Agora

Drugačija politika

Slobodan Vladušić, Politika

Čitanje savremene filozofske literature za većinu sveta predstavlja čisto gubljenje vremena. Ipak, ima nečeg u tim tekstovima što ne bi bilo loše da znamo: Đorđo Agamben, čovek nesumnjivo manje poznat od Đorđo Armanija, piše o tome kako savremeni grad karakteriše gubitak centra, odnosno trga, te posledična depolitizacija njegovih žitelja. Nisam primetio da Agamben ima nešto protiv takvog razvoja događaja. Tek da znate, dakle: ako ste politički apstinent onda činite upravo ono što političke strukture očekuju da činite. Da životarite kako-tako, ili da umrete, svejedno, ali da im se ne mešate u posao.

Kako to izgleda u današnjoj Srbiji, ili ko je politički aktivan? Naravno, političke partije koje u svesti tzv. običnog naroda jesu zavodi za zapošljavanje. Zato se već dugo dešava da se većina partijskih kadrova ne hvali kvalifikacijama, već pokornošću, jer im posao ne zavisi od prvog, već od drugog. Šteta što je za uspešno vođenje poslova potrebno ono prvo (osim ako im u opisu radnog mesta ne piše „devastacija”). Tu su naravno i NVO. Neke od tih organizacija imaju svoju misiju koja je nezavisna od donacija. Veći broj, međutim, funkcionišu kao grupe za pritisak, potpuno saobražujući svoje delovanje uslovima i kriterijumima za dobijanje grantova. Oni dakle, pritiskaju javnost u smeru koji im određuje njihov poslodavac. Pošten posao, samo malo nepošten prema sudbini zajednice u kojoj deluju. Izvan tog prostora ostaje uglavnom ili poluobavešteni svet, koji defanzivno deluje na događaje, prilagođavajući svoje mišljenje smerovima vetra na javnom prostoru, ili pak potpuno neutralisana i depolitizovana masa.

Međutim, postoji još jedan sloj ljudi čija je brojnost nepoznata. To su oni koji žele da budu politički aktivni, ali im ne odgovara trenutna politička ponuda. Ne žele da se priključe partijama u kojima bi im društvo pravili iskusni partijski preletači i karijeristi, jer oni to nisu, a ne žele ni da im kriterijumi grantova postanu kriterijumi mišljenja. Taj sloj ljudi zapravo želi jednu drugačiju politiku: politiku koja bi počela od konkretnih problema, konkretnih činjenica, politiku koja bi bila racionalna, ali i moralna i poštena. To su ljudi koji su dovoljno obrazovani da mogu da razlikuju činjenice od propagande, i dovoljno časni da mogu da brinu i o nečemu iznad sopstvene koristi. Taj sloj ljudi je zametak jedne istinski građanske Srbije, građanske u onom značenju o kome je sanjao Pekić: Srbije u kojoj bi se nacionalni i demokratski interesi međusobno podržavali, a ne saplitali.

Šta je taj sloj ljudi u Srbiji danas? Skoro ništa. A šta bi mogao da bude? Mogao bi da bude nešto. Da li će to postati zavisi od dve stvari: prvo, da li će ljudi koji čine taj sloj naći snage i načina da se međusobno organizuju i povežu prema kriterijumu međusobnog poverenja. Drugo, da li će partije koje su trenutno u zapećku moći da slede ovakvu drugačiju politiku: što znači politiku koja će početi od sadašnjih konkretnosti, a ne od magle i oblaka budućnosti. Njima će morati da bude jasno da ovom sloju nešto prvo moraju da ponude, a ne da tek traže bezrezervnu podršku. Dakle, taj sloj koji već sada postoji, ali nije svestan sebe, mogao bi da posluži kao primer jedne moralnije, racionalnije, pametnije politike. Politike koju će mnogi moći da podražavaju i podržavaju. Ako se u Srbiji ojača ovakav drugačiji odnos prema politici, odnosno potreba da se živi u javnosti, a ne od javnosti i javnog delovanja, postojaće mogućnost da cela zajednica bude na dobitku. Takva, drugačija politika prinudiće političke strukture na odgovornost, prema jednom obrazovanijem, obaveštenijem sloju ljudi koji politiku ne vidi kao izvor profita. Istovremeno, ona će omogućiti lakše razlikovanje nevladinih organizacija čija je misao korisna za zajednicu, od plaćenih grupa za pritisak. Ona će, najzad, omogućiti stvaranje atmosfere u kojoj će današnja letargija biti zamenjena nečim lepšim, plemenitijim, energičnijim: jasnom slikom sveta i sebe u tom svetu.

Politika, 12. novembar 2014.