Blog

Umovanje smanjenih glava!

Đorđe Vuković, Banjaluka

Pripadnici starog južnoameričkog plemena Šuari svojevremeno su upražnjavali tehniku smanjivanja ljudskih glava. Plašeći se osvetoljubivih duhova pobijenih neprijatelja, patentirali su ovaj arhefakt koji, ideološki inspirativan i tehnološki usavršiv, do danas besprekorno služi tzv. elitama svih rasa i klasa. Svojevrstan civilizacijski iskorak donele su reforme posle kojih se ovakvi obredi više ne sprovode nad mrtvim, već živim ljudima čije lobanje manje više zadržavaju obim, ali rapidno gube sadržaj. Istovremeno, umesto etiketa „neprijatelji“ po njima se lepe razni eufemizmi kao što su „čovečanstvo“, „narod“, “nacija“, „javno mnjenje“, „publika“, „čitaoci“, „poreski obveznici“, „birači“, „novi naraštaji“ i slično.

Međutim, ako smo i dalje spremni da se saglasimo sa Montenjovom dijagnozom da je kudikamo veće varvarstvo eksperimentisati sa živim nego nad mrtvim ljudima, Šuari nam dođu kao renesansni humanisti. Njihove žrtve nisu mogle da osećaju bol, patnju, poniženje, besperspektivnost. Niko im nije držao govore, obećavao bolji život, strane kredite, nova radna mesta,... Danas je sve drugačije. Smanjivanje glava je globalni trend, međunarodni hit, postmoderna umetnost, marketinška atrakcija, olimpijski sport, način ostvarivanja ljudskih prava i sloboda, multietnička penetracija, vitalni nacionalni interes, dokaz kosmopolitizma, ustavna obaveza, intelektualna egzibicija. Smanjivanjem glava svet postaje globalno selo, rešava se problem prenaseljenosti, vaspostavlja se opšti mir, gradi beskonfliktno društvo. Tehnika je raznovrsna. Glave se smanjuju centralnim dnevnicima, zabavnim emisijama, nastavnim programima, međunarodnim projektima, ekspertizama, po seminarima, okruglim stolovima, večernjim školama, privatnim fakultetima, folkotekama, zavičajnim društvima, parlamentarnim debatama. Siledžijski, dobrovoljno, fatalistički, podanički, prefinjeno, autohtono, moderno. U mešavini kiča, partijske ostrašćenosti, akademskog cinizma, malograđanskog nacionalizma, pseudodemokratije, banalnosti, obezdušene individualnosti, pozerskog mondijalizma.

Kako bilo, najpraktičnija za razne poduhvate oduvek je bila ipak - srpska glava! Kako u svojoj istoriji nisu ratovali sa Šuarima (Šuvari su iz nekog drugog plemena), Srbima je smanjivanje glava ostalo potpuno nepoznato. Osmanlije nekada, mudžahedini koliko juče, nisu imali vremena za gubljenje. Od Gazimestana do Vozuće oni bi glave jednostavno - odsecali! Pošteno! Bez mnogo natezanja! Metodologija se nije menjala, a jedina razlika je u tome što je npr. glava Lazareva, srpskog kneza, završila u narodnim pesmama i vidovdanskoj etici, dok se za čeonim kostima i čeljustima čika Lazara, strica mog prijatelja Žareta, dvadeset godina nakon građanskog rata još traga po bosanskim vrletima. Ponekad su Turci srpske glave koristili kao sirovinu, repromaterijal u građevinarstvu, podižući znamenitu Ćele kulu. I austrougarski zavojevači su, u pauzama između streljanja i vešanja, pred Srbima dobijali napade kreativnosti. Tako su glavu studenta Bogdana Žerajića, dok se još nije čestito ni oladila, rastavili od tela i od nje napravili tintarnicu za pisaći sto sarajevskog načelnika. Nešto kasnije, prvi zapadni sused, čim je obukao crne ustaške uniforme, nije video naročitu upotrebnu vrednost srpskih glava. Jeste ih rado kitio ekserima i konjskim potkovicama, ali je iz njih vadio oči kako mučenici ne bi kritički ocenjivali njihovu umetnost. Posle crnokošuljaša na red su došli komunisti. Oni su baš voleli da po Golom otoku i drugim turističkim destinacijama neprežaljene Juge iz srpskih glava isteruju Boga i svece, srpstvo i rusofilstvo. Nakon prvih višestranačkih izbora, komunistički egzorcizam naslediće najbolji maršalovi pioniri. Njima su se u dokusurivanju preostalih Srba pridružila znana i neznana plemena. Da ne preterujemo, svi osim Šuara! Na razmeđi milenijuma smanjivanje srpskih teritorija i srpskih glava dovešće do novih seoba, geopolitičkih i klimatskih promena na Balkanu, približavanja Srbije Evropskoj uniji. Imamo obećanje da će u 2016. stvari biti još jasnije! Male srpske glave više nikoga neće moći da uplaše, oduševe, zavedu, uzbude! Region je sve stabilniji. Balkan postaje miran, tupav, servilan. Iz malih glava, što bi rekao veliki pesnik, lafu i geniju biće trudno izać'! Da se kojim slučajem ne bi ponovo pojavio kakav Nikola ili Mihajlo, Vuk ili Petar, a o Milošu, Đorđu, Gavrilu, Živojinu da ni ne pomišljamo više!

Ruku na srce (kada je prst već prevelik za čelo), i braća Srbi su oduvek uživali da se igraju glavama. Tuđim, ali češće svojim. Najomiljenija je od vajkada bila kumova glava. Od knjaza Miloša do druga Slobe, a i Toma i Voja poslednjih dana nešto trabunjaju o ovoj tematici. Karađorđevom glavom plaćena je lojalnost Carigradu i beogradskom veziru, Stambolićeva glava na kratko je unela mir na Dedinje, dok sa Šešeljevom glavom ne znaju šta bi ni u Hagu, ni u Bajčetini. Elem, kada takav tretman ima glava onog koji prema srpskoj tradiciji zavređuje status na zemlji kao Bog na nebesima, šta tek mogu da očekuju ostali? Lapot, udaranje sekirom ili maljem najmilijih po glavi, kada im za to dođe vreme, svedoči o našem vekovnom socijalnom senzibilitetu, dok izlivanje bista, pravljenje skulptura i kačenje portreta na zid pripadaju političkom nasleđu. Tako je u vreme naših očeva i djedova Srbija ličila na juvelirnicu dupke punu Titovih glava od gline, bronze, papira,.. Ukratko, od plemenitih metala i čiste ludosti! Mada niko ne zna gde se u međuvremenu denula onolika sirovina od koje se nisu kasnije izlevali ni novi spomenici, ni topovka đulad, a pogotovo ne cevovodi za Južni tok, ostaje sumnja da sav taj toksični otpad završava u glavama i karakterima savremenika. S kolena na koleno!

Šta reći?! Narod koji ima toliko burnu, dramatičnu i obezglavljenu istoriju ni ne može da doživljava krajnje tragičnim aktuelne procese smanjivanja vlastitih glava, uključujući i onu jedinstvenu, integralnu, zajedničku, svesrpsku glavu. Po logici, bolje i manja glava nego nikakva. Daj šta daš! Neka na njoj nema ni šešira, ni obraza, samo nek' nam je ona na ramenima. Tako glava ima status plate ili penzije. Deset ili dvadeset odsto manja, ponižavajuća i bezvredna, sve češće kasni... Šta koga briga što u malim glavama više ne mogu da cvetaju velike ideje. Smanjivanjem glava smanjuju se i troškovi. Država štedi. Čuva svoju mladost. Manje glave manji odliv mozgova. Manji i izlivi krvi u mozgove. Nacija je sve zdravija. Ne razbija više glavu teškim temama. Iskorenjuje se tradicionalna tvrdoglavost. Što su glave manje vođe su veće. Pametnije. Proces smanjivanja glava za jedne se odvija sasvim bezbolno, drugima teče neprimetno, a treći ga doživljavaju kao sazrevanje, napredak, put ka uspehu u životu. Jedni misle da je to vatikanska zavera, drugi su uvereni da su Ameri umešali prste, treći da Putin na njima leči komplekse. Neki misle da nije Sloba kriv, već smo mi od takve japije (da ne citiram likove iz drama Dušana Kovačevića), a sve je više i onih koji su ubeđeni da je smanjivanje glava jedan od naloga koje je Vučić dobio u Briselu i Berlinu. Glave se skupljaju i od recesija, poplava, reformi, revizija, revolucija, borbi protiv kriminala i korupcije. Skupljaju se radikalno, otačestveno, demokratski, napredno.... Glave se smanjuju na fudbalskim stadionima, pred malim ekranima, u školama, na univerzitetima. U skupštini. Na braniku otadžbine. Na evropskom putu. Kao istočno pitanje. Kao zapadni standard. Bolonjski proces. Tranzicija. Konsolidacija. Izgradnja građanskog društva. Odbrana nacionalnih interesa. Povratak tradiciji. Grand parada.

Tvoja mala glava mi više ne zvuči poznato!

Autor je docent na Fakultetu političkih nauka u Banjoj Luci