Blog

Zamlate žive kao bogovi!

Đorđe Vuković, Banjaluka

Da je bahatost najizraženiji sindrom i takoreći zajednički imenitelj nepregledne i neuništive armije diletanata, karijerista, intereždžija, secikesa i protuva koju samoponižavajuće nazivamo stranačkim kadrovima, javnim radnicima, stručnim i pragmatičnim ljudima, ukratko političkom elitom, nije otkriće koje bi više bilo koga zateklo i potreslo, ali kada takvu dijagnozu utvrdi i obnaroduje neko ko se nalazi na samom vrhu državne piramide, e, tada već može da postane zanimljivo!

No, naravno da Aleksandar Vučić nije iznebuha priznao da su mu Vlada i partija pune bahatog članstva koje kudikamo više žudi za, kako je rekao, „skupim satovima i automobilima“ nego za uspesima državnih institucija i preduzeća na čije su čelu postavljeni! Kada je premijer Srbije zatražio da se razotkriju i iz SNS-a izbace svi oni koji „zimiju i letuju po elitnim destinacijama u inostranstvu“, gde se odmaraju nakon uspešnog laktanja za partijskim i državnim pozicijama koje im služe kao lični bankomati, i najvećim naivčinama odmah je bilo jasno da tu nije reč ni o kakvom napadu prosvećenosti, iznenadnoj moralnoj i političkoj imploziji, čak ni novom naučenom marketinškom performansu, već da je ovakva poruka adresirana sasvim konkretnim personama koje su se nečim debelo ogrešile o volju prepodobnog i svevidećeg lidera. Baš zato, čim se za koji dan grešnici ućutkaju ili uklone iz vidokruga, niko neće nanovo dovoditi u pitanje bahatost državnih funkcionera, narodnih poslanika, ministara, direktora, upravnika, svekolikog činovništva. Ta hronična srpska boljka, vertikalna invazija razularenih i raspuštenih skorojevića, bezbrižno će nastaviti tamo gde zapravo nikada nije ni stala. I tu do daljnjeg nema ničega novog! Moralna nakaznost, bolesni karijerizam, okoštala vulgarnost, ovekovečena arogancija, izvorna bahatost odavno nisu vest za unutrašnjopolitičku rubriku.

Ista je priča i zapadno od Drine. Iako predsednik Republike Srpske koristi svaku priliku da optuži opoziciju kako svojom „nesposobnošću, bahatošću i zajapurenošću“ unosi nestabilnost i provocira haos, nije tajna da upravo njegova partija SNSD i neposredno okruženje vrvi od nesposobnih, bahatih i zajapurenih zbog kojih su Milorad Dodik i njegovi saveznici jedva zadržali vlast u Republici Srpskoj i to tek nakon sumnjivog prelaska nekih opozicionih poslanika u vladajuću koaliciju, nazvanog „afera papak“. Istovremeno, ekonomija, zdravstvo i prosveta nalaze se u potpunoj agoniji, političko jedinstvo je dokusureno, društvo raspolućeno, resursi opustošeni, javnost dezorijentisana, a međusobno nepoverenje i javni cinizam sve očigledniji.

Fotorobot srpskog političara ucrtavan je decenijama, vekovima, a kao njegova osnovna karakterna obeležja trajno i nezaobilazno postali su nezasitost, drskost, servilnost, autoritarnost, precenjivanje sebe, ponižavanje drugih, sklonost korupciji, partijašenju, javašluku. Elem, ko god bi se drznuo da morališe o srpskoj političkoj eliti i državnoj administraciji prvo bi se latio testamentarnog spisa Arčibalda Rajsa koji je posebno upirao prst u srpske političare koji nisu znali za granice svojih sebičnih ambicija, s obe ruke grabili od države i iskvarili zemlju. Ali, bahatost i korupcija nisu bili nepoznanica ni u srednjovekovnoj Srbiji, o čemu ponajbolje svedoči i Dušanov zakonik. To će nešto kasnije, u vrijeme knjaza Miloša Obrenovića, postati najomiljenija nacionalna igra, a ostalo je upamćeno da je po njegovom povratku na vlast 1858. godine, pokrenuta istraga protiv činovnika, seoskih knezova, čak i sveštenstva, koje je narod optuživao za samovolju, primanje mita i slično. Nakaradnoj strani srpskih političara, činovnika i njihovih porodica značajno mesto u literaturi dali su Radoje Domanović i Branislav Nušić.

Takođe, Svetozar Marković pisao je da je najveća sramota i poniženje za jedan narod kada u svojoj sredini trpi „gotovane“ koji ništa ne rade, a navodno se bave politikom. Slobodan Jovanović isticao je da mnogi primitivci ulaze u politiku iz posve nepolitičkih razloga, čistog karijerizma i koristoljublja. Jovan Cvijić naukom je odredio sindrom bahatosti u srpskom društvu, a Jovan Skerlić uveo je termin „politička higijena“, opisujući beznačelnost, lične prohteve, ambicije i interese kao gangrenu koja izjeda naš društveni život. „Umesto iskrene i svesne politike, stranke koja pošteno i otvoreno bije boj pod zastavom ideja i načela, dolazi gomila koja se valja po prašini, otimajući se za položaje i zarade. Dok se u celom svetu politička borba uređuje i kanalizuje, kod nas je još uvek u haotičnom stanju, gde drugih pobuda do inata i apetita nema, gde se smatra da je sve dopušteno: politička licitacija, prekonoćne promene mišljenja, najneprirodniji savezi i prodaja savesti“. Večno aktuelan ostao je nastup jednog narodnog poslanika iz 1911. godine koji je opisao kako u praksi funkcioniše srpska politika: Rđavi ljudi obrazuju grupu u koju uvuku mlađeg „političkog dilkoša“, obavežu ga, izglasaju, pa kasnije ucenjuju i rade šta hoće, a onda i on brzo postane rđav! Dramski pisac, pripovedač, kritičar, načelnik Ministarstva prosvete između dva svetska rata Vladimir Velmar-Janković u spisu „Ogledi o beogradskom čoveku“ ukazao je na debeli sloj skorojevića, salonskih rodoljuba, ljudi od „lakta, podvale i familijarnog interesa“, njihov neukus, bahatost, brzo profiterstvo, demokratosadizam, tragikomičnu evrofiliju „prelazničkog tipa ljudi“, poluljudi, polusveta, poluvera. Stanislav Vinaver jadao se da je srpski narod dopustio da njime vladaju neodgovorni činovnici, pa je Srbija postala „druga Austrija“ u kojoj je srpska kamarila nasledila austrijsku kamarilu. Ni kasnije nije bilo ništa bolje. Jeretički Branko Ćopić svoje vreme opisao je takvim da u njemu „zamlate žive kao bogovi“, a i Duško Radović je progonjen zbog aforizama poput onog da „psi nikada nisu bolje živeli“.

Vladika Nikolaj, još jedna od onih istorijskih ličnosti koje savremenici toliko vole da citiraju, jer ga tobože izučavaju i rukovode se njegovim mislima, neposredno nakon završetka Velikog rata, 1919. godine, napisao je da Srbi imaju više veštine da ulove lava nego muhu. „U tome je naša snaga, ali u isto vreme u tome je i naša slabost“. Ako ikada priznamo da su upravo muve, gnjide, bubašvabe, insekti, moljci i paraziti naši najveći neprijatelji, ne tražeći alibi u činjenici da oni nisu samo autentični domaći proizvod, mogli bismo najzad početi da lovimo one koji obeskičmenjavaju zajednicu, razgrađuju kolektivnu svest, uništavaju državu svakodnevnim prevarama, podvalama, javašlukom, bahatošću,... Ali, nemamo mi te petlje! Mi, ako me pitate, od muva pravimo lavove!

Autor je docent na Fakultetu političkih nauka u Banjoj Luci