Dosije

Mišljenje

Obaranje Turskog toka

Željko Budimir, Banja Luka

U svom zadnjem obraćanju javnosti turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je saopštio da Turska planira tražiti alternativne izvore snabdevanja energentima, kao bi smanjila zavisnost od nafte i gasa koju uvozi iz Rusije. Nekako, kao da je veoma brzo zaboravljeno da je Ruska Federacija najvažniji strateški snabdevač energentima turske države, zbog čega bi moglo da se zaključi  da je Ankara ovakvom politikom ozbiljno ugrozila sopstvenu  energetsku bezbednost, uzimajući u obzir da  trenutno ne postoji realna zamena za ruske sirovine.

Posmatrajući sa strane, prosto se nameće pitanje kako se desilo da Turska, od ključnog energetskog partnera Moskve nakon američko-bugarskog „torpedovanja“ cevovoda Južni tok, traži alternativu ruskim energentima. Podsetimo se da je upravo energetski sporazum između Moskve i Ankare o izgradnji cevovoda Turski tok trebao biti alternativa „potopljenom“ Južnom toku. Turska je nameravala da unovči svoj geografski položaj evroazijskog mosta i sebi dugoročno obezbedi energetsku stabilnost. Sigurno snabdevanja energentima bilo je pitanje  od najvišeg interesa za tursku državu kao regionalnu silu, koja istovremeno pretenduje i na novu ulogu u globalnoj preraspodeli moći.

Upravo zato se konstantno nameće pitanje zašto je Erdogovana Turska „srušila“ Turski tok obaranjem ruskog lovca-bombardera Su-24 koji je bio u rutinskoj borbenoj misiji protiv terorista Islamske države? Zašto je turski lovac F-16 presreo i oborio vazduhoplov koji ničim nije ugrožavao bezbednost Turske? Zbog čega je tursko vojno i političko rukovodstvo prihvatilo ovaj rizik koji je nesumnjivo vodio u ozbiljnu bezbedonosnu i diplomatsku krizu?

Zvanično saopštenje Ankare kaže da je do incidenta došlo nakon što je ruski borbeni avion narušio vazdušni prostor Turske i odbio da ga napusti, iako je deset puta bio upozoren od strane turskog ratnog vazduhoplovstva. Čak ako i prihvatimo ovo objašnjenje da je ruski avion preletio tursku granicu, jasno je da on nije bio u borbenoj misiji protiv Turske. Saopštenje Pentagona da je do narušavanja vazdušnog prostora Turske došlo u periodu od 17 sekundi dovoljno govori o rizicima. Istovremeno, Moskva čvrsto negira da su njeni avioni u bilo kojoj fazi leta narušili turski vazdušni prostor, nudeći kao dokaz satelitske snimke.

U igri „dokazivanja“ da li je došlo do narušavanja vazdušnog prostora, tursko pozivanje na zaštitu svoje suverenosti i teritorijalnog integriteta je u najmanju ruku licemerno, jer nije u skladu sa njenom strategijom i postupcima u regionu. Turska vojska često po samostalnoj proceni  izvodi ozbiljne vazdušno-kopnene operacije protiv Kurda u Iraku bez bilo kakve saglasnosti vlade u Bagdadu. Jedna takva operacija je u toku dok nastaju ovi redovi. O turskim upadima u vazdušni prostor Grčke iznad Egejskog mora, koji se dešavaju na sedmičnom nivou, na vredi trošiti reči. Usled svih tih elemenata, nameće se zaključak da su stvarni razlozi za ovako radikalno postupanje Turske geostrateške prirode.

Naime, ruski strateški desant u Siriju ozbiljno je uzdrmao strukturu moći na Bliskom istoku, čiju je arhitekturu izgradila američka globalna dominacija i po kojoj je Turska stremila na ulogu regionalnog hegemona. Vraćanjem Rusije na Bliski istok sunitska osovina koju čine zalivske petromonarhije, Saudijska Arabija, Katar i Ujedinjeni Arapski Emirati zajedno sa Turskom, dobijaju ozbiljnog konkurenta. Rusija okuplja svoje saveznike praveći neku vrstu šiitske koalicije koju bi činili Iran, Sirija, deo Libana pod kontrolom Hezbolaha i u perspektivi šiitski deo Iraka. Ovakvo geopolitičko preslagivanje nikako ne odgovara Turskoj, koja na arapski svet tradicionalno gleda kao na svoju interesnu sferu. Turski imperijalni duhovi su već odavno pušteni iz boce, pre svega kroz doktrinu neoosmanizma čiji je tvorac univerzitetski profesor Ahmet Davutoglu, sada na mestu premijera, a do skora na mestu ministra spoljnih poslova. U sklopu takve doktrine, savremena turska nacionalna strategija vidi Bliski istok kao ključ njene ekonomsko-političke i strateške moći.

U tom kontekstu, Turska se može posmatrati kao revizionistička sila na Bliskom istoku, koja želi da povrati staru slavu i uticaj, a te planove je ozbiljno ugrozila Rusija svojom intervencijom u Siriji. Zato je Turska postala nervozna i sklona nepromišljenim potezima koji mogu imati znatno ozbiljnije posledice od ugrožavanja njene energetske bezbednosti. Iako možemo reći da je Rusija diplomatski vrlo mlako reagovala, nije povučen čak ni ambasador iz Ankare, čini se da Moskva na strateškom nivou sprema čitav snop mera. Već najavljene ekonmske sankcije za turske proizvode i preporuke/zabrane ruskim turistima da odmaraju na turskoj obali, mogu da predstavljaju ozbiljan udar na tursku privredu. Takođe, interesantno je primetiti da je Ankara pod okriljem zajedničkog rešavanja migracione krize iznenada dobila tri milijarde evra od EU, što možemo posmatrati i kao neku vrstu kompenzacije za ekonomsku štetu koju će pretrpeti u sukobu sa Moskvom. Ruske ekonomske mere će sigurno imati ozbiljne posledice na turski ekonomski rast, na čemu počiva turska politička i vojna moć. Takođe, Kremlj će sigurno potražiti saveznike i među kurdskim snagama, što može u narednom periodi postati ozbiljan bezbedonosni izazov Ankari na očuvanju teritorijalne celovitosti.

Prebacivanjem najsavremenijih PVO sistema S-400 Moskva želi pokazati da je Ankara izbačena kao akter iz sukoba u Siriji. Njeni zastupnici na terenu, naročito turkmenske snage, trpe teške gubitke, a šverc „terorističke nafte“ je presečen napadima ruske avijacije na skladišta i konvoje. Istovremeno, Moskva je ponudila i dokaze o umješanosti najvišeg državnog vrha Turske u poslove šverca nafte sa Islamskom državom. U ovoj dinamici sukoba  neophodno se podsetiti na konstantu da velike sile uvek moraju da brinu o svom imidžu, tako da je samo zbog snimka ubijenog ruskog pilota u rukama terorista rekcija Moskve morala biti znatno snažnija i direktnija, inače posledica može da bude i ugrožavanje prestiža sopstvene moći. Ipak, dugoročno gledano gubici Turske u ovom sučeljavanju imaće znatno teže posledice. Prva žrtva je Turski tok!

Kraća verzija ovog teksta objavljena je u Nedeljniku, izdanje za Republiku Srpsku