Blog

Damnatio memoriae

Dušan Zaharijević, Leposavić

Još u starom Rimu postojala je kazna damnatio memoriae, što u prevodu znači „prokletstvo sećanja“ ili „zabrana sećanja“. Izricana je ljudima za koje se smatralo da su osramotili zemlju, da bi na taj način sačuvali čast i ugled Rima. Neretko je određivana carevima nakon smrti, kako bi se izbrisalo sećanje na njih. Prvi car kome je izrečena ova kazna bio je Neron, zatim Domicijan, kasnije Komod itd. Kazna se sastolaja u spaljivanju i uklanjanju svega što ima veze sa osobom kojoj je kazna izrečena, brisanju njenog imena iz svih spisa, pa čak i sa nadgrobnih spomenika, da bi se na taj način ona izbrisala iz sećanja.

Interesantno je pratiti oblike sprovođenja ove kazne kroz istoriju. Ispostavlja se da ona, zapravo, sve vreme živi, provlači se kroz čitavu istoriju. Čak i danas imamo slučajeve koji za cilj imaju brisanje sećanja i svesti, ali koji se možda na nešto drugačiji način sprovode. Možemo se osvrnuti na primer Staljina, koji je 1940. godine retuširanjem fotografije sa nje izbrisao komesara Ježova, nakon što je ovaj ubijen iste godine. Međutim, ovaj slučaj nije ništa novo u istoriji. Naime, mnogo pre Staljina, oko 200. godine, poznat je slučaj da je Karakala, jedan od sinova cara Septimija Severa, naredio da ubiju njegovog brata Getu, a potom ga osidio na „prokletstvo sećanja“. Sačuvan je porodični portret na kome se vidi da je Getino lice izgrebano.

Zaista je mnogo primera brisanja sećanja kroz istoriju, samo što se vremenom menjao i način sprovođenja kazne. Staljin nije morao da grebe sliku, jer je razvoj fotografije omogućio da se to izvrši na bolji, manje očigledan način. I u tome je problem, što se danas takve stvari rade na manje očigledan način. Niko nikoga više neće javno osuditi na kaznu damnatio memoriae, ali izgleda da sećanje i dalje nestaje, i dalje odslužujemo kaznu. Jedna od novina je to što se danas deluje kroz jezik. Zanimljivo je primetiti da se u Rimu kazna najčešće izricala nakon smrti, brisalo se sećanje na nekoga, dok je danas brisanje za života, brisanje svesti i nas kao individua. Da li to žive izjednačava sa mrtvima? Dakle, nekada je pojedinac ispaštao kaznu, dok danas kao da kolektivno ispaštamo kaznu, što od nas zahteva ne da zaboravimo nekoga, već da zaboravimo i izbrišemo sami sebe. Jer kazna više nije upućena nekoj ličnosti, već onim vrednostima koje nas definišu. Jedan od skorašnjih primera je i zahtev za prijem Kosova u UNESKO. Ovo je jedna implicitna zabrana sećanja i brisanje svetsi, ali samim tim što je implicitna utoliko je agresivnija i teža. To je nasilno menjanje svesti ljudi, kidanje veza sa prošlošću i tradicijom. „Prokletstvo sećanja“ izmetnulo se u „prokletstvo kulture“.

Nije uzalud Ivan V. Lalić pevao o Vizantiji, Miodrag Pavlović o Slovenima, Jovan Hristić o Aleksandriji. Ne radi se o korišćenju istorijske građe da bi se pokazalo njihovo poznavanje istorije. Stvar je mnogo složenija. Za sve ove pesnike tradicija je bila izuzetno važna kao ono što čini osnovu njihovog bića. U tom smislu, tradicija i istorija su sećanje. Gubitak sećanja značio bi diskontinuitet i gubitak osnove, gubitak onoga iz čega individua crpi materijal, izvlači ono što joj je potrebno za lični razvoj. Bez tih veza, čovek je osuđen da luta, ne u onom smislu traženja sebe, već jednostavno da ide bez cilja. Jer ako nema osnovu i ne zna šta je to, ne može se ni uputiti u potragu za njom. Na taj način su se naši pesnici i pisci branili od zaborava – branili su se znanjem.

Pomenuo sam već problem jezika koji se danas ispostavlja kao veliki problem. Zaboravljanje se ne odnosi samo na ličnosti ili događaje, već se ide na to da se i značenje reči izmeni i zaboravi. Pravo značenje reči je zamagljeno i potisnuto, pa je i komunikacija otežana. I ne samo zgog toga. Komunikacija danas se uglavnom svodi na korišćenje raznih stikera i emotikona, što nas udaljava od žive reči. Zbog toga sećanje i pamćenje znače čuvanje onog izvornog smisla i značenja. Vasko Popa nije na to mislio kada je pisao esej Pesnikova mutavost, ali naziv, moramo priznati, odgovara sadašnjem stanju. Mutavost je posledica izvrtanja jezika koja se ne odnosi samo na pesnike, već na sve ljude, a popularno se naziva politička korektnost. Svaka reč ima svoj koren, svoj osnovni smisao, a gubitak tog smisla za posledicu ima ne samo izumiranje reči, već i svega onoga što se za to značenje vezuje. Dragutin Ilić u drami Posle milijon godina daje odličnu sliku distopijskog društva budućnosti, ljudi koji ne znaju za reč ljubav jer ne znaju šta znači voleti i osećati nešto prema nekome – oni to nikada nisu osetili. Ta reč jednostavno ne postoji u njihovoj svesti, pa samim tim ni stanje i osećanje koje tu reč prati. Lišeni su mogućnosti da osećaju, da vole i mrze, da budu nezadovoljni i da pate jer nemaju svest o tome. Poznat je i primer Orvelove 1984. u kojoj na jednom mestu Sajm govori Vinstonu kako se radi na tome da se izbriše reč „misliti“ kako ljudi više ne bi mogli da misle. Izbacivanjem reči iz jezika sužava se „obim misli“ sve dok ljudi ne prestanu da misle, jer neće biti reči kojima bi misli mogle da se izraze. Zapravo, neće postojati ni sama reč „misliti“, pa samim tim ni proces mišljenja koji je svojstven čoveku. U tom smislu, ako zaboravimo reč „sećanje“, nećemo više moći da se sećamo jer nećemo imati svest o tome šta ta reč predstavlja.

Ako obratimo pažnju, videćemo da reči „sećati se“ i „misliti“ znače radnju, neko delanje – to su glagoli. Stoga i odsustvo ovih reči direktno znači odsustvo akcije, odsustvo delanja, a što direktno znači pasivnost subjekta. Pasivnost nas isključuje iz sveta, umrtvljuje i čini sklonim manipulaciji. Jer, kao što vidimo iz pomenutih primera, kazna zabrane sećanja jeste postojala, ali mi i danas znamo za nju, pa čak i za slučajeve koji su tu kaznu snosili. To znači da sve dok se sećamo kazne, nećemo zaboraviti ni ljude koji su je izdržavali. Nameće se zaključak da, da bi damnatio memoriaeuspeo, moramo zaboraviti i sam damnatio. Da bismo zaboravili značenje neke reči, potrebno je zaboraviti i samu reč. Da bismo zaboravili osnovu (tradiciju), moramo da zaboravimo sebe.

Autor je apsolvent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, odsek za srpsku književnost i jezik