalo da ponudi jednake mogućnosti svima, izvitoperila je svoj smisao povlašćujući marginalizovane, privilegujući ih do te mere da, do tada nevidljive grupe, uskraćuju ta jednaka prava ostalima. Takva tiranija uspešno eskalira sa dobrim pokrićem.

Svaka vrsta pobune, talasanja, izlišna je, jer ne možete poreći činjenicu da zvanična margina u početnom stadijumu ima razlog marginalizovanosti, a redovna populacija je tu da bude, ne krajnji cilj uključivanja, gde se razlika centar-margina ne oseća, već se doima kao zatucani snažni neprijatelj koga treba uniziti, ako ne i uništiti. Dobro se sećam zapanjenosti jednog mog profesora kada je shvatio da nametnuti trendovi, nečeg što ću nazvati NVO opstrukcija, smatra za nepopularno što je, na primer, on muško, zdrav i prav i Srbin. Ne pokušavam pljunuti onako nonšalantno i bukvalistički na svaku vrstu promene društva, baš napotiv, želim da ukažem na to kako je ovo naše poneblje plodno da primi raznorazne uticaje i trendove, koji možda, po svojoj primarnoj suštini nisu nimalo nekorisni za boljitak, ali kada se zaseju na ovoj zemlji, ubrzo nekontrolisano niču kao neki degenerisani hibridi, postajući svoja suprotnost. Alisa ne zna da li treba da poraste ili da se smanji pa jede i pije šta stigne, duži se i krati takvom brzinom, da zaboravlja zašto to uopšte i čini, da zaboravlja da je krenula u pustolovinu za zemljom čuda. Ubrzo postaje samo personifikovana opruga. Svojom voljom? Moguće, ali razmotrimo malo tu slobodnu volju… 

,,I konje ubijaju, zar ne?“

Ako su ta knjiga i taj film bili hiperbolisana kritika društva u doba Velike depresije, naležući na ideju antiutopije, danas, ništa manje, ovaj naslov čitamo kao suštu (ali surovu) realnost. Neko će vam dati, prema vašim skromnim merilima (zemlje niskog standarda ne mogu ni imati drugačija merila, kada je moneta u pitanju), veliku sumu novca da bi na vama zaradio milijardu puta više, a prilikom toga treba da ste mu zagrobno zahvalni za čast što učestvujete u igri bez kraja, koja se, opet, sastoji u nizu prividnih korisnosti baš za vas. Bila to ponosna i drska, ali gladna Glorija (nikad je nisam mogla zamisliti drugačije nego kao Džejn Fondu!) ili trudnica u poslednjem trimestru – takmičenje može da počne! Hleba i igara! Samo što se ovde igra za hleb pretvara u agon. To je jedan atak senzacije, privlačne reklame kojoj je cilj da proda ne proizvod koji reklamira već vas koji u reklamu gledate: ,,Život iz snova? Tvoj je! Samo treba da ga uzmeš! Uzeti je lako - za badava.'' A badava je sve što ima veze sa ličnošću. Stvoren po obrazu Gospodnjem, čovek se prodaje u bescenje za ovozemaljska prividna i prolazna blaga. Ali zaboravljate! Tom koji nudi novac prenabrekle mješine, iz čijeg se džepa preliva samo dok vi tancate, taj prividni gospodar od vas zavisi. Mile svuda i mreže pletu Ćipikovi pauci. A nagrada, čak ni nije ovde na zemlji, niti je  opipljiva.

Nažalost (jer se dogodilo) i na sreću (jer ne bi bilo ovog teksta) Zavod za zapošljavanje me je poslao preko projekta jedne NVO da se obučavam za rad u današnjem svetu. Tamo je sedelo tridesetak nas odabranih (na čemu je trebalo da budemo beskrajno zahvalni), visokoobrazovanih sa ciljem da baš zato što imamo diplome budemo trideset klovnova kojima jedan od diktatorskih[2] pijuna treba da saopšti sledeće: živimo u postmodernom dobu (prva farsa, ono je davno za nama), ono traži originalnost i kreativnost (smisli kako da budeš što bolji tuljan da pimpluješ šarenu loptu njuškom, pardon, alegorija), jer se moraš osloboditi amova (ups, ponovo konji!). Ne znaš? Pa zatucan si, jer si završio faklutet, još državni. Da bi mogao da  postaneš slobodan upravo treba da se oslobodiš vere, znanja, identiteta, porekla… Zaradi milione, imaj akcije u zemlji, pa ih prodaj strancu, a ti zapali preko, tamo te čeka sve, SVE, samo… samo treba da uzmeš! Bedan si, jer ne znaš to već, o slobodni čoveče![3] Predavanje je koncipirano pod prividom diskusije gde svako oprečno mišljenje treba načiniti smešnim (toliko o ravnopravnosti i slobodi govora) – šta je čast naspram miliona, hej! Podatak kako bolje zarađuju oni koji ne završe fakutet ide u korak sa činjenicom da se po osnovnim i srednjim školama iz razreda u razred puštaju nepismeni đaci kako se, usred bele kuge, ne bi i zbog te tričarije osipala i spajala odeljenja, a pojedinci ostajali bez posla. I tako, jedno vuče drugo u daleko i duboko dno… Duplo dno.

Da bi se obesmislili univerziteti, treba srušiti i ideju univerzitetskog grada. A da bi se to ostvarilo, treba izmeniti smisao univerziteta. „Za idejni temelj ove institucije uglavnom se uzimaju tri principa koja je ustanovio V. fon Humbolt: jedinstvo znanosti, jedinstvo istraživanja i nastave, i akademska sloboda nastavnika i studenata. Danas na mesto prvog nastupa sve jača specijalizacija, to jest fah-idiotija; na mesto drugog dolazi doba nove sholastike i retorike, odnosno slaba ili nikakva istraživanja, predavanja u skladu sa tim i prećutni zahtevi za studente da rečeno ili željeno ponove; naposletku, umesto akademske slobode prisutna je sve veća podređenost spoljašnjim činiocima, a naročito politici, zahtevima tržišta i multinacionalnim korporacijama. Sve ovo ukazuje na činjenicu da zajednica profesora i studenata ne vrši svoju reflektujuću i (samo)kritičku funkciju, niti se bori za to da samostalno upravlja radom univerziteta, a to dovodi do pojave da se akademski građani, namesto predvodnika društva, pretvaraju u jednu novu društvenu klasu koju možemo nazvati visokokvalifikovano roblje.''[4] Izmeštanje univerziteta iz gradova koji imaju svoju kulutrno-istorijsku poziciju u nasilno urbanizovane prostore onemogućava da se kreira i zadrži ideja građanina u akademskim krugovima. Zato je broj diploma u porastu, a broj građana u opadanju.  Građanski mentalitet, veli Jerkov, teži ka tome da život čini prijatnijim[5] i slikovito nastavlja: ,,Sumatraistički san o nekom dalekom morskom žalu ili vizija urbanog vrta u prirodi ne ublažavaju potrebu urbanog duha da u građanskoj kulturi pronalazi neophodnu širinu bez koje ne može da opstane u svetu kojim najčešće vladaju palanačka sitničavost i zagrižljivost, plemenski stil mišljenja i ponašanja.”[6] Uništavanjem ideje univerzitetskog grada takva širina nestaje netragom i onda postoji ili uspešni nepismeni diplomac ili bogati drop out.

Sloboda? Teško.

Ali… vreme prolazi, stariš. O, pa i to se da popraviti. U pokušaju da, trbuhom za kruhom, savladam sistem zadataka koji su posledica rada tim bildinga direktne prodaje jedne renomirane kuće, grlatog menadžera kome iz svake pore vrišti: ,,Time is money!”, šašavu piramidu koja se urušava ako samo jedan element ne štima, na ulici me presreću dva momka koji dele flajere za magičnu reč 21. veka – velnes. Nisu ni oni sigurni šta tačno treba da kažu uz flajer, pominju besplatan pregled i mogućnost zaposlenja. Odlazim kao stari Balzak da vidim o kakvoj shizofreniji je reč. Upijam prostor arhitekture početka prošloga veka, starog stana sa visokim plafonima. U hodniku, zarobljena kutijama magičnih preparata,  počiva staklena vitrina sa knjigama  veličine gotovo od poda do plafona (simboličko istiskivanje duhovnog i istinskog,    fizičkim i nadrealnim!). Predavanje počinje fotografijama bubuljičavog mršavka koji nakon slajdova kaže da se ne čudimo ako nam prizna da je to on koji sada liči na bodibildera. Slajdovi se nižu, lica, ružna, otromboljena, sumorna, imena se menjaju, a pred nama stoje savršeno utegnuti, srećni, poletni ljudi koji su živi primeri da čarobni napitak deluje (Alisa će ostati bez bubuljica!). Večno mladi. I mama je mlada. I baba je mlada. Malo, doduše, zastrašuje činjenica da svi pomalo liče. Kao da imaju svi jednako godina.

Oni su zaustavili vreme, izgledaju kao sa ekrana, i jedino što treba da rade osim uredne konzumacije čarobnog napitka jeste da putuju po svetu i fotografišu se sa što poznatijim konzumentom proizvoda. Na taj način skupljaju bodove, a svaki bod je porast lične zarade. Kafka sedi nedaleko od mene i jasno vidim kako smeštaju doktora u krevet kraj bolesnika uzvikujući: ,,SVUCITE GA, PA NEKA LEČI!'' Nema bolesti, ukinuli su je kao i protok vremena. Život iz snova? Na dohvat ruke! Sa druge strane je Fokner, zakiva onaj kovčeg iz romana ,,Dok ležah na samrti'' (1930). Umovi izblajhani centrifugom novca i izgleda. Ne sme im se reći da će doći smrt, savršeni univerzum njihovih snatrenja pretvorio bi se u ništa. Kazna njihove robije zablude je odlaganje istine i neminovnosti, kao mučni pritisak tega na grudi – panika bi obuzela izvitoperenu hordu holograma. Život bi dobio smisao, a u takvom poretku on je strogo zabranjen. Smisao traži vreme, procesualnost, veru, nadu, ljubav. Hologami traju dok traje napon.

Princip je isti, sve su ostalo nijanse, veli Balaš, i istina je. Od Šećibovićevog[7] univerziteta kao tvrđave – tamnice, lovci u mutnom, po njemu prazni akademci; te postojanja univerzitetskih gradova kao dekadentnog toposa; popularizacija obrazovanja neobrazovanosti; paradoksalni napor činjenja svega da se Bog istisne iz života, koji je Njegovo rukodjelje…

Robovi svuda, ali veseli robovi, pravi karneval, jer ne znaju da to jesu. Veseli u svojoj apatiji da je tako kako je i da je kriv neko drugi, najčešće vreme. Tako nepismena, ali večno mlada ,,...uverena u to da od nje ništa ne zavisi, da se ona ni za šta ne pita, da ni o čemu ne odlučuje, da nema nikakva prava i da ne može ništa da promeni“[8], gomila ili kako je precizno naziva Lehan ,,rulja'' hrli istom rutom, istim principima kroz simularume, kroz laž, laž, laž… Sloboda je lažna i ti si ispunio sve bonuse i sakupio sve kupone za još jednu gratis senzaciju… ,,U robovlasničim društvima robovi teško postaju slobodni ljudi, ali slobodni ljudi lako postaju robovi.“[9]

Posledica ovoga je onda i slučaj nehajnog Ministarstva prema stubu srpske kulture i identiteta – Letopisu Matice srpske. Ali još dublji je problem u tome što gubitak identiteta nije samo stvar države i moćnika, već na prvom mestu pojedinaca. Uništimo li primera radi univerzitetski grad sa svim njegovim simboličkim svojstvima, ne možemo očekivati negovanje bilo kakvog, pa i kulturnog identiteta od, kako Rajnjak reče, visokokvalifikovanog roblja. Uništimo li Letopis uništili smo tradiciju od 1824. godine, uništili smo letopisanje ,,ot Adrijatskog do Ledenog, i ot Baltiskog do Crnog mora“. Precrtali smo sav napor Magaraševića, Hadžića, Stamatovića, Pavlovića, Subotića, Jaše Ignjatovića, Milana Savića, Tihomira Ostojića, Todora Manojlovića, Boška Petrovića drugih velikana i pregaoca srpske kulture. Precrtali smo ono što nas čini slovesnima, građanima, precrtali smo veru, identitet, ličnost, ono što nas čini bližima Višnjem.

Potrebno je okupirati mozak na sve načine, ne dozvoliti mu da misli. Naterati ga da prati tri rijalitija jednovremeno, da odgovara na more poruka na svim mogućim društvenim mrežama, ostaviti formu, dati bonuse, gratise i akcije... Ali bitno je da se pleše kako Fantom diriguje, jer se niko ne usuđuje da isključi napon. Velika bolest FMO[10] drži sve krpene lutke na koncima. Parafraziraću jednog izvanrednog đakona koji je govorio o nemogućnosti ljudskog poimanja greha kao promašaja cilja (grč. Αμαρτια) u eri novih tehnologija. Zato ga, pomalo pekićevski, poredi sa virusom ,,koji želi da nam obori naš operativni sistem (vrijednosti, načina razmišljanja i života uopšte). E sad, jedini antiVIRUS za ovaj VIRUS jesu zapovjesti Božije...''[11]

Bila jednom jedna 2016. i u njoj svi mi. Zašto nam je lakše da smo robovi, nego da smo slobodni građani?

I konje ubijaju, zar ne?

Autorka je master profesor srpske književnosti i jezika i bibliotekar iz Bijeljine 

[1]     http://www.novipolis.rs/blog/29280/fantom-robije-i--ko-je-lice-sa-selfija.html

[2]     Diktator je naravno Fantom robije lično!

[3]   Dakako da je organizatorima knedla u grlu bila kada je jedan mladić rekao da je njegov san da ima sopstvenu biblioteku od nekih stotinjak       probranih naslova i kada je ostatak odabranih na drugi dan obuke poklonio tome mladiću po knjigu za dobar početak. Ima nade.

[4]     Rajnjak, Igor, Univerzitet na stranputici i putevi izbavljenja,  u: Letpois Matice srpske, Knj. 493, Sv. 3, Novi Sad, mart 2014.

[5]     Fantom bezobzirno menja pojam prijatnosti u pojam jeftine zabave.

[6]     Jerkov, Aleksandar, Odbrana i poslednji dani u: Antologija beogradske priče II, Vreme knjige, Beograd, 1994, str. 694.

[7]     Šećibović, Refik, Tvrđava lovaca u mutnom: esej o političkom upravljanju obrazovanjem,Čigoja, Beograd, 2009.

[8]     Vladušić, Slobodan, Bolje rob nego grob,  http://slobodanvladusic.net/bolje-rob-nego-grob/

[9]     Isto.

[10]   Fear of Missing Out.

[11]   Čečar, Bojan, Fejsbuk status. 5.1.2016.