Blog

Zapis Crnog Vladimira

Jelena Kalajdžija, Bijeljina

Lazi Radakoviću u spomenicu

„Kad izgubiš otadžbinu izgubiš svoju kulturu, malu ili veliku. To nam je najveće bogatstvo. Izgubi se tada smisao života.”

Ovaj kratki zapis ostao je iza jednog zemljoradnika, težaka, sa četiri razreda osnovne škole, koji je samo na zemlji bio istinski živ, koji je voleo poštene ljude ne gledajući na njihovu imovinu ili nacionalnu ili ma kakvu drugu  pripadnost (najbolji prijatelj bio mu je jedan mnogodetni vredni Rom) i koji je do poslednjeg dana bezmerno voleo knjigu. I eto, tom zemljoradniku, kultura je bila smisao života i najveće bogatstvo, a izrečena ili napisana reč imala je neprikosnovenu vrednost. Zato je sa rečima uvek pazio i do njih dobro držao.

Ono što u njegovom zapisu ostaje neizbrisiv trag podsećanja da još postoji odgovornost za izrečeno, jeste činjenica da nad ovim redovima ostajem zamišljena i pred njima dužna da podvučem ono što je jedan starac, nadničar, izgnanik, večiti tražitelj i moj počivši deda, ostavio za sobom. A to nije amanet krvnog srodstva, već odgovornost za svoju kulturu, amanet srodstva po kulturnoj pripadnosti, simbolička vrednost koju nam ostavljaju ranije generacije na vetrometini razbojništva vremena koje besomučno krade, gotovo otima i retko šta uzvrati. Vremena kome reč biva samo galama kojom se efikasno da zabašuriti dobra monetarna transakcija, sa glavnim junacima Levom Rukom i Desnim Džepom.

Ovakvo karikanje mojih na dedine redove daje poleta da se zategnu lanci razlabavljeni nasrtajima hordi ispranih bezličnih troglodita, kako ih je zvao Doksijadis, i potvrde da reči imaju smisao i da iza tog izrečenog smisla diše vrednost koja poziva na odgovornost. Da se opašu bedemi koji čuvaju kulturu kao jedino poprište slobode. Mlaćenju prazne slame ovde mesta nema. „Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njime idu. Jer su uska vrata i tijesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze.” (Matej, 31: 13-14)

„Kultura potrošačkog društva tiče se uglavnom zaboravljanja, a ne učenja”[1], tako da ta velika „metanavika navika menjanja navika”[2] melje i prazni svaki dodir sa identitetom, čineći samo privid napretka, dok zapravo sve stagnira zasenjeno blještavilom slika koje se smenjuju neverovatnom brzinom, bez smisla i značenja (jer nisu ni potrebni). Vesela senzacija pred očima troglodita.

No, vratimo se zapisu Crnog Vladimira. Gubitak otadžbine. Kontekst je ovde presudan – deda je bio u otadžbini svagda gde je mogao slobodno reći i biti Srbin. To mu istorija, nažalost, kao i mnogima, nije omogućila. Proteran iz Zapadne Slavonije devedesetih, dolazi u maticu Srbiju, gde mu zanavek, kao i mnogima ostaje onaj hibridni, razdvajajući prišivak Srbin-izbeglica, kojeg se nikada nije ratosiljao i koji nikada nije preboleo, iako ga je do poslednjeg dana odboljevao. Naravno, svaka promena užasan je potres za induviduu kao i za čitav narod. Nisu svi bili neprijateljski nastrojeni starosedeoci, niti su svi proterani bili krotki i željni krova i slobode, ili je bar nisu shvatali. „Neću da prećutim; zidovi su prećutali i raspali se”, čujem negde Ivana V. Lalića, pa dozivam još izgnanika platinaste generacije naše književnosti Crnjanskog, na prvom mestu, Rastka... No, ostao je prišivak, koji ne gleda na kompleksnost promena, već ostavlja trajni žig koji ima samo jedno značenje.

Takvi hibridni nazivi nisu retki, tu je i onaj prijatelj Srbijanac, žitelj Srbije ispod Save i Dunava za one iznad ovih reka, ili žitelj Srbije za prekodrince, ali i istorijski tačan – Srbin voždove oslobođene matice. Naoko bezazlen, ali suštinski razorni element među istim narodom. To me seća na Velmar-Jankovićev „Pogled s Kalemegdana – ogled o beogradskom čoveku”(1938). Taj beogradski čovek kao simbol građanskog, elitističkog, kulturnog sloja je „ne samo Beograđanin, nego čovek beogradske životne orijentacije i iz unutrašnjosti zemlje.”[3] Tako da se i granice otadžbine šire svuda gde ima njenih odanih predstavnika, a isto tako sužavaju ako se naklonjenost teritoriji i njenim žiteljima snižava. Dokle se prostire kultura jedne zemlje, jednog naroda, tom linijom idu i njene granice. I dokle god je taj narod u zbiru individualnih različitosti u jedinstvu. Tu računamo sa Jerkovljevom urbofilijom.

Gubitak svoje kulture. Automatski povlači gubitak duhovne teritorije, neretko i fizičke, ali na prvom mestu identiteta. Razlikovanje na malu ili veliku kulturu biva redudantno i frivolozovano, jer to osećanje da se kultura ne može i niti sme kantarom meriti, posvedočava da pripadnost ma kojoj kulturi nosi odgovornost koja je odgovorna identitetu. I to je znao da uoči jedan težak u sutonu života. Danas, titulaši i estradnici, ne bi umeli ovaj zapis zdravo ni da pročitaju. Zbirno uzeto, ovakav snažni zapis jednog težaka ima duboko simboličko dejstvo i on je bela tačka jedina na crnoj domini noći, (možda baš Helderlinove, svetske noći) kojoj je svanuće predaleko, jer sužnji ne vide svoje sužanjstvo, pa slobodi i ne pevaju.

Osloboditi se smrti u tragu, u zapisu moguće je samo ako taj zapis može biti pročitan. Nije dovoljno samo to što postoji. Pročitan poziva u stanje budnosti, poziva na brižljivost prema izrečenom, pomišljenom, stvorenom, na delanje – poziva na život u nadovezivanju prošlosti sa budućim u živom imanju tradicije. Kao takav, omogućava najrazornije delovanje po gubitak pamćenja koje je brisanje identiteta, otadžbine, kulture. Kao takav, niže karike vrednosti i lepote u lanac jedne kulture i postaje kosmos oko vrata jednog naroda, njegov najsnažniji bedem. To je, verovatno, mnio i želeo i Raičkovićev Crni Vladimir. Trag.

Autorka je master profesor srpske književnosti i jezika i bibliotekar iz Bijeljine

[1] Bauman, Zigmund, Turisti i vagabunti, u: Globalizacija – mit ili stvarnost: sociološka hrestomatija, «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Beograd, 2003, str. 255.

[2] Isto, 254.

[3] Velmar – Janković, Vladimir, Pogled s Kalemegdana: ogled o beogradskom čoveku, Biblioteka grada Beograda, Beograd, 1992, str. 50.