Blog

,,(Z)brinite kako znate!"

Dejan Ristić, Beograd

Ovaj, samo na prvi pogled neobičan naslov, deo je naloga koji je 3. aprila 1941. godine direktorima nacionalnih ustanova kulture, koji su apelovali da se najveće kulturne dragocenosti izmeste iz Beograda i time spasu potonjeg ratnog razaranja, uputio resorni ministar Miloš Todorović. Konkretne posledice ove izjave svima su dobro poznate. No, postavlja se pitanje koliko smo uznapredovali od tada, kao i na koji način država brine o kulturi i umetnosti.  Da li grešimo kada kažemo da napredak i nije toliko vidan, odnosno da Srbija i dalje spada u red onih država koje u kulturi ne vide resurs i izvorište brojnih vrednosti, već stalni balast za nacionalni budžet i oblast koja ne zaslužuje kontinuiranu i temeljnu brigu? I tu smo došli do pitanja čiji nam odgovori mogu pomoći da objektivnije sagledamo odnos države prema kulturi.

Smatra se da svaka odgovorna država strategijski promišlja i utvrđuje prioritete u najvažnijim oblastima. I Srbija ima čitav niz strateških dokumenata kojima je definisala svoje osnovne ciljeve u najvažnijim oblastima. Indikativno ili ne, strateški dokument u oblasti kulture i dalje ne postoji. Podsetimo se da je još Zakonom o kulturi iz 2009. godine definisana obaveza usvajanja Strategije razvoja kulture u Republici Srbiji. Ni nakon sedam godina, iako je Zakonom bio predviđen znatno kraći rok, naša zemlja nema taj strateški dokument. Istini za volju, u razdoblju između 2009. i 2013. godine načinjene su tri različite verzije Nacrta Strategije razvoja kulture u Republici Srbiji na čemu je bio angažovan veliki broj stručnjaka i stvaralaca. Dragoceni doprinos sve vreme davao je i Nacionalni savet za kulturu. Ipak, uprkos svim uloženim naporima Srbija nije uspela da i da formalno iznedri dokument kojim bi po prvi put u svojoj istoriji definisala osnovne prioritete u oblasti kulture, mehanizme njihovog ostvarivanja, kao i neophodne materijalne i druge preduslove za dostizanje zadatih ciljeva.

Zašto naše političke elite u toj meri zanemaruju oblast kulture? Da li nam drugim rečima iznova ponavljaju zloglasnu rečenicu ministra Miloša Todorovića? Da li je kultura zaista ostavljena da se sama o sebi (z)brine? U pravu su mnogi među nama koji zaključuju da država i društvo ne prepoznaju višestruki značaj i resurs kulture i umetnosti, kao i da je briga o njima danas u veoma nezavidnom položaju. Verujem da se osnovni razlozi nalaze u neznanju, stalnim diskontinuitetima, kao i u dugogodišnjoj nedovoljnoj vidljivosti i sprecifičnoj društvenoj težini ovih dveju oblasti. Vrednost kulture, pored ostalog, nalazi se u beskrajnoj raznolikosti vidova u kojima se javlja i u tome leži njena neiscrpna snaga i oplemenjujuća uloga. Kultura povezuje. Ona ne poznaje granice. Kultura obogaćuje. Ona je jedna od glavnih brana siromaštvu, kako materijalnom, tako i duhovnom. Na ovom mestu nikako ne treba zaboraviti na činjenicu da je duhovno siromaštvo znatno pogubnije od onog materijalnog. Istovremeno, ne treba smetnuti sa uma da su kultura i umetnost oblasti koje istražuju, postavljaju pitanja, problematizuju… One se suprotstavljaju stereotipima i demistifikuju pojave i procese. Kultura zahteva stabilnost i ne postoji bez pune slobode izražavanja.

Shodno tome, postaje jasnije zašto političke elite u dužem vremenskom periodu marginalizuju kulturu i umetnost. Nedovoljno znanje, strah od preispitovanja ,,istina" i ,,autoriteta", nespremnost da se upuste u otvoreni dijalog sa poslenicima u kulturi jesu neki od mogućih motiva zbog kojih naše vlasti već tradicionalno ,,beže" od kulture. Nepristojno mali nacionalni budžet za kulturu čiji se iznos čitav niz godina meri promilima tužan je rezultat tog bega vlasti od dijaloga sa kulturnom i intelektualnom elitom. No, taj dijalog mora da počne. Od njega je nemoguće pobeći ma koliko se naši političari upinjali da to čine. Stanje u kome se nalazi Srbija predstavlja možda i poslednji alarm koji aktere političkog života treba da motiviše da prekinu sa zapostavljanjem kulture i umetnosti budući da takav odnos nanosi isključivo štetu.

Srbija je duboko podeljena zemlja. Po mnogim osnovama. Jedna od najuočljivijih je upravo bolno odsustvo društvenog dijaloga čije se središte nalazi u kulturi, umetnosti, prosveti i nauci. Dugogodišnji izostanak dijaloga zasnovanog na međusobnom uvažavanju i prihvatanju različitih ideja i praksi rezultira ozbiljnim ,,varničenjima" do kojih sve češće dolazi u javnom prostoru. Vreme je i da neke pojave nazovemo njihovim pravim imenom. O kulturi i umetnosti u Srbiji ne brine se na odgovarajući način. Šta više, osim dosledne marginalizacije, ove oblasti se u pojedinim slučajevima ograničavaju, pa čak i devastiraju. Povrh svega, mi proživljavamo razdoblje kulminacije sveopšteg beznađa čije ćemo posledice osećati u čitavom nizu godina koje slede. Postavlja se pitanje kako zaustaviti taj negativni proces i preokrenuti ga u pozitivnom smeru.

Sa jedne strane ubrzan i potpuno demokratičan rad na izradi Strategije razvoja kulture, stabilan nacionalni budžet za kulturu koji se kontinuirano uvećava, pružanje sistemske podrške stručnjacima i stvaraocima, uspostavljanje javnog prostora za slobodno iznošenje mišljenja, ravnomeran razvoj institucionalnog i vaninstitucionalnog modela stvaralaštva i zaštite kulturnog nasleđa samo su neki od ostvarivih i preko potrebnih preduslova za jačanje demokratskih, obrazovnih, ekonomskih i svakih drugih kapaciteta Srbije. Za to su nam potrebni obrazovani i hrabri politički lideri spremni da se uhvate u koštac sa savremenim izazovima i stalnim unutrašnjim trvenjima u srpskom društvu. Za to su nam neophodni i ljudi koji neće ustuknuti pred neznanjem, korupcijom, političkim pritiscima… Pojedinci koji neće, kada zatreba, okrenuti glavu na drugu stranu niti je bezbedno zabiti na sigurno - u pesak. Potrebne su nam obrazovane, odgovorne, beskompromisne osobe od integriteta. Da li je Srbija u nedostatku takvih pojedinaca i resursa za takve poduhvate? Ne! Ona je samo u bolno vidljivom manjku vizije, znanja, odgovornosti i hrabrosti.

Autor je istoričar i arhivista iz Beograda