Dosije

Mišljenje

Kozakov skok

Željko Budimir, Banja Luka

Ruska intervencija u Siriji pokazuje čvrstu nameru Moskve da bude i ostane globalni igrač na čiji se poteze u međunarodnoj politici mora ozbiljno računati. Nakon prevrata u Kijevu koji je Ukrajinu izbio iz orbite ruskog sveta činilo se da su Moskvi ruke na duže vreme vezane za postsovjetski region. Ukrajinska kriza je zasigurno najozbiljniji ruski geostrateški izazov od raspada Sovjetskog Saveza od kojeg zavisi budućnost ruskog evroazijskog geopolitičkog identiteta i moći. Preko ukrajinske krize zapadni stratezi nameravaju ograničiti politički i ekonomski uticaj Moskve u Evropi, ugroziti njen status strateški pouzdanog izvoznika energenata i devalvirati njenu vojnu moć. Američki autori su to otvoreno i precizno i napisali u euforiji nakon hladnoratovskog trijumfa.

Kijevski coup d'état pokazuje da je u Kremlju bilo dosta podrazumevanja kada je u pitanju strateška analiza spoljne politike, što je direktno ugrozilo ruski nacionalni interes. Moskvi je nakon krvlju obojene revolucije u Kijevu ostalo samo da proba da umanji štetu za svoje najvitalnije interese. Prisajedinjenjem Krima i indirektnom podrškom proruskim snagama na istoku Ukrajine Moskva je pokušala da zadrži položaj za kasniji uticaj u Ukrajini. Međutim, to ne može biti ni utešna nagrada za eventualni geopolitički gubitak ostatka Ukrajine na duži period.

Takođe, dodatna opasnost leži u tome što prostor Ukrajine može da posluži kao placdarm za eventualni „obojeni juriš“ na Moskvu. To sve naravno zavisi od političke i ekonomske stabilnosti režima u Kijevu. Moskvu je ukrajinska kriza grubo podsetila da ukoliko želi biti velika sila taj status mora braniti, nema podrazumevanja u strateškim pitanjima za državu i njenu moć.

Bliskoistočna strategama

Početak ukrajinske krize teško je staviti van konteksta događaja iz 2011. godine i  ruskog veta u Savetu bezbednosti UN na predlog rezolucije da se Siriji  uvedu sankcije. Siriji je od strane SAD i njenih evropskih i arapskih saveznika već bio namenjen  libijski scenario. Naime, nakon naivnog ruskog davanja saglasnosti u UN da se nad Libijom uvede zona zabrane letova, Moskva je grubo prevarena. Svojom podrškom Rusija je faktički dala zeleno svetlo za direktnu vojnu intervencija protiv režima u Tripoliju. Znamo šta se desilo, libijski predsednik Muamer el Gadafi je srušen, država je „razlupana“, a društvo je potonulo u anarhiju plemenskih i sektaških sukoba.

Nakon ove epizode u Kremlju nisu više imali iluzije u namere svojih američkih i evropskih „partnera,“ morali su da zaštite režim u Damasku od „arapskog proljeća.“ U suprotnom su gubili jedinog preostalog saveznika u arapskom svetu. Slučajno ili ne nakon ruskog blokiranja „humanitarne intervencije“ u Siriji desio se „demokratski“ prevrat u Kijevu. Upućen je najdirektniji geostrateški izazov Moskvi, kroz diplomatsku, ekonomsku ali i indirektnu vojnu podršku novoj vlasti u Kijevu, koja je otpočela oružani sukob protiv proruskih snaga na istoku zemlje. Rusija je iz globalne igre bila vraćena u regionalno igralište, iz aktivne spoljnopolitičke pozicije u duboku defanzivu.

Nakon diplomatske ofanzive Moskve i ograničene vojne podrške proruskim snagama koje su nanele značajne gubitke snagama pod komandom Kijeva „ukrajinski front“ je stabilizovan. Kriza je svakako daleko od rešenja, ali konflikt je zamrznut. Sprečeno je prelivanje nestabilnosti na rusku stranu, a Moskva je svim stranama pokazala da bez njenog učešća nema ni naznake mirovnog rešenja. Takođe, Moskva je pokazala da nema nameru da ruši Ukrajinu, sem prisajedinjenja Krima, nije podržala cepanje drugih oblasti od Kijeva. Možemo zaključiti da u budućnosti Moskva računa da u svoju sferu uticaja vrati celokupnu teritoriju Ukrajine, što će svakako biti težak i spor proces.

Stabilizacijom „ukrajinskog fronta“ Rusija je stvorila priliku da pokuša da sačuva svoju stratešku poziciju u Istočnom Mediteranu, kroz direktnu vojnu podršku režimu u Damasku. Takođe, angažmanom na Bliskom istoku Moskva smanjuje pritisak na svojoj zapadnoj granici.

Vazdušna kampanja i pustinjski rat

Prvi put od formiranja savremene ruske država Moskva interveniše dalje od svog bliskog susedstva. Vertikalnim „skokom“ vazdušno-kosmičkih snaga iz evroazijskog hartlenda na Bliski istok Rusija, pokazuje sposobnosti koja nisu tako karakteristične za klasičnog predstavnika kopnene moći. Sa druge strane ruska ratna  mornarica igra ključnu ulogu u logističkoj pripremi ove operacije, a naročito u prebacivanju naoružanja i opreme za sirijsku armiju, što je ponovo potvrdilo značaj pomorske moći u nadmetanjima između velikih sila. Rusko pomorsko prisustvo u Siriji je nasleđeno još iz sovjetske ere, ipak, do ove operacije nije bilo većeg lociranja ruskih snaga u kopnenim bazama.

Rusi koriste „maskirovku“ dok izvode raspoređivanje svojih vazduhoplovnih snaga po aerodromima u Siriji. Nešto aviona prebacuju brodovima, a najveći deo lovačke i lovačko-bombarderske avijacije doleće preko teritorije Irana i Iraka. Dopuštanje preleta ruskih eskadrila preko teritorije Irana ne čudi, jer je Teheran važan partner Moskve u regionu, ali je potpuno iznenađenje Iračka podrška ruskoj operaciji. Iračku poziciju možemo da posmatramo i kao  stidljivi pokazatelj narušavanje ravnoteže snaga uspostavljene još nakon američke okupacije te zemlje .

Rusi su u sirijske vazduhoplovne baze rasporedili oko 50-ak borbenih aviona čije jezgro čine lovačko-bombarderski aparati Su-24 i Su-34, kao i jurišnici Su-25 za blisku vatrenu podršku. Za lovačku zaštitu su raspoređeni moderni lovački aparati Su-30, a spekuliše se i o prisustvu lovaca MiG-31. Tu su naravno i borbeni helikopteri Mi-24, ali i eskadrila transportnih helikoptera Mi-17, čija je namena traganje i spasavanje za oborenim pilotima.[1] Kombinacijom aparata starije i savremene generacije Rusi pokazuju i cilj svoje intervencije, a to je pre svega vazdušna podrška sirijskoj vojsci. Naravno ne treba zaboraviti ni sirijsko ratno vazduhoplovstvo koje još uvek raspolaže sa značajnim brojem borbenih aviona, koje se nije ozbiljnije koristilo nakon otpočinjanje vazdušne kampanje SAD i njenih saveznika protiv Islamske države na teritoriji Sirije.

Šta je cilj ruske vojne intervencije? Prvi zadatak je spasavanje Asadovog režima koji je dosta iskrvario u ovih skoro pet godina rata. Rat je za Damask davno ušao u iscrpljujuću fazu, materijalni resursi su pri kraju, moral je ozbiljno uzdrman, regrutna baza sve tanja, teritorija pod kontrolom Damaska sve uža. Jasno je da Asad bez pomoći sa strane ne bi dugo izdržao, dok braneći njegov režim Moskva brani i svoje interese. Sigurno da njegovi neprijatelji nisu prijatelji Moskve, bilo da se radi o „umerenoj“ opoziciji podržavanoj od strane Zapada, bilo da je u pitanju Islamska država. Moskva je spremna i za eventualni odlazak sa vlasti predsednika Asada, ako u Damsku bude uspostavljena vlada koja će uvažavati ruske interese.

Drugi cilj, koji je u svrsi prvog, je borba protiv Islamske države ali i svih ostalih  terorističkih organizacija koje ratuju protiv Damaska. Da li je taj cilj moguće ostvariti ograničenom vazdušnom kampanjom, jer Moskva jasno stavlja do znanja da nije spremna za  neke šire kopnene operacije? Jeste, ali samo pod uslovom da se formira šira koalicija između Sirije, Irana, libanskog Hezbolaha, koja će uz rusku vazdušnu podršku izvesti kopnene operacije kojim će pod kontrolu Damaska vratiti teritorije koje drži Islamska država i  druge frakcije.

Formiranje te koalicije pod vodstvom Rusije, a koju bi činila šijitska osovina bio bi treći cilj ruske intervencije u Siriji. Osovinom Moskva, Teheran, Damask uz eventualnu podršku vlade u Bagdadu bila bi napravljena kontrateža sunitskoj osovini, koju čine Turska, Sudijska Arabija i Katar, a koju podržavaju SAD. U svakom slučaju, ubacivanjem Rusa u bliskoistočnu geopolitičku jednačinu ozbiljno se narušava odnos snaga koji su  Amerikanci uspostavili u regionu.

Ruska intervencija može imati uspeha samo ukoliko njena vazdušna kampanja bude koordinisana sa kopnenim operacijama sirijske armije i njenih saveznika. Bez integrisane vazdušno-kopnene bitke nema većeg uspeha, jer glavni nedostatak vazdušne moći je što ona ima veliku sposobnost razaranja, ali ne može zauzeti i zadržati teritorije. Tako da važan teret rata i dalje ostaje na strani sirijske armije, kojoj Rusija intenzivno dostavlja pomoć u savremenom naoružanju i opremi.

Da li je za Moskvu neki pokazatelj dosadašnja kampanja američke koalicije protiv Islamske države? Teško, jer je očigledno da SAD i njeni evropski i arapski saveznici nisu imali stvarnu nameru da ozbiljno ratuju i poraze islamske teroriste. Da je tako vidi se samo iz par dana ruske vazdušne kampanje po položajima islamskih terorista. Rat u pustinji ima svoja pravila kojih se morate držati ukoliko nameravate da ga dobijete. Iz dosadašnjih akcija ruskog vazduhoplovstva vidimo da oni primenjuju proverenu taktiku, snažno i precizno gađaju baze, komandne i centre za obuku, kao i linije snabdevanja terorista. Što već daje značajne rezultate, iako se radi od svega stotinjak napada. Dokaz je početak ofanzivnih operacija sirijske armije koje je bila u totalnoj defanzivi. Naprosto je svakom iole ozbiljnom posmatraču bilo neshvatljivo tolerisanje terorističkih „tojota“, ofanziva na otvorenom pustinjskom terenu, dok su u vazduhu leteli borbeni avioni antiterorističke koalicije.

Važno je spomenuti još jedan cilj ruske vojne intervencije u Siriji, a to je preventivni rat protiv islamskog terorizma. Prema raznim izvorima veliki broj ruskih građana  ratuje u redovima Islamske države. Antiteroristička  borba daleko od granica matične zemlje je uvek prihvatljivija nego borba po ruskim gradovima. Ipak nivo pripravnosti bi trebalo podići na najviši stepen, jer nakon ruske intervencije treba očekivati ozbiljne terorističke pretnje na celokupnoj teritoriji Rusije, a naročito na Kavkazu.

Ova ruska igra može izgledati kao potez očajnika, kao što to na Zapadu pokušavaju da predstave, ali može biti rezultat ozbiljnog strateškog promišljanja i planiranja. U svakom slučaju Rusi su uspeli u jednom, ovom intervencijom su postigli potpuno strateško iznenađenje. Pokazali da jedna izrazito kopnena sila može projektovati moć daleko od svojih granica, ponovo valorizujući važnost ruske kontrole nad geografskom osovinom Evroazije.

Ne treba olako zaboravljati stare mudrosti, naročito kada su u pitanju britanske misli o Rusiji: Rusija nikada nije toliko slaba koliko se čini, niti jako koliko izgleda.

Autor se bavi pitanjima iz međunarodnih odnosa, geopolitike i strategije

[1] Radi se o manjim vazduhoplovnim snagama ako ih uporedimo sa avijacijom raspoređenom na jednom američkom supernosaču klase Nimic, gde se stacionira oko 90 borbenih aviona.