Agora

Zašto Rusija?

Vili Vimer, Beoforum

Ovo pitanje je legitimno i moramo ga postaviti upravo sada. 1. septembra ćemo obeležiti datum izbijanja Drugog svetskog rata, a upravo je Sovjetski Savez morao da po broju izgubljenih života  i potencijala bez primera podnese posledice ovog strahovitog rata.

Nije ostalo ni mnogo nedelja kada ćemo svečano proslaviti i dvadeset pet godina od dana kada je Nemačka ponovo postala jedna zemlja koja je krivicom svog tadašnjeg vrha ratom izgubila svoje jedinstvo, a i još mnogo toga više. Pored snažne podrške iz Vašingtona upravo je Moskva bila ta koja je nama Nemcima otvorila ovaj put. Mihail Gorbačov je bio čovek koji je govorio o Evropi kao o ”zajedničkoj kući”. Svi mi u Evropi smo bili sigurni da možemo da se oslobodimo strahota prošlosti i da možemo da se uselimo u jedan od njenih stanova. Rat je bio dalje od nas nego ikada ranije. I opet je suštinski Rusija bila ta koja je nakon strašnog rata došla ka nama sa konceptom o mogućem miru, kao što su već jednom, nakon Napoleonovih ratova, ideje cara Aleksandra i austrijskog kancelara Meterniha o ”Svetoj alijansi” mogle da postanu stvarnost. Izgledalo je da je Evropa kao zajednička kuća imala čvrst temelj, jer se Helsinška konferencija, koja je u neposredno posle Drugog svetskog rata u biti proizašla iz sovjetsko-poljske ideje, pokazala izuzetno uspešnom. U njenim okvirima mogle su čak i moćno naoružane neprijateljske države da vode uspešne pregovore o razoružanju.

Kada se danas osvrnemo na ovo vreme, razmišljajući o 1. septembru, shvatamo koliko nam je već sada zagorčana proslava 3. oktobra. Umesto velike svečanosti sa onima u Berlinu koji su prisustvovali svečanosti onda i sa drugim državnicima koji ih danas predstavljaju, u nas se uvlači zastrašujuća briga da li ćemo uopšte i doživeti 1. septembar iduće godine. Nedaleko od ruske granice međunarodnim trupama, krcatim nuklearnim arsenalom, ponovo oštro komanduju nemački generali. U Ukrajini se trupe sa vojnim obeležjima koja bez imalo ustezanja podsećaju na ona iz nacističkih vremena šalju ka granici jedne zemlje koja upravo sa takvim obeležjima nužno povezuje ogroman strah, smrt i uništenje. Oni koji još uvek nisu u NATO preplavljuju se velikodušnim institucionalnim ponudama i uvlače se u prekogranične vojne operacije čiji cilj može biti samo Rusija. Rat je bliži nego ikada ranije. Sve ovo nije došlo preko noći. Nemoć Evrope da u Kijevu obezbedi mirnu promenu vlasti u jednom krajnje turbulentnom vremenu uparila se sa vašingtonskim placem okrenutim na dole. Nije u pitanju bila samo Ukrajina čije su šanse i nade do danas nerazjašnjenim masakrom na Majdanu raznete po komandi. Ovi događaji su pogodili i u žilu kucavicu Evrope jer je totalna konfrontacija preovladala nad evropskom strategijom harmonizacije. Danas bi svi u Evropi morali da se pitaju kako bi široki slojevi njihovog stanovništva regovali kada bi se pučistički režim preko noći namerio da im oduzme prava. I pre svega kako kada bi se usput odstranilo prisustvo ruske mornarice sa njenom funkcijom snabdevanja Bliskog Istoka. Danas nam se nameće utisak da nas je stvarni tok događaja na Krimu spasao rata koji danas postaje utoliko verovatniji. Šta se to sa nama svih ovih godina u stvari dogodilo da se ponovo nađemo u položaju protivnika jedne zemlje i njenih ljudi, zemlje koja je tokom Zimske olimpijade u Sočiju impresivno pružila dokaze u kojoj meri je sidrište zajedničke evropske kulture?

Pri trezvenoj analizi moramo da priznamo sebi da je nesposobnost evropskih ministara spoljnih poslova na Majdanu u Kijevu predstavljala vrhunac evropske nemoći koja je počela davno pre i neposredno nakon nemačkog ujedinjenja, po okončanju podele Evrope i nakon Pariskog akta iz jeseni 1990. Mi u Nemačkoj smo to prvi osetili i mi smo morali da steknemo svest o tome da ”socijalnu tržišnu privredu” i ”demokratsku pravnu državu” dugujemo isključivo okolnosti nakon Drugog svetskog rata da u podeljenoj Evropi nismo smeli da dopustimo da teritorija naše državnosti padne u ruke protivničke strane .

Tek što smo razmislili o posledicama podele iz ugla ekonomije kada je u Nemačkoj preko ideje „shareholder value“ uklonjen veoma uspešan i harmonizujući poredak socijalne tržišne privrede. Današnja kancelarka je sebi dozvolila da iznese zahtev da se demokratija prekomponuje kompatibilno tržištu. Ako se ne varamo ovo će i uspeti putem državno-pravnih konsekvenci nameravanog Sporazuma o slobodnoj trgovini TIPP koje su dosada doprle u javnost. Istovremeno sa njim biće sahranjena i demokratska pravna država koja u Nemačkoj ima daleko dublje i jače korene od onih koje ima saveznička vlast na nemačkoj teritoriji. Kako uopšte dalje da sudimo o mirotvornoj snazi međunarodnog prava pokazao nam je NATO rat protiv SR Jugoslavije kojim je proslavljen NATO jubilej. Njime je trebalo da se demonstrira kao uspešan novi svetski poredak u skladu sa interesima SAD. Za tu svrhu sahranjena je ne samo ideja Helsinške konferencije već i celokupan međunarodno-pravni poredak.

Nije li se, međutim, promenilo mnogo više od ovoga? Ovih dana nas ponovo upozoravaju da je u našoj - ah, tako prosperitetnoj - zemlji na delu slom srednje klase i da siromašni postaju sve siromašniji. Da porodice više ne znaju kako da sastave kraj sa krajem. Naše škole usađuju deci u glavu kakvu sliku o čoveku budućnosti, molim lepo, treba da steknu. Talasi migracija, koji koji se obijaju o bespomoćnu nemačku saveznu vladu i nepostojeći evrospki stav, dovode u našu zemlju ljude kojima smo mi svojom politikom i ratovi naših saveznika oduzeli životne osnove. Kako ovi ljudi većinom dolaze iz zemalja Bliskog Istoka koje označavamo kao kolevku naše kulture tako da smo mi razorili i njihovo i naše nasleđe.

I sada da krenemo na Rusiju? Jesu li to u pitanju ruska rudna blaga koja treba staviti pod svoju kontrolu onako kako se to već jednom, pre više od deset godina, u slučaju «Jukosa» činilo mogućim, iako se izgleda danas više hvatamo u koštac sa Saudijcima zbog frakinga? Ili je u pitanju nešto drugo? Ako se bolje zagledamo u trezvenu sliku o sebi samima biće da se radi o nečem drugom, a to možemo i reći u jednoj zemlji iz koje svake godine više od pola miliona ljudi ode preko Atlantika. Ovde malo njih dolazi na ideju da posao potraži u Samari umesto u Silikonskoj dolini. Međutim, Rusija danas ipak označava nešto što izgleda da predstavlja ogroman trn u oku onima koji su naše države izravnjali skoro kao valjkom. Otadžbina, hrišćanstvo, porodične vrednosti – sve to bi moglo da postane važnije od materijalnih stvari koja koliko sutra mogu da se promene ili nestanu.

Na Zapadu koji određuju ratovi i finansijske krize takve vrednosti su poodavno potpuno uništene. Bez obzira kako stvarnost u samoj Rusiji doista izgleda, ovo bi moralo da navede ljude u Evropi, kojima se ponovo izvlači podloga ispod nogu, da se zamisle. Šta je to oslonac? Je li to ono zbog čega smo ponovo dovedeni u situaciju da zauzmemo busiju protiv Rusije i ljudi tamo? Zato što se ona tako uporno protivi krvavim snovima o izuzetnoj nacijji?

Autor je bivši poslanik CDU u Bundestagu, državni sekretar za odbranu i potpredsednik Parlamentarne skupštine OEBS-a. Koautor knjige "Povratak hazardera" (Zeitgeist, 2014.)

Prevod: Branka Jovanović     Izvor: Beogradski forum za svet ravnopravnih