Мементо

Мудрост се патњом стиче

Милош Н. Ђурић (1892-1967)

Необично и значајно писмо стигло је у јануару 1922. године из Њујорка у Београд:

Поштовани Господине,

Прочитао сам Вашу расправу Философија панхуманизма;, и радосно Вам признајем да сам био очаран Вашим филозофским мислима и Вашим песничким речима којима сте изразили Ваше врло лепе мисли. Ја нисам филозоф од струке, него сам физичар и математичар, али као сваки човек који се бави испитивањем природних појава ја се покаткад упуштам и у чисто филозофску анализу света. Та ме је анализа довела до закључака који су умногоме слични Вашој филозофији. Али признајем да их ја не бих могао обући у онако лепо одело као што сте Ви учинили, јер Ви нисте само филозоф него и песник. Ви се позивате не само на ум него и на срце. Ја Вас уверавам да је тај Ваш дични позив нашао најодушевљенијег одјека у моме срцу и у мојој души...

Писмо је упућено Милошу Н. Ђурићу, тридесетогодишњем професору философије и класичне филологије у земунској Реалној гимназији, а написао га је Михаило Пупин, славни научник и професор теоријске физике на Колумбија универзитету у Њујорку. Следеће, 1923. године, кад Ђурић постаје професор Друге мушке гимназије у Београду, у Њујорку излази Пупинова аутобиографија "Од пашњака до научењака". Један примерак, с посветом, шездесетпетогодишњи Пупин шаље Ђурићу, који у то време увелико објављује научне радове, најчешће у Српском књижевном гласнику. Уз мноштво узвишених врлина, због којих је деценијама изузетно цењен, професор Ђурић био је и веома скроман човек: никада није спомињао своју преписку ни са Пупином ни са разним значајним интелектуалцима широм света. Пупиново писмо пронађено је у Професоровој обимној заоставштини, која је такође доказ његовог великог дела и несвакидашње личности.

Софиа против мракољубља

Не, није грешка: реч Професор сасвим је оправдано написана великим словом. Од толико веома угледних професора Београдског универзитета, само је Милош Н. Ђурић за житеље Београда био једноставно Професор, годинама једна од живих знаменитости града. У том обраћању и титули садржано је искрено поштовање према његовом знању, човечности и храбрости, чак и оних који никада нису крочили на Философски факултет и слушали његова позната предавања. За студенте је био и остао чика Миша, очински близак и племенит, правичан и омиљен, по многоме јединствен ум у српској мисли, култури и духу. Професор Ђурић, један од највећих хелениста света, најпознатији је као врстан преводилац старогрчких епова "Илијада" и Одисеја", као човек који је свом народу даровао никог другог до – Хомера. Зато је за њега речено: "Да није урадио ништа више сем та два грандиозна превода, и то би било сасвим довољно да га славимо". Често се каже да је он сам више превео и написао него што су многи прочитали. Говорио је да "срећа није постигнуће циља, већ путовање ка циљу" и да "права срећа може бити само властити рад". Следећи ове мисли, професор Ђурић је за 55 година објављивања оставио иза себе 32 књиге превода најзначајнијих дела античких и других писаца, философа, научника. Преводио је са грчког, латинског, енглеског, немачког и руског језика. Без његовог преводилачког подвига наши љубитељи књижевности вероватно не би читали оно чиме су човечанство обогатили Есхил, Софокле, Еурипид, Аристофан, Платон, Аристотел, Ксенофонт, Аријан, Епикур, Лонго, Лукијан, Сенека, Плутарх, Тукидид, Херодот...

Толико је срастао с древним временима антике и толико је упио у себе дух јунака с којима је деценијама живео, да је и сам постао као они", рекла је за Милоша Н. Ђурића Исидора Секулић. Професор Ђурић се увек залагао да се пише и изговара философија, а не филозофија, како је код нас уобичајено, јер та сложеница потиче од две грчке речи: филео – волим и софиа – мудрост. Зофиа значи мрак, блато. Дакле, тврдио је Професор, појам са "з" не означава љубав према мудрости већ према мраку, или, како је он у шали говорио, то је мракољубље! Најзад, његови и дело и живот могу да се схвате као дубокосмислено и општељудско не мракољубље. Уважавајући ово настојање, а њему у спомен, у тексту је писано философија и философски.

Напомињући увек да је "човек човеку светиња" и да је "човек у срцу исти као пре 5000 година", залагао се за "светску културу која повезује цео глобус". Бавио се философијом, историјом и културом не само балканских и европских, већ и далеких народа, највише Индије и Кине. О њима пише још тридесетих година 20. века, кад са енглеског језика преводи "Национализам" славног Рабиндраната Тагоре и обимну расправу "Ум царује" Вила Дјуранта. Са немачког преводи, стварајући при том за наш језик и науку нову, стручну терминологију, "Психолошке типове" Карла Густава Јунга и "Познавање човека" Алфреда Адлера, епохална дела из психологије и психоанализе. Ова област само је на први поглед далеко од античких митова и философије. Управо то велико знање из психоанализе професор Ђурић примењује при тумачењу античког човека, па су и због тога његови радови о овој тематици тако упечатљиви, живописни и јасни. Волео је и са руског језика преводио Максима Горког. Као жесток борац за чистоту језика, студентима и преводиоцима је често понављао сопствено језичко становиште: "Идите увек на кладенац!".

Мишо, сиђи са Олимпа!

Готово цео живот, непуних седам деценија, провео је у учионици: у њу је ушао као седмогодишњи дечак, а напустио је као легендарни седамдесетпетогодишњи академик, хуманиста и просветитељ. Ретки су ствараоци који су успели да своја философска, уметничка и етичка начела и рада и живота сједине у складну општељудску и непролазну целину као што је то учинио професор Ђурић. Целокупно његово дело саздано је на дубоком уверењу да су за човека најважнији хуманост, слобода и етика, и он од тог никада није одступио, чак ни кад је доживљавао личне трагедије, понижења и неправде. И то је сигурно утицало да сећање на снажну личност Милоша Н. Ђурића буде у његовом народу тако живо и постојано. А његова чудесна преданост зову и поруци древних митова јавила се у раном детињству, далеко од Олимпа и грчких острва, и њу ће за сав живот понети дословно са прага родне куће. У њој је Милош, рођен 14. јануара 1892. године, био прво од десеторо деце Николе и Теофаније Теје Ђурић. Никола Ђурић тада је службовао у селу Бенковац код Славонске Пожеге. Иако провинцијски учитељ, био је веома образован. Писао је приче са децу, приповетке и позоришне комаде, уређивао популарне часописе и преводио с енглеског и грчког, између осталог и Еурипида.

Враћајући се у те давне дане,његов син Милош казивао је: "Народне песме су биле прве књиге које ми је отац, учитељ, ставио у руке. Свих тих девет књига знао сам напамет. Кад год сам зажелео да осетим сву лепоту и дубину народног говора, враћао сам се Вишњићу, нашем Хомеру. У дворишту смо имали позориште у коме смо играли и једну моју драму коју сам написао као гимназијалац. И професори су ми били добри, нарочито за грчки и латински језик. Већ у шестом разреду преводио сам Есхиловог "Прометеја". Никад нисам фалио из школе, чак ни болестан. На универзитету сам највише времена проводио у библиотекама. Кад је долазио "Српски књижевни гласник" – то нам је био празник".

Много година касније, кад се професор Ђурић придружио својим епским јунацима, његова сестра Милица се сећала: "Био је најстарији и, како смо рано остали без мајке, Миша се трудио да нас, преосталу децу, заштити, потпомогне. Још одмалена удубљивао се у гомиле књига и ми укућани смо га звали Философ. Када сам хтела да му кажем нешто важно, упозоравала сам га: "Мишо, молим те, сиђи са Олимпа!".

Породица Ђурић се због Николине службе често сели и Милош се школује у Славонском Броду, Пожеги и Загребу где у класичној гимназији полаже испит зрелости 1911. године. Философију и класичну филологију студира у Загребу и на Философском факултету у Београду. Ту је и дипломирао 1920. године. Две године потом полаже професорски испит, а докторску тезу "Проблеми философије културе" брани у Загребу 1929. године. Полувековни и плодоносан рад професора, који је обележио не само његов живот већ оплеменио и бројне нараштаје његових ђака и студената, почиње још пре дипломирања, 1916. године, у сремскомитровачкој Реалној гимназији.

Младалачко писање љубавних сонета замењује потпуна посвећеност проучавању народне поезије, философији, историји и превођењу античке књижевности. Још 1925. године приређује четрнаест томова српских народних песама и два тома приповедака. "Један од првих мојих превода био је Софоклова "Антигона", објављен 1922. године", сећао се професор Ђурић. "Тај превод, међутим, завршио сам још 1914. године, кад сам имао 22 године, и предао га Јовану Скерлићу да га објави у "Српском књижевном гласнику". Скерлић је то и намеравао, али је све прекинуо рат". Ипак, годину дана раније успева да оствари дечачку жељу: путује у Грчку. Идући трагом митолошких личности и догађаја, стиже и до свете горе Хеликона где се налази извор Хипокрена са којег су, ради надахнућа, пили песници древне Хеладе. И увек је говорио да је био потресен сазнањем да пије воду с врела на који су долазили најславнији грчки песници.

Кад је Сунце најлепше?

Ђаци или студенти професора били су многи наши познати писци, научници, преводиоци, глумци… Свако од њих могао је и може да исприча о њему бар неколико анегдота које такође осликавају научну, просветитељску и људску појаву Милоша Н. Ђурића. Али, при томе се неретко чује и напомена да те бројне Професорове досетке, ма како оштроумне, одважне и духовите, често засењују његово огромно дело. У разним тешким околностима призиван је питањем: "Шта би сад рекао Професор?" А он се још памти како с нераздвојном старинском ташном, кишобраном и шеширом жури од стана у Улици Стевана Сремца ка Философском факултету у Капетан-Мишином здању. Корачао је увек брзо, иако је при том препознатљиво вукао ноге – доживотна последица смрзавања у студени бањичког логора…

Међутим, то његовом неуморном духу није сметало да са својим студентима пешачи на чувеним излетима по Авали и Стражилову, тим сократовским часовима знања и мудрости у природи. Тада би Професор лично за све доносио две велике кутије сендвича и колача. Следили би сати његовог надахнутог казивања о музама и боговима, етици, вину и митолошким лепотицама. На полугласну примедбу једног студента да лепа Хелена, због које је избио тројански рат, и није била баш тако млада, професор Ђурић је одмах упитао:
– А кад је Сунце најлепше?
– Наравно, на заласку – одговорио је студент.
– Дакле? – враголасто се насмешио Професор. – Мој младићу, нису о њеном савршеном лику и обличју говорили одушевљено само момци као ти, већ и старији људи. А кад старци казују о лепоти – то је нешто! (Члан жирија на званичном избору за најлепшу девојку 1961. године био је и академик Милош Н. Ђурић.)

Не заостајући за студентима, седамдесетчетворогодишњи Професор се 1964. године успиње на врх Ловћена, Његошу у походе. Памте се његова предавања из историје философије, хеленске књижевности и поготово етике, философске дисциплине која изучава морал и појмове доброг и исправног. Незаборавни су и часови о демократији у древној Хелади, али и о демократији уопште: о њој је, тајно и по цену живота, говорио својим сапатницима и у логору на Бањици. (његова гласна и смела размишљања пред студентима о значају и значењу демократије често се нису допадала онима који су о њој одлучивали.)

Ипак, он је у учионицу улазио с прикривеним осмехом плавих очију и седао на столицу испред студената – никад за катедру. Све је знао поименце, пратио шта студенти пишу и објављују, заустављао изненада на улици, давао примедбе, похвале, упутства. "Иди за својом искром и нећеш погрешити", саветовао је. "И не заборави: мудрост се патњом стиче". Увек "у потрази за добрим људима", благ, незлобив и добронамеран, жестио би се и зевсовски грмео на глупост, лењост и незнање: сматрао је крајњим неваспитањем ако би се студент појавио на испиту неспреман. Некима је био и најпоштованија званица на свадби, одржавши тада свечану здравицу на – латинском! Предавао је и на некадашњој Позоришној академији. После говора о старогрчким трагедијама, замолио би будуће глумце да му нешто одрецитују. Они су, међутим, знали за његову "слабост": уместо потресних стихова Есхила или Софокла, казивали су Професору омиљене стихове Лазе Костића:
"Снове снивам, снујем снове,
снујем снове бисерове,
у сну живим, у сну дишем,
ал" не могу ситне снове,
не могу их да напишем".

Овако би га разнежили и кад је био љутит. А такав је знао да буде управо због позоришне уметности, коју је веома волео.

Посвета на трагедијама

У лето 1941. године власт у окупираном Београду тражи од угледних интелектуалаца да потпишу злогласни "Апел српском народу" којим се строго захтева "ред и послушност". Кад је у свечаној сали Ректората прозван да и он стави свој потпис, професор Ђурић је устао и мирно кренуо ка излазу.
– Стани, Милоше, хоћеш ли да ти скину главу? – покушао је шапатом да га задржи познати композитор, диригент и професор Музичке академије. – Лако је теби, мој колега, ти својим студентима предајеш у дипле свирати, а ја мојим предајем етику! – чуо се гласан одговор. По повратку кући, седамдесетпетогодишњи отац Никола рекао му је да је знао да ће поступити баш тако. Тада су се видели последњи пут. Милош је ухапшен и спроведен у логор на Бањици. Уследиће месеци ужаса, кад брине да ли ће његов син Растко, гимназијалац, правилно разумети због чега је његов отац у тамници.

Ту, окружен смрћу и језивим патњама невиних, почиње да на прокријумчареним комадићима хартије кришом пише знамениту "Историју хеленске књижевности", своје животно дело, које у коначном облику износи 800 страна! О боравку у логору говорио је ретко и нерадо. Само му се често враћао призор како ујутро броји капуте оних који су те ноћи бесповратно одведени.

У јесен 1944. године мобилисан је и осамнаестогодишњи Растко М. Ђурић и упућен на сремски фронт. Милош продаје клавир да би голобрадом сину купио ципеле "гојзерице" и топлу одећу. Страшне битке трају целу зиму и пролеће, исто толико и бесана стрепња у дому Ђурићевих. Само четири дана пре коначног пробоја фронта и месец дана пре дана победе, најмлађег Ђурића занавек прекрива гранатама разрована тамна сремска земља. Очајни отац данима по доскорашњем бојишту узалуд тражи његов гроб…Три године касније објављене су "Одабране трагедије" Есхила, Софокла и Еурипида са посветом: "Сени свога јединца Растка М. Ђурића, свршеног матуранта, који у одбрани отаxбине јуначки погибе 8. IV 1945. год. посвећује своје преводе Милош Н. Ђурић".

Сваког дана устајао је у пет и радио већ од шест часова. Уторком и петком, увече, одлазио је у кафану ,,Видин-капија"" и састајао се са пријатељима. Обраћање знатижељним слушаоцима често је овако почињао: "Три личности из светске историје никад ништа нису написале, а оне су ипак стожер свега. То су Сократ, Буда и Исус". Његово име носи једна улица у Београду на Карабурми, а бронзани лик, рад вајара Миодрага Живковића, налази се на Калемегдану, међу другим великанима српске историје и културе. У децембру сваке године додељује се за најуспелији књижевни превод награда "Милош Н. Ђурић".

На Професоровом столу остало је последње дело са насловом "Да ли је Афродита Милоска лепа и кад је нико не гледа?"

(Текст Ивана Лончара из Политикиног забавника (2008) преузет са Филозофског магазина)