Blog

Strategija podrazumevanja

Željko Budimir, Banjaluka

Reč strategija spada u one reči zujalice koje se danas prečesto koriste za razne svrhe, bez da se stvarno zna njeno značenje i težina. Zato ćemo u ovom tekstu strategiju odrediti kao analitičko oružje ili kao što je slavni francuski teoretičar strategije Andre Bofr napisao: Strategiju treba posmatrati kao metod mišljenja koji omogućava da se svrstaju i rasporede po hijerehiji događaji, a zatim da se odaberu najefikasniji načini postupanja. Važno je odvojiti razumevanje strategije i strateškog mišljenja od termina vojna strategija, koji ima uži vojni smisao. Strategiju tako kao metod mišljenja imamo u marketingu, spoljnoj politici, poljoprivredi, fudbalu i u svim drugim aktivnostima gde se traži planiranje, predviđanje i razumevanje procesa. Ako strategiju ovako posmatramo onda nam je naslov ovog teksta kontradiktoran sam sebi, odnosno ako imamo strategiju onda nema podrazumevanja obzirom da strategija obuhvata neki plan ili scenario. Otkud onda sintagma strategija podrazumevanja, odnosno podrazumevanje u strateškom mišljenju? Nekoliko krupnih događaja u poslednje vreme vezanih za intenziviranje geopolitičkog sučeljavanja Zapada sa Rusijom nametnulo mi je pitanje da li je ruska strategija na spoljnopolitičkom planu neke stvari podrazumevala?

Prvi događaj u kojem je nejasna strategija Moskve je ukrajinska kriza, na koju se reagovalo iznuđeno, prema promeni stanja na terenu, odnosno na taktičkom nivou. Nameće se pitanje kako je uopšte do ovako nepovoljnog razvoja događaja po Rusiju moglo i doći s obzirom na veliki (geo)strateški značaj koji Ukrajina ima za Rusiju. Opšte je mesto da je geopolitička igra oko Ukrajine započela odmah nakon završetka Hladnog rata što nije nikakva tajna. Strateške analize napisane u duhu trijumfalizma nakon hladnoratovske pobede Zapada poput „Velike šahovske table“ ili „Sukoba civilizacija“ otvoreno govore o Ukrajini kao ključnoj zemlji za obuzdavanje Rusije kao evroazijske sile. Od ukrajinske geopolitičke orijentacije zavisi status savremene ruske države, odnosno bez Ukrajine u svojoj interesnoj sferi Rusija prestaje biti evropska sila. Kako je onda moguće da ruska strategija previdi ili zanemari ovakav razvoj događaj u Ukrajini? Lako, ruska strateška kultura je podrazumevala da je Ukrajina, s obzirom na njenu etničku i versku bliskost, kao i zajedničku istoriju, njen prirodni saveznik. Tako nastaje strategija podrazumevanja koja dovodi do nedovoljnog ruskog uticaja u Ukrajini nakon raspada SSSR, što je omogućilo SAD i njenim evropskim saveznicima da popunjavaju geopolitički vakum. Na kraju politički prostor je popunjen kroz već viđene sociološke tehnologije obojenih revolucija, pa do otvorene vojne pomoći kroz dostavljanje savremenog oružja za borbu protiv proruskih pobunjenika. Međutim, stvari nisu još završene, geostrateška borba za Ukrajinu još traje, za sada Moskva je uspela da ostvari neke taktičke uspehe poput reintegracije Krima ali to ne može biti ni utešna nagrada za eventualni izlazak Ukrajine iz geostrateške orbite Rusije.

Drugi aktuelni primer strategije podrazumevanja imamo u energetskom projektu gasovoda „Južni tok“. Prema planovima za izgradnju, ovo je trebalo da bude jedan od najvećih gasovoda u istoriji, sa kapacitetom od 63 milijarde kubnih metara gasa godišnje. Projekat od ogromnog značaja za energetsku bezbednost cele Evrope, ali i od velikog ekonomskog i geopolitičkog značaja za Rusiju kao izvoznicu ovoga energenta. Planirano je da cevovod ide preko Bugarske, Srbije, Mađarske dalje u Evropu i da obezbedi stabilno snadbevanje energetima naročito Južne i Jugoistočne Evrope. Celi projekat je obustavljen jer su Brisel i Vašington odlučili da blokiraju igradnju iz čisto strateških razloga, a kao povod su uzete sankcija prema Rusiji zbog njene „uloge“ u ukrajinskoj krizi. Na terenu je projekat baražiran od strane Bugarske, za koju se u Moskvi podrazumevalo da će biti dosledan partner, posebno jer bi od čitavog projekta imala ekonomsku korist. Međutim, podrazumevanje u strateškom pristupu je zanemarilo da je Bugarska, iako istorijski jako bliska Rusiji, postala deo evro-atlantskog bloka. Rusija je spokojno posmatrala proces uključivanja Rumunije i Bugarske u NATO i Evropsku uniju, koje su u te integracije iz čisto (geo)strateški razloga bukvalno ugurane, iako nisu ispunjavale nijedan ozbiljan, a nužan parametar. Naime, Zapad je ozbiljno razmatrio faktor vremena u svojim strateškim analizama i zaključio da je za obuzadavanje eventualnih evroazijskih integracija potrebno hitno uključivanje ove dve zemlje Jugoistočne Evrope u evro-atlantski geopolitički blok. Bugarska i Rumunija su postale deo novog-starog sanitarnog kordona prema Moskvi i sa geostrateškog aspekta one su samo deo niza tampon država, od Baltičkog do Crnog mora koje obuzdavaju rusku kopnenu stihiju.

Podrazumevanje u strateškom pristupu vidimo i u odnosu prema nama, tako da često čujemo izjave da će Moskva podržati svaku vlast koju izaberu građani Srbije bez obzira na njihovu geopolitičku orijentaciju. Sa druge strane zapadne zemlje ništa ne prepuštaju slučaju, direktno pomažući dolazak njihovih eksponenta na vlast, otvoreno se zalažući za određene političke opcije. Takođe, interesantan je i odnos ruske akademske elite prema drugim slavenskim narodima, pa često imamo romantično insistiranje na slavenstvu, prema državama koje iako slavenske, predstavljaju stožere antiruske politike i glavne saveznike SAD u Evropi. Strategija podrazumevanja zanemaruje geopolitičku ulogu tampon zone u Istočnoj Evropi i istorijsko iskustvo koje je Rusija imala sa tim zemljama u 20. veku.  

Pojava podrazumevanja u pitanjima od najvišeg nacionalnog značaja posledica je stanja u ruskoj strateškoj kulturi, koja je skup verovanja, pretpostavki i ponašanja nacionalne elite koji oblikuje ponašanje države u pitanjima od nacionalnog značaja. Takođe, strateška misao se ne njeguje dovoljno na univerzitetima i institutima, think thank agencije poput američkog RAND se tek stidljivo pojavljuju. Strateški pristup je najzdraviji u vojsci u kojoj se sačuvala strateška kultura uprkos svim izazovima kroz koje su prošle oružane snage Ruske Federacije. Međutim, vojna strategija i državna „Velika strategija“ (Grand Strategy) nisu isto, zbog toga je strateški pristup potreban u svim državnim poslovima. Nužno je u najkraćem periodu podići nivo strateške kulture na svim poljima, a zakonitosti zapadne strategije prema Rusiji moraju postati deo strateškog instinkta političke elite. Status velike sile u 21. veku Rusija može sačuvati samo samo kroz strateško delovanje koje proizilazi iz razvijene strateške kulture, pri čemu podrzumevanje ne dolazi u obzir.

Autor se bavi pitanjima iz međunarodnih odnosa, geopolitike i strategije