Agora

Zapadnjački rasizam i stereotipi o Rusima

Alexander Mercouris, The Duran

Ružni stereotipi o Rusima koji su postali tako rasprostranjeni na Zapadu su poslednja preostala prihvatljiva forma zapadnjačkog rasizma. Kao i svaka forma rasizma, i ova je agresivna, dehumanizujuća i opasna.

U svetu političke korektnosti jedna forma etničkih stereotipa na Zapadu se ne samo toleriše nego je čak i u modi. Radi se o etničkim stereotipima u odnosu na Ruse. Rusi su danas na Zapadu predstavljeni na nekoliko karakterističnih načina. Ruski muškarci su brutalni, sumorni, aljkavi, najčešće pijani, i uvek surovi. Obavezno govore sa teškim akcentom. Loše se oblače, nepošteni su, nasilni i pohlepni. Prema ženama su neotesani, ukus im je komično užasan. Ako su bogati onda su korumpirani: "Rusija" i "korupcija" su sinonimi za prosečnog Zapadnjaka. Tipičan Rus je lopov ili ubica, dok je pošteni ruski biznismen ("oligarh") kontradikcija po sebi.

Tokom Hladnog rata zapadnjački stereotip o Ruskinjama je bio da su debele, muškobanjaste i ružne. Najčešće su prikazivane kao seljanke, čistačice ulica ili traktoristkinje. Danas je na Zapadu stereotipna slika o Ruskinjama da su lepe. Međutim, to svakako nije nešto čemu se treba radovati. Naprotiv, to je nešto čega se treba plašiti ili makar biti na oprezu. Ako su u vreme Hladnog rata Ruskinje bile posmatrane kao proste i priglupe, ali ipak iskrene, danas su predstavljene kao materijalisti, opsednute novcem, jeftine, sklone manipulacijama, promiskuitetne i nemoralne. One su femmes fatales koje će dobrog, naivnog Zapadnjaka lišiti njegovih tajni, morala i, razume se, novca. Obično su špijunke, prostitutke ili prijateljice gangstera.

Rusi, bilo da je reč o muškarcima ili ženama, po ovim stereotipnim predstavama su po aksiomu nepošteni. Lakoća sa kojom je zapadna javnost prihvatila nedokazane tvrdnje o ruskim prevarama tokom doping afera vezanih za Olimpijske igre, ne unoseći u celu priču ni gram sumnje- dobar je primer za ovu tvrdnju. Pristalice opšte zabrane nastupa ruskih sportista u Riju nisu uopšte imali potrebu da istaknu kako se za potvrdu njihovih zahteva podrazumevama da za Ruse ne važi pretpostavka nevinosti. Sve dok važi zapadnjački stereotip o ruskom nepoštenju to se pitanje neće ni postavljati.

Rusi su u isto vreme, uprkos očiglednoj kontradikciji, i đavolski lukavi i prilično glupi. Takođe, potpuno su nekompetentni i nesposobni. Bez obzira na to oni su zastrašujući jer su agresivni i nasilni. Jedini kvalitet koji Zapadnjak priznaje Rusima je hrabrost. Ruske vojne pobede i ne dozvoljavaju da se drugačije pomisli. Pa ipak, ni ruska hrabrost se ne posmatra na isti način kao hrabrost Zapadnjaka. Ruska hrabrost proističe iz ludosti i agresivnosti i izraz je karakteristične  ruske opsednutosti novcem i moći.

Što se i jedino može očekivati od takvih ljudi Rusi, prema zapadnjačkoj slici, svoj nepošteno zarađeni imetak troše na zadovoljavanje hedonističkih potreba: na jahte, luksuzne stvari, lude žurke i razvratni seks. Ako je Moskva danas, za razliku od vremena Hladnog rata, čuvena po noćnom životu to nije nešto što treba slaviti (kao kada je npr. reč o Berlinu), sve je to deo ruskih megalomanskih apetita, dajući celoj priči zlokoban ton. Zemlja ni ne može biti bolja od užasnih ljudi koji je čine. Ona je nasilna, korumpirana i brutalna- baš onakva kakvi su i vladari koji njome upravljaju. Poput naroda koji je čini ona je zastrašujuće agresivna, đavolski lukava ali nekako glupa i nesposobna. Na kraju, iako preteća i opasna, ima u njoj nešto prepotentno i apsurdno.

Nema potrebe da se suviše naglašava, lider jedne takve zemlje mora da je mačo razbojnik koji voli da se fotografiše polugo dok jaše. "Nemilosrdan"- to je možda reč kojom se on najčešće opisuje. On je gangster- okrutan, amoralan, lukav i nemilosrdan- kao i narod na čijem je čelu. Toliko je ovakvih stereotipa koji ne korespondiraju sa stvarnošću da ih je gotovo nemoguće sve nabrojati. Neka ostane zabeleženo, Rusija (ili makar oni krajevi Rusije koje sam posetio) me je impresionirala svojim besprekornim poštovanjem reda i zakona. Rusi ostavljaju utisak porodičnih, tolerantnih, stabilnih, dobro obrazovanih i veoma kulturnih ljudi. Standardi ličnog i javnog poštenja su, po mom iskustvu, postavljeni zapravo  veoma visoko, ponekad čak i previsoko.

Kada je reč o Putinu, u samo dve prilike u kojima sam ga lično video, ono što je na mene ostavilo najjači utisak, pored finog smisla za humor i nesumnjive inteligencije, je njegova, da tako kažem, staromodna ljubaznost- nešto što je čak i Barak Obama istakao u nedavnom intervjuu za The Atlantic. Ova njegova osobina o kojoj se tako nerado govori, očigledno duboko ukorenjena navika ljubaznosti, je nešto što ruši stereotinu sliku koju većina Zapadnjaka ima o Putinu. Ističući sve ovo, ne želim da negiram probleme sa kojima se Rusija susreće. Takođe, nemam uopšte želju da Ruse prikažem boljima nego što jesu. Ali, budući da je ovo članak koji se bavi negativnim stereotipima o Rusiji i Rusima ne ustručavam se da istaknem pozitivne stvari o njima.

Negativni stereotipi o mnogim narodima imaju dugu istoriju u evropskoj i zapadnjačkoj kulturi. Od 1970-ih godina stereotipno predstavljanje Nemaca, Indijaca ili Pakistanaca , Iraca ili čak i Jevreja, bila je osnovna karakteristika britanske komedije. Srećom, danas toga više nema jer se sasvim tačno uvidelo da je to rasističko i duboko uvredljivo predstavljanje pojedinih etničkih grupa. I to danas čini britanske komedije neuporedivo boljim. Međutim, jedan upadljivi izuzetak je ostao. Negativni stereotipi o Rusiji i Rusima ne samo da nisu nestali već su se umnožili i postali mnogo gori. Oni su toliko prisutni, i toliko se besomučno ponavljaju u filmovima, na televiziji... da se jednostavno ne mogu izbeći, i veoma je mali broj onih koji se mogu odupreti takvom uticaju. Stvar je utoliko gora što tome niko ne prigovara. Dok se nakon džihadističkog terorizma i nasilja negativni stereotipi o muslimanima s pravom karakterišu kao islamofobija , negativni stereotipi o Rusima prolaze sasvim neprimećeno.

Takvo stanje naišlo je na snažnu reakciju u Rusiji posle objavljivanja spota "Party like a Russian" britanskog pop pevača Robija Vilijamsa. Spot se može tumačiti na razne načine. Po mom mišljenju, on ipak nije imao cilj da se naruga Rusima u celini. Pre će biti da je hteo istaći jednu specifičnu kategoriju Rusa- korumpirane oligarhe koji su pobegli u Britaniju nakon krađe novca u Rusiji. Da spot referira na tu određenu vrstu ljudi pokazuje, po meni, i činjenica da je sniman u tipično engleskoj velikoj kući (iz epohe Tjudora ili jakobinske ere), upravo one vrste luksuznih kuća koje preferiraju begunci iz Rusije koji nastoje da izmaknu ruskim vlastima i nalaze utočište u Britaniji. Po meni, i reči pesme potvrđuju ovakvo tumačenje. Tekst jasno ukazuje na one koji sa svojim "teško stečenim" kapitalom dolaze da uživaju u životu na Zapadu, sa zaštitom tog istog Zapada.

“It takes a certain type of man with a certain reputation

To alleviate the cash from a whole nation

…..

I put a bank inside a car, inside a plane, inside a boat

It takes half the western world just to keep my ship afloat”

Ako je to tačno onda je spot (uprkos nesrećnoj zloupotrebi nekih ruskih tema; Raspućina, Plesa vitezova Sergeja Prokofjeva , Oktobarske revolucije...) želeo da saoseća sa Rusima, nikako da iskaže neprijateljstvo prema njima. Međutim, uzimajući u obzir masovne negativne stereotipe o Rusiji i Rusima i očigledno preklapanje određenih likova u spotu sa predstavama koje se inače šire o Rusima na Zapadu, mogu potpuno da razumem zbog čega toliko mnogo Rusa spot nije videlo na takav način, i zašto su tako oštro reagovali. Zaista, podudaranje je toliko snažno da mnogi na Zapadu koji se slažu sa njim podržavaju ovaj spot upravo kao izraz neprijateljstva prema Rusima i posebno prema Putinu.

To nas dovodi do sledećeg: ono što ova epizoda sa spotom Robija Vilijamsa jasno pokazuje je da čak i kada se Rusi žale, iz sasvim opravdanih razloga, na negativne stereotipe koji se o njima šire- niko na Zapadu ni ne pokušava da ih razuveri ili da im pruži podršku. Baš kao što nikad nije bilo negodovanja na pojavu sve gorih negativnih stereotipa koji se o Rusima iznova i iznova pojavljuju. Talasi osuda koji se javljaju kada dođe do negativnog portretisanja Jevreja, muslimana ili Iraca, u ruskom slučaju po pravilu izostaju.

Razmotrimo kako se britanski The Guardian, taj odlučni liberalni zaštitnik političke korektnosti i anti-rasizma, poneo u slučaju ruskih protesta na spot Robija Vilijamsa. Nisu hteli niti da osude spot, niti da povedu ozbiljnu raspravu o tome, niti da pokušaju makar da razumeju zašto ga Rusi doživljavaju kao uvredljiv- kao što bi, bez sumnje, učinili u slučaju bilo kog drugog spota koji govori o nekom drugom narodu. Umesto toga, naručili su kratki tekst ruske novinarke Natalije Antonove. Mora se priznati, početak teksta je bio obećavajući: "Umorni ste od političke korektnosti, debata o kulturnom svojatanju i sramota vas je zbog rasističkih šala na Tviteru? Ne brinite. Postoji jedna zemlja o kojoj slobodno možete da iznosite stereotipe- to je Rusija, naravno. Iako se povela polemika, Vilijamsov spot "Party Like a Russian" neće negativno uticati na njegovu karijeru ni izazvati masovne proteste. To je samo pesma o ludim Rusima, njihovim ispadima izazvanih vodkom i čudnoj sklonosti da u veće babuške stavljaju manje babuške. Svi znaju da je iznošenje stereotipa o Rusima jedna sasvim bezopasna zabava- ako neko u tome vidi problem onda je preosetljiv i ne zna da prihvati šalu. Ideja o "dobrim" i "lošim" streotipima nije nova i kako je to primetila Marijeta Božović, profesor na Jejl univerzitetu "ima nešto neobično u tome kako se zastareli kulturni klišeji tolerišu sa osmehom od strane kosmopolitskih elita kada su usmereni na Slovene u 21. veku". Snaga ovih potpuno odgovarajućih reči je ipak potpuno degradirana kada Antonova posle tvrdi da je spot zapravo sasvim korektan: da, Rusi prave divlje žurke, niko nema prava da se žali i prigovara.

Rasistički stereotipi su nešto čemu uvek treba prigovarati. Oni su dehumanizujući, netolerantni i štetni. Ofanzivni su prema svom objektu. I uvek je tako kada se rugaju ili prokazuju određenu nacionalnu ili kulturnu zajednicu. U tom smislu, Rusi ne smeju biti izuzetak. Društvo koje učestvuje u tome ili toleriše one koji to čine delegitimiše sopstvena deklarativna zalaganja za anti-rasizam i međurasnu toleranciju. Činjenica da se jedna etnička zajednica tako tretira- Rusi, i da im se odriče moralna i pravna zaštita koja pripada svima drugima, nikako ne umanjuje sopstveni rasizam i netoleranciju. Naprotiv, ona ih samo naglašava.

U periodu pojačanih tenzija između Zapada i Rusije, dehumanizacija Rusa ima višestruke negativne posledice. Pre svega, ona ne doprinosi sporazumevanju. Kako može doći do sporazumevanja između Zapada i onih koje je Zapad odlučio da posmatra kao gangstere i divljake? U tom procesu, dehumanizacija Rusa opasno spušta prag do trenutka kada nasilje usmereno ka njima postaje sasvim prihvatljivo.

Ovo je u prošlosti zapadnjačkog rasizma bio nepromenjivi obrazac za "targetirane" etničke zajednice. Nema nijednog razloga da verujemo da će u ruskom slučaju biti drugačije. Nesumnjivo, time se povećava opasnost od sukoba. Za razliku od nekih drugih naroda koji su se našli na putu zapadnjačkom rasizmu Rusi imaju kapacitet da se odupru i uzvrate. Njihova istorija pokazuje, kao i kod drugih naroda, da će ako im se nametne ekstremna situacija to i učiniti.

U najboljem je interesu samog Zapada da se prestane sa lošom navikom stereotipnog prikazivanja Rusa. Ovo je tek jedan od primera gde se principi koje Zapad voli da proklamuje (u ovom slučaju, anti-rasizam) i njegovi sopstveni interesi u potpunosti podudaraju. Da bi se to dogodilo, stereotipe o Rusima, kao i stereotipe o svim drugim narodima i kulturama, treba identifikovati i osuditi kao ono što zapravo i jesu- izraz nadirućeg rasizma.

Izvor: The Duran

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)