Мементо

Родоначелник српског вајарства

Aутор: Дејан Ђорић

Ђорђе Јовановић (1861-1953)

Угледни скулптор Ђорђе Ђока Јовановић живео је од 1861. до 1953. године и, попут Паје Јовановића, доживео дубоку старост од деведесет две године. Као и чувени сликар, био је харизматични представник српске и европске грађанске класе на врхунцу, узор личне и уметничке лепоте, елеганције, мужевности и надарености. Како је известила „Политика“ 1938. године, био је и први наш спортиста, бициклиста и планинар.

У погледу истражености, живот и дело овог српског вајара најбоље су документовани међу свим нашим, не само старијим скулпторима. О њему је између два светска рата објављена монографија, недавно је изашла и друга у издању Галерије „Матице српске“ у Новом Саду, као и каталог ретроспективне изложбе у Галерији Српске академије наука и уметности. Написао их је професор Миодраг Јовановић, уз Николу Кусовца наш најбољи познавалац уметности деветнаестог века. Ђорђем Јовановићем бавили су се и двојица најбољих ученика и наследника Миодрага Јовановића, Урош Анић као магистрант и асистент и Мирослав Тимотијевић, садашњи професор националне нововековне уметности на Филозофском факултету у Београду. Уметник је 1947. године написао „Аутобиографију“, објављену у монографији. Животни и стваралачки пут овог вајара истражен је и архивски, историчар уметности Владимир Коњикушић је поред истраживача домаћих, за подацима трагао у минхенским полицијским архивима.

Косово у сржи

Рођен је, како сам каже, 21. јануара 1861. у Новом Саду. Отац му је био учитељ, писац и преводилац, пријатељ Ђуре Јакшића, који га је описао у једној приповеци, грчког а мајка српског порекла. Изродили су седморо деце, а Ђорђе је био најмлађи. Уметник је из брака са Немицом Емом Викторијом Шајтлер имао синове Мирка, архитекту, рођеног у Минхену и Бранка, геолога, рођеног у Паризу. Унук Серж Јовановић саставио је родослов породице јер бројни унуци и праунуци расути по Француској и Америци с поносом носе презиме Јовановић. Коста Ст. Павловић је о вајару објавио сећања у „Гласу канадских Срба“.

После београдске Реалне гиманзије, уметник је боравио у Минхену, „радећи дрворез“, како је написао, што се односило не на графику већ на рад у рељефу. Оставши после неколико месеци без средстава, вратио се у Београд и уписао на Технички факултет. Стојан Новаковић је потврдио да су му дрворези „изврсни“. На основу успеха у Минхену и државне стипендије коју је одобрио министар Новаковић, уписао се на бечку Академију. После првих успеха, прешао је у најбољу германску вајарску школу у Дрездену и током студија два пута пропутовао Европу на велосипеду. У Париз је прешао 1887. године и, како је писао, ту су му се отвориле очи и тек онда је дошао до сазнања шта је права монументална уметност. Запажен у Дрездену са скулптуром „Преља“, девојке у српској народној ношњи, похваљен у Паризу, за Светску изложбу 1889. године израдио је скултуру слепог „Гуслара“ у природној величини.

Михаило Валтровић, управник Народног музеја, нашавши да то није „српски гуслар“, одбио је за откуп али су чачански сељаци пред њом скидали капу, а сељанке јој љубиле руку као живом човеку. Министарство му је укинуло стипендију али је са скулптуром „Јосиф Панчић“ приредио прву самосталну вајарску изложбу у Београду. Уследиле су године успешног породичног и чиновничког живота и други брак са Францускињом Маргерит. Један је од оснивача уметничког удружења „Лада“ и управник Уметничко-занатске школе, коју је основао са Ристом Вукановићем и Марком Муратом. Не желећи да буде „Швабин роб“, прошао је Албанску голготу и нашао се поново у Паризу. По повратку је бринуо о раду школе и постао редовни члан Српске краљевске академије 1920. године.

Био је ученик Шапија, уз Родена најзначајнијег француског вајара деветнаестог века. У Србији осим Петра Убавкића, вајара школованог у Риму, није имао конкуренцију. Позирали су му државник Жорж Клемансо, војсковођа Фердинанд Фош, генерал Манжен, виконт де Фонтенеј и Огист Говен али и лепе париске девојке. У Паризу је наставио рад на свом највећем делу, „Споменику косовским јунацима“, постављеном 1899. у Крушевцу да обележи петстогодишњицу Косовске битке. Монументални су између његових осталих и споменици „Кнез Милош Обреновић“ у Пожаревцу, „Вук Караџић“ и „Јосиф Панчић“ у Београду.

Тамне стране живота

Као и Паја Јовановић, своја дела заснивао је на историјским истраживањима костима, наоружања и насликаним портретима. Скулптуре са националном тематиком излагао је на париским Салонима и веома лепо прихваћене, навеле су Француску владу да га са Пајом Јовановићем предложи за добијање ордена Легије части. Извајавши бисте краља Александра I Карађорђевића и краљице Марије Карађорђевић, добијао је често поруџбине са двора али је био обасут и другим наруџбинама. Извајао је између осталих својих остварења бисте Јована Јовановића Змаја, Бранка Радичевића, Карађорђа, Саве Текелије, Симе Матавуља, патријарха Георгија Бранковића, Јована Жујовића, војводе Степе Степановића, скулптуре и медаљоне са ликовима Љубомира Ненадовића, Др Јована Суботића, Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Др Владана Ђорђевића, Милована Глишића, Николе Пашића и бројне друге.

Огледао се и у фасадној и у гробљанској скулптури, споменик војводи Живојину Мишићу из 1921. године један је од најбољих те врсте у српској уметности. Јовановић је био и ванредан вајар актова, алегоријских композиција, баханткиња, вила, персонификација река и плодова природе. Тамнију страну живота приказао је у скулптурама „Напуштена“, „Туга“ и „Меланхолија“. Извајао је алегоријске композиције „Мирис ружа“, „Мирис пролећа“, „Београдска ружа“ и „Сава“, са којима је у нашу скулптуру увео највише облике поетичне лепоте.

Поједини радови интимног карактера као „Сироче“ из 1917. и „Бранко и вила“ су међу најизражајнијим. Те је врсте и „Дечак са Чукур-чесме“ из 1908. коју су не обазирући се на трагику историјског догађаја недавно украли Роми и разбили је продавши је у старо гвожђе. Више пута је вајарски приказао Уроша Предића, а аутопортрети, поједини из профила, међу најбољим су његовим остварењима.

Радећи у гипсу, теракоти, камену и бронзи, Ђорђе Јовановић се бавио скоро свим познатим савременим темама, од документаристичких, портретских, фактографско историјских, митолошких, алегоријских до социјалних, радничких и рударских. Био је прави човек и уметник свог доба, његове скулптуре од минијатурних рељефа до монументалних радова изражавају преовлађујуће правце деветнаестог века, од реализма и натурализма до дендистичког симболизма и сецесије. Прошао је многе вајарске школе и био међу првим српским уметницима школованим у сва три за нас битна уметничка центра – у Бечу, Минхену и Паризу. Оставио је галерију ликова из националне историје, музеј скулптура најзначајнијих Срба али се бавио и женском лепотом због ње саме, задивљен њеном тајновитошћу.

Чувени вајар је имао богат живот и разноврсно стваралаштво, био критикован и слављен, заборављен и поново откривен. Примедбе које су му на рад упућивали савременици, данашња публика вероватно не разуме, доживљавајући његове скулптуре целовитије и мање детаљистички. Уз Петра Убавкића, Ђорђе Јовановић је родоначелник модерног српског вајарства, први наш друштвено шире познат и признат вајар. Са њим је почела велика авантура српске скулптуре и са њим доживела врхунац.

Извор: Печат