Agora

Da li je populizam oklevetan

Ljiljana Vujić, Politika

Nacionalni front, UKIP, Liga severa, Siriza, Podemos. Šta je zajedničko ovim partijama ili, recimo, Džeremiju Korbinu i Marin le Pen, Donaldu Trampu i Berniju Sandersu, bregzitovcima i Redžepu Tajipu Erdoganu? Svi oni nazivani su populistima. Ova reč čini da Tramp, bregzit i Sanders deluju kao jedna te ista politička pojava. Populistom se etiketira gotovo svako ko se protivi vladajućim strukturama ali i onaj ko vlada, pa su se u istom košu našli levica i desnica, vlast i opozicija.

Dok elita ovim terminom pokušava ugušiti kritike vladajuće neoliberalne dogme, s druge strane isto rade oni koji, recimo, Evropskoj uniji kače populističku etiketu nastojeći da joj tako oduzmu kredibilitet. Recimo, Marin le Pen koja sebe smatra najvećim francuskim demokratom, jer kaže da želi vlast vratiti od Brisela narodu, za javnost je populista, a ono što je sigurno je da je desnica. Stiče se, dakle, utisak da su danas gotovo svi pomalo populisti, a pitanje je da li zapravo ovaj fenomen ukazuje na nedostatak političkog rasuđivanja? 

Da li je onaj ko je po jednima demokrata, po drugima populista? I da li je optužba da je neko populista i sama populistička? Populizam, prema politikološkim teorijama, poziva obične ljude da zbace nepravednu upravljačku klasu. Ipak, da bi neko bio populista nije dovoljno da oseća samo ovaj poriv koji postoji i u drugim ideološkim oblicima. U suprotnom bi se moglo reći da je populista svako ko kritikuje poput, recimo, britanskog laburističkog lidera Džeremija Korbina. Ne može se reći da Korbin i novi američki predsednik dele iste političke vrednosti. Korbin najglasnije osuđuje Trampovo prosto rešenje složenih problema podizanjem zidova Meksikancima i spuštanjem rampe pred muslimanima. Dakle, savremenim populistima je svojstveno da nude jednostavna rešenja za složene probleme.

Ko je danas populista i kako se desilo da ovaj vid političke mobilizacije dobije toliko negativnu konotaciju? Populizam se u Evropi pretežno povezuje s jačanjem desnih i radikalno desnih pokreta iako je u savremenu politiku ušao označavajući levicu. Izraz se izvorno odnosi na vladavinu u interesu naroda nasuprot oblicima koji su primarno vodili računa o željama malih grupa, poput aristokratije i plutokratije. Istinski populisti bili su Narodna stranka koja se u 19. veku zauzimala za veća prava radnika i seljaka i kritikovala politički ambijent koji pogoduje interesima povezanih i korumpiranih političkih i poslovnih elita iz Vašingtona i Njujorka. Upotreba termina se do danas izlizala toliko da je ostala samo takozvana reakcionarna struja koji okuplja narod mahom na temelju odbojnosti prema određenim manjinskim skupinama.

Baveći se pežorativnim značenjem koje danas ima, američka novinarka i književnica Lajonel Šrajver za Bi-Bi-Si primećuje da je termin postao „nečastan i da opisuje neuke ljude, gotovo rulju i varvare” koji ašovima i grabuljama hrle na vlast. Ona kaže da je uobičajeno da se u javnosti demokratijom smatra pobeda levice koja, kada izgubi, govori da su im „varvari oteli presto”. Tako je, dakle, populizam postao krilatica za neposlušne birače.

Recimo, oni koji su želeli da Ostrvo ostane u EU traže ponavljanje referenduma kako bi bregzitovci mogli ispravno da postupe. Ispada, zaključuje Šrajverova, da populizam znači „dati važnu odluku gomili idiota”. Komentatori ga, propuštajući nijanse, koriste da lenjo strpaju u isti koš različite pokrete u Italiji, Americi, Nemačkoj, Austriji, Švedskoj, Francuskoj. Šrajverova, stoga, primećuje da američki novinari ne prave razliku između britanskog UKIP-a i francuskog Nacionalnog fronta. „Od kada je populista svako ko dovodi u pitanje aktuelna dešavanja, ispada da je populista svako ko je netolerantan, rasista, protiv migranata ili muslimana”, kaže novinarka. 

Naime, neki glasači i političari jesu populisti u ovom, pežorativnom značenju. Inauguracioni Trampov govor zvučao je kao da su se SAD tada oslobodile strane okupacije. Novi predsednik je obznanio da zemljom opet vlada narod, naravno, posredstvom njega, milijardera, kao njihovog jedinog pravog predstavnika. Današnji populista se, dakle, od drugih kritičara elite razlikuje po tome što tvrdi da on i samo on predstavlja narod po duboko autoritarnom obrazcu oličenom u liderima poput turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana ili Uga Čaveza koji je voleo parolu „S Čavezom narod vlada”.

U knjizi „Šta je populizam”, Žan Verner Miler, profesor s američkog Prinstona, kaže da svaki populista pokušava da ujedini svoj, jedini autentični narod, zbog čega će nastaviti da se sukobljava s onima koji po njegovom mišljenju nisu deo „prave Amerike” ili „prave Turske”. Miler ceni da za populiste polarizacija nije problem već sredstvo obezbeđivanja opstanka na vlasti jer u konfliktima vide pozitivnu situaciju koja im omogućava da iznova pokazuju ko je „pravi narod”. Stoga je bilo naivno očekivati da Tramp na vlasti neće biti što i u kampanji.

Stiče se utisak i da populizam osvaja planetu konkurišući čak globalnoj privlačnosti liberalne demokratije, za šta su zaslužne lično njegove pristaše koje govore o buđenju anglosaksonskog sveta. Ali ne samo oni. Bivši lider UKIP-a, Najdžel Faraž, ne bi izdejstvovao bregzit bez torijevaca, Borisa Džonsona i Majkla Gouva. Bregzit nije bio rezultat spontanog otpora ugnjetenih prema establišmentu. Evroskepticizam su ondašnji tabloidi i političari pothranjivali decenijama. Tramp, takođe, nije pobedio kao kandidat populističkog opozicionog pokreta već zahvaljujući republikanskom blagoslovu. Remećenju jasne podele između toga ko je populista a ko njegov protivnik doprinose i mejnstrim konzervativne i demohrišćanske partije preobraćajući se u populističke. U uvodu knjige, koja će uskoro dobiti srpsko izdanje, Miler upućuje na to da opasnost po demokratiju dolazi iz njenog sveta jer političari koji su izvor tih pretnji govore jezikom demokratskih vrednosti. Nazivali se oni populistima, desničarima ili demokratama, prepoznatljivi su po jednom obeležju – nedostaju im centralne vrednosti – poput slobode, jednakosti i socijalne pravde. 

Izvor: Politika