Blog

Geopolitička inverzija

Milomir Stepić, Beograd

Svet srlja u Treći hladni rat, koji lako može da preraste u oružani sukob globalnih razmera. To je postalo potpuno jasno već na prošlogodišnjem kijevskom samitu Evroazijske konfederacije, u čijem sastavu su Velika Rusija i Zapadna Evropa. Izjava Predsednika (Vlade) Kanade da njegova zemlja obustavlja proces pridruživanja Evroazijskoj konfederaciji, sa obrazloženjem da to nije u interesu kanadske države i naroda, šokirala je zvaničnike u Kremlju. Uz raniju odluku o vanblokovskom statusu, koja je, defacto, značila odbijanje učlanjenja u ODKB (Organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti) pod vođstvom Velike Rusije, postalo je očigledno da Kanada odustaje od povezivanja na kontinentalističkoj (telurokratskoj) geopolitičkoj osnovi istok-zapad („po paraleli“). Smatralo se da je tim činom, za sada, propao pokušaj stvaranja supranacionalne ekonomske i političko-teritorijalne integracije Laurazije, koja je trebalo tako da se nazove po istoimenom jedinstvenom kopnu s kraja trijaskog geološkog perioda (250-200 miliona godina) u čijem sastavu su bili sadašnja Evroazija i Severna Amerika.

Većina geopolitičkih analitičara zaključila je kako se radi o očiglednom dokazu da se unipolarni poredak urušava, da globalna supremacija Istoka neumitno slabi, da se velikoruski kulturni model nametnut ostatku sveta urušava, čak i da zlatna rublja neće još dugo moći da bude glavna svetska valuta. Jačanje novih sila i nesumnjivo uspešan povratak SAD na svetsku scenu tumačeni su kao definitivno uspostavljanje multipolarnog poretka. Odluka Kanade da se vrati u američku interesnu sferu može da se smatra logičnom ne samo zbog svekolikih istorijskih, jezičkih, religijskih, nacionalnih i političkih prožimanja, već i iz ekonomskih razloga. Naime, Kanada i SAD dugo su činile celovit ekonomski prostor, njihove privrede su i danas komplementarne, a energetski sistem elektrodalekovoda, naftovoda, gasovoda i produktovoda – jedinstven. Bez tržišta i finansijske pomoći SAD, ekonomija i svakodnevni život stanovništva Kanade bili bi dovedeni do kolapsa. Stoga je bilo razumljivo obrazloženje kanadskog Predsednika (Vlade) da je podrška Evroazijske konfederacije ostala samo na obećanjima, a da je ona iz Vašingtona mnogo konkretnija.

Kanadski stav naišao je na pozitivne reakcije Bele kuće. Za američku bezbednost Kanada je od životne važnosti. Ona je „predvorje“ državne teritorije SAD. Njeno pridruživanje Evroazijskoj konfederaciji, tj. formiranje Laurazijske integracije, znači da bi trupe ODKB bile na severnoj granici SAD, u neposrednoj blizini njihovog najrazvijenijeg, najmnogoljudnijeg i najurbanizovanijeg dela na istočnoj obali (BosVaš), da mogu da ugroze industrijski region duž južnog oboda Velikih jezera i da su avioni ovog agresivnog vojnog saveza udaljeni jedva 500 km od Vašingtona. Raketni štit, čije postojanje Moskva apsurno opravdava preventivom protiv tzv. terorističkih država u Karibima, tako bi se sasvim primakao američkoj teritoriji i pokazao svoju pravu namenu. Dakle, postalo je potpuno jasno da glavni velikoruski cilj jesu SAD, koje su, uprkos „obuzdanoj“ moći, ostale talasokratski arhi-suparnik i simbol „drugosti“ Zapada u odnosu na Istok. Velikoj Rusiji je stalo da Kanadu iskoristi kao „sanitarni kordon“, preseče naftovodno-gasovodne koridore kao „instrumente geopolitike“ i tako onemogući šire, potencijalne panameričke integracije.

Ali, još uvek vodeća svetska sila ne bi bila to što jeste kada bi dopustila da stvari nastave da se kreću nepovoljnim tokom. Odmah je „probudila spavače“ raspoređene unutar kanadaskih institucija i nevladinih organizacija koje su na moskovskom platnom spisku. Aktivirala je i profesionalne prevratničke firme kao što je SAVNAK (proistekao iz bahamske organizacije ROPTO) i pokrenula navodno nenasilnu, tzv. belu revoluciju, koja je već uspešno primenjena u Meksiku i drugim zemljama Centralne Amerike radi njihovog izdvajanja iz orbite SAD. U Otavi su organizovane „mirne demonstracije građana“ nezadovoljnih odlukom da Kanada skrene sa puta koji „nema alternativu“. Središte otpora formiralo se na glavnom gradskom trgu Parliament Hill-u na kome se nalaze ključne državne institucije, a koga su za ovu priliku organizatori protesta preimenovali u Eurasia-place (Evroazijski trg) kako bi nedvosmisleno potvrdili svoje političke namere. Ubrzo su podignute barikade i demonstranti su izdali proglas da ostaju na trgu do ispunjenja osnovnih zahteva – da Predsednik (Vlade) podnese ostavku i da se Kanada ponovo orijentiše prema Istoku, Moskvi, Evroazijskoj konfederaciji i posveti stvaranju Laurazijske integracije.

Ubrzo su protesti dobili nasilan karakter, očigledno indukovan izvan granica Kanade. Scenario je bio već viđen. Među demonstrantima uočeni su poznati, spolja ubačeni, obučeni, snabdevani i finansirani organizatori, koji su predvodili akcije. Instruktori iz Moskve, mahom penzionisani visoki oficiri, ratni veterani i bivši pripadnici KGB-a i FSB-a, sve su precizno osmišljavali i koordinisali. Počele su provokacije, a potom i masovni fizički napadi na policiju, koja je dugo bila uzdržana i „živim štitom“ onemogućavala pustošenje grada, te upad u zgradu Parlamenta i druge državne institucije. Paljenje na trgu nagomilanih guma i otpada trebalo je da izazove medijski efekat, ali su požari i huliganska destrukcija ubrzo zahvatili objekte od izuzetne istorijske i arhitektonske vrednosti. Demonstranti su sve češće koristili oružje. Pravo krvoproliće i paniku izazvali su snajperisti koji su sa krovova okolnih zgrada pucali i na demonstrante i na policiju, sa očiglednim ciljem da situaciju učine još gorom, dodatno udalje sukobljene strane i onemoguće bilo kakav kompromis.

Moskovska propagandna mašinerija, predvođena globalnom medijskom kućom RS (Rossiя segodnя), tj. RT (RussiaToday), svu krivicu za događaje prebacivala je na kanadskog Predsednika (Vlade), spočitavajući mu autoritarnost, korupciju i nepoštovanje demokratske volje kanadskog naroda koji je, navodno, nedvosmisleno proruski i proevroazijski orijentisan. Pritisak sa Istoka, realna pretnja da Otavu i ostale delove etnički heterogene zemlje zahvati paraliza i haos, te agresivnost pučista koji su Predsedniku (Vlade), njegovoj porodici i saradnicima pretili smrću, urodili su plodom – državni udar je uspeo. Kanadski Predsednik (Vlade) jedva se spasao pobegavši u SAD, a predvodnici demonstranata su odmah upali u sve državne institucije i zauzeli ključne funkcije. Zaplašeni članovi Parlamenta su počeli da menjaju svoje ranije stavove i odluke, a zakazani izbori trebalo je da daju unapred očekivane rezultate i vrate Kanadu na proistočni kurs.

Moskva je mogla da bude zadovoljna da Vašington, istina u iznudici, nije povukao fajterske poteze. Na Njufaundlendu, strategijski važnom ostrvu koje kontroliše ulaz u Sent Lorencov kanal i dalje, u basen Velikih jezera, sproveden je referendum o priključenju SAD. Teško je osporiti da su na odluku većinskog anglojezičkog i tradicionalno proamerički nastrojenog stanovništva ključni uticaj imale SAD, a da Kanada nije ništa mogla da učini kako bi to sprečila. Izjave kanadskih zvaničnika da to „nikada neće priznati“, kao i oštra retorika iz Velike Rusije i čitave Evroazijske konfederacije nisu imali nikakav praktičan efekat. Sve to u većem delu Kanade izazvalo je manje ili više izraženo antiameričko raspoloženje, naročito u oblastima frankofonskog Kvebeka čiji stanovnici ističu svoje evropsko poreklo i naklonost kontinentalističkom evroazijstvu. Sa državnog vrha usledili su pritisci na proameričku populaciju na istoku zemlje, osporavanje identiteta i pretnje da će im biti oduzeto pravo na kulturnu posebnost. Usledila je reakcija: u Nju Branzviku, Novoj Škotskoj i Labradoru pojavio se oružani otpor.

Novouspostavljena pučistička vlast u Otavi uputila je u „pobunjene oblasti“ armiju koja je, iako u rasulu, dobila zadatak da „očuva ugroženu teritorijalnu celovitost zemlje“. Počelo je okupljanje militantnih, ultralevičarskih i neoboljševičkih grupa, kojima su se pridružili kriminalci, plaćenici i „psi rata“ iz čitavog sveta, ne skrivajući svoju nameru da se obračunaju sa „pobunjenicima“ i disciplinuju anglojezičko stanovništvo na istoku zemlje. Međutim, dobro organizovani i vođeni, a vremenom i sve bolje naoružani, proamerički dobrovoljci počeli su da nanose poraz za porazom vladinim snagama i zaposedaju sve prostraniju teritoriju, zahtevajući izdvajanje Nju Branzvika, Nove Škotske i Labradora iz sastava Kanade i njihovo pripajanje SAD. Ne bez razloga Velika Rusija i Kanada optuživale su SAD da naoružava „teroriste“ i tamo šalje svoje regularne trupe. Svi pokušaji da se prekinu sukobi, uspostavi i stabilizuje primirje propali su. Parlamet je opozvao raniju odluku o vanblokovskom statusu, što je značilo da Kanada želi „pod kišobran“ ODKB. ODKB je počeo da koncentriše trupe u bazama na teritoriji novi članica u Centralnoj Americi i Karibima (naročito na Kubi, u Meksiku i strateški važnoj Panami). Učestali su vazdušni i pomorski incidenti, koji su od međusobnog „ispipavanja pulsa“ mogli da prerastu u direktan sukob.

Rasplamsao se i pravi ekonomski rat. Vlada u Otavi zapretila je da će da izađe iz jedinstvenog energetsko-transportnog i trgovinskog sistema sa SAD. Članice Evroazijske konfederacije uvele su sankcije SAD i sukcesivno ih pooštravale, zahtevajući od Vašingtona da poštuje teritorijalni integritet Kanade, povuče odluku o pripajanju Njufaundlenda i prekine da pomaže „separatiste“ u Nju Branzviku, Novoj Škotskoj i Labradoru. Štaviše, Moskva je ultimativno tražila od kandidata za prijem u Laurazijsku integraciju da se i oni pridruže sankcijama. Najvećem pritisku bili su izloženi Bahami, tradicionalno kulturno i politički blisko povezani sa SAD. Ali, ova ostrvska država izuzetno važnog položaja, još uvek odoleva tom zahtevu i uprkos tranzicionim ekonomskim teškoćama, ostaje pri stavu da se „prijateljima ne uvode sankcije“, ne osporavajući „teritorijalni integritet Kanade, uključujući i Njufaundlend“. Uprkos relativnom uspehu u kompenzovanju šteta izazvanih sankcijama, a naročito u pronalaženju alternativnih tržišta za izvoz svojih energenata, ruda i industrijskih proizvoda (u Australiju, Indokinu, Brazil), SAD nisu u potpunosti izbegle probleme, prvenstveno na finansijskom planu. Vrednost dolara naglo je opala, inflacija je dostigla rekordan nivo, zlatne rezerve počele su da se tope, a stanovništvo je panično krenulo u stvaranje zaliha hrane, kupovinu ruske zlatne rublje i drugih stabilnih valuta. Nema sumnje da je to zaustavilo započetu „renesansu“ SAD na ekonomskom planu i zaustavilo njihov povratak na svetsku geopolitičku scenu.

Oštra retorika i propagandni rat Moskve i Vašingtona svedočili su da se sukob zaoštrio do neslućenih razmera. Iz Kremlja su stizale poruke da su SAD pretnja svetskom miru, da bi trebalo konačno da shvate da nikada više neće biti svetska sila, već zemlja samo sa ograničenim regionalnim uticajem, da zaborave na obnavljanje imperije, naročito na povratak Aljaske koja je definitivno u sastavu Velike Rusije, da će morati da poštuju prava domicilnog indijanskog stanovništva, što podrazumeva priznavanje genocida i vraćanje njihovih teritorija, da dozvole tzv. Latinosima (Hispanosima) u južnim državama izjašnjavanje o političko-teritorijalnom statusu, uključujući i pravo na secesiju, da Crncima omoguće upravljanje u najmanje 15 saveznih država... Mnogi ruski zvaničnici isticali su da je „nepravedno“ da SAD vladaju tako velikom teritorijom i prirodnim bogatstvima, koja bi morala da budu stavljena na raspolaganje čitavom čovečanstvu. Štaviše, Aleksandar G. Kratkin, teorijsko-koncepcijski kreator velikoruske globalne dominacije i geopolitički „duhovnik“ velikoruskog Vladara Vladimira V. Drumina, uporno je upozoravao da bi SAD sa Kanadom u svojoj interesnoj sferi ponovo bile velika sila i da bi to moralo da se spreči po svaku cenu. Založio se i za primenu „strategije anakonde“ radi opkoljavanja i „davljenja“ SAD, te za njihovu podelu na tri dela: Pravu Ameriku (prvih 13 država), Misisipiju i Dalekozapadnu republiku.

SAD, na čiju se diplomatsku defanzivu i stalnu odbranu od propagandnih napada iz Moskve svet već navikao, nastojale su da vode proaktivnu politiku. Harizmatični „stanovnik Bele kuće“ Pablo Dvojama, koji je najzaslužniji za oporavak SAD, vešto je koristio svoje meksičko-japansko poreklo u nastojanju da razbije monolitnost Evroazijske konfederacije i njenih vazala širom sveta. „Ruskom medvedu“ savetovao je da „drži šape dalje od Kanade“, da širenje ODKB očigledno ima antiamerički karakter i da bi eventualno uključivanje Kanade u taj vojni savez bilo ravno objavi rata, da intenzivan američki razvoj ništa ne može da zaustavi, da će sankcije samo dodatno ojačati SAD, da se unipolarna dominacija Velike Rusije približava kraju, da će se Eroazijska konfederacija neminovno raspasti i da će joj SAD transatlantskim geoekonomskim i geopolitičkim polugama „preoteti“ Zapadnu Evropu, da će SAD biti stožer „udruživanja varvara“ – okupljanja novih, sve moćnijih sila, sa kojima će izgraditi pravedniji, multipolarni svetski poredak... Doajen američke diplomatije i geopolitike Gžegorž Zbignjevski, poznat po svojim rigidnim antiruskim stavovima, podestio je da se i ovaj sukob zasniva na opštim zakonitostima klasične geopolitike, tj. na iskonskoj suprotstavljenosti „moći Kopna“, koju danas personifikuje Velika Rusija, i „moći Mora“, koju danas simbolizuju SAD. Taj „prirodni antagonizam“ telurokratije i talasokratije uvek je bio pokretač svetske istorije i tu se nikada ništa neće suštinski promeniti.

Autor je naučni savetnik u Institutu za političke studije u Beogradu