Blog

Borba za Temu

Dimitrije Vojnov, Beograd

Pre tačno godinu godinu dana, grupa filmskih autora i profesionalaca uputila je Ministarstvu kulture i informisanja svoju Inicijativu za osnivanje fonda za sufinansiranje filmova o Kosovu i Metohiji. Sama Inicijativa je naišla na ćutanje Ministarstva kulture, i to nije neočekivano, a unutar esnafa je naišla na manje ili više otvoren podsmeh, prezir i tamo gde je mogla na optužbe za nacionalizam i zastupanje propagande. Njen ukupan rezultat donedavno više je bio u domenu moralnog gesta nego uspelog aktivizma. Međutim, u međuvremenu se pojavio film „Enklava“ Gorana Radovanovića i pokazao kako je Kosovo naša tema, jedina koju ovaj prostor zaista ima. Nisam ja taj koji veruje da određeno podneblje ima neke „svoje teme“ kojih treba da se drži, ali to jeste opšti odnos unutar naše kulturne politike pa i u telima koja se bave formulisanjem naše filmske produkcije. Za mnoge priče, pa čak i cele žanrove često možemo čuti kako „to nije naša priča“, „to nije za našeg čoveka“ i sl. a istovremeno nije teško prepoznati da postoje neke opšte tendencije šta to jeste „naše“ i „za našeg čoveka“.

Posebno pitanje se otvara kada malo razmislimo o tome ko je definisao šta je to „naša priča“ i neumitno se moramo vratiti jednom besmrtnom citatu Danila Kiša -  “ I, pogotovu, ne bismo smeli da nasedamo na onaj ofucani mit da mi, Jugoslovaci i ostali Mađari, treba da se odreknemo literature, da mi treba da zabavljamo beli svet jedino našim političko-egzotičko-komunarskim temama, da mi moramo po svaku cenu biti samo homo politicus, uvek i na svakom mestu, a da poezija i forma, a da igra i igrarije, a da metafizičke opsesije (ko sam? odakle sam? kuda idem?), da zanosi ljubavi tobože nisu za nas, i da se sunčani zalasci nas tobože ne tiču, jer oni pripadaju samo turistima zanetim literaturom i poezijom, i koji, dakle, imaju pravo da posmatraju zalaske sa divljenjem i mirne savesti.“

No, mi smo odavno u tome. I kad smo već tu i kada su propisane teme, onda postoji jedna koja je apsolutno filmska – a to je život Srba na Kosovu. S jedne strane, njihova svakodnevica je kao avanturistički film, oni svakoga dana putuju oklopnim vozilima; kada napuste kuću, velika je šansa da će u povratku zateći zgarište; organizuju narodne straže kako bi se sačuvali; a o lomovima i dilemama koje nose u sebi da i ne govorimo. To su ljudi čiji je život prava mala riznica egzistencijane nemoći, suočavanja sa globalnom nepravdom i zaista teško je izabrati žanr u kome se njihov život ne bi mogao iskazati. U tom pogledu, „Enklava“ je dokazala čisto estetsku validnost naše prošlogodišnje Inicijative za uvođenje bijenalnog konkursa za filmove o Kosovu i Metohiji. Filmovi o Kosovu nisu toliko ni politička koliko estetska nužnost. Ako je već “tema proistekla iz podneblja” osnovni zadatak za naše filmadžije, onda hajde bar da to bude pravi zadatak.

U filmu nema popovanja, iz svakodnevice junaka se čita njihov težak, nepodnošljiv položaj i jasno je da Srbi imaju poziicju svojevrsnih “homo sacera” na Kosovu, ljudi čiji život ne vredi apsolutno ništa, a o bezbednosti i kakvom-takvom dostojanstvu da i ne govorimo. U tom pogledu, film čak nije ni prosrpski per se, on prikazuje odnos koji je uspostavljen i koji sam po sebi čak više ni nema nacionalnu dimenziju, naprosto imamo dve grupe ljudi, jednu brojniju i naoružaniju, drugu manju i razoružanu i prisustvujemo eksperimentu čiji je cilj da vidimo koliko će se daleko otići u zlostavljanju. Uprkos srpskoj opsesiji da će svoju Istinu, bolnu i neizrecivu, nekako preneti strancima putem filma, u čemu „Enklava“ po svemu sudeći može imati puno efekta u festivalskom pogledu, a film će imati sudbinu na ZDF-u itd. Ovo ostvarenje će biti jako važno upravo u Srbiji - iako ne govori o nečemu što ljudi ne znaju, kada budu videli sve to u jednoj estetizovanoj celini, podsetiće se problema. Nažalost, „Enklava“ je uprkos interesovanju građana koje postoji i koje se još dodatno moglo probuditi, izašla u krajnje diskretnu bioskopsku distribuciju. Filma ima u svakom bioskopu, ali ne u velikom broju termina što svakako odbija određeni deo potencijalne publike. Otud, puni efekat će se desiti kada „Enklava“ dospe na televiziju i na male ekrane gde će sasvim sigurno imati dug život.

Dušan Milić, osvajač nagrade za režiju na ovogodišnjem FEST-u za film „Travelator“, najavio je svoj novi film u intervjuu za „City Magazine“, sledećim rečima, „Što se novih projekata tiče, završio sam scenario za politički horor na Kosovu, koji spremam u koprodukciji s Italijom i Francuskom. Biće to napeta i duboko emotivna priča o aktuelnom trenutku života Srba u neprijateljskom okruženju. Nadam se, ako sve bude po planu, početku snimanja na jesen sledeće godine. Od ove priče očekujem mnogo.“ Autori dakle prepoznaju potencijal ove mučne životne pat-pozicije i bilo bi vrlo značajno kada bi se o ovoj temi u razumnom periodu stvorio talas filmova jer bi to moglo da definiše i nov tematski ciklus koji bi mogao pomoći i njihovoj široj afirmaciji. Tema savremenih tenzija na Kosovu je izuzetno slabo zastupljena u našoj kinematografiji. Ne samo da su filmovi koji to direktno tematizuju retki već su slabo zastupljeni oni u kojima se ta tema javlja kao eho. S druge strane, neke druge „esencijalne“ teme poput rata u Bosni, potrošene su do neprepoznatljivosti.

Javna je tajna da „Tema“ ima značajan uticaj na izbor filmova na konkursima Filmskog centra Srbije. Kada već filmovi o Kosovu i Metohiji nisu sistemski „zaštićeni“, ostaje nam da se borimo da ovaj prostor bude prepoznat kao „odobrena tema“.

Autor je scenarista iz Beograda