Мементо

Ужас од недовољности

Aутор: Борислав Станојевић

Ксенија Зечевић (1956–2006)

Од свих машкара које је Ксенија Зечевић (1956–2006) тако мазохистички (али и садистички) навлачила на себе, и готово коледарски успевала да се њима наружи, сметао је више само њихов живописни, аутоматски успех у јавности. Чим би је угледали, сви би „пали на прву“ и тријумфовали: ето нам опет овог унакарађеног, циркуског плашила за вране! Њена образина функционисала је беспрекорно: од свега што је било обнажено погледу, ником није ни пало на памет да јој потражи очи. Тамо је лежала права клопка: ужас од недовољности. Света. Свега. Љубави. Стварања...

Е, па она је била таква врста ствараоца, стваралац недовољности. Није јој била довољна ни музика (компоновање), ни клавир (извођење и завођење), ни поезија (есхатологија и моралитет), ни есејистика (рефлексија), ни све њене маске, па и еротске, (глума, то јест, још више завођења, али и оног негативног – одбојности)... Отприлике, као у оном наслову једног од филмова 007 – The World Is Not Enough. Ксенија је била агент (против) недовољности. Да би се створило све, морамо учинити онај последњи, највећи, најхеројскији напор – служити се свим средствима.

Последње њено дело, Реквијем Тесли, које је наручио БЕЛЕФ, моцартовско је (дакле и теслијанско –  „јер, сви су ти генији исти”) на много начина. Реквијем је написала, као и Моцарт, саможиво, дакле, за, односно, о сваком од нас. То јој је ишло добро – писала га је целог живота, користећи све њој доступне методе – поетску, есејистичку и музичку. И, наравно, није га могла довршити сама. Објективна на сасвим посебан, туробан начин, као и њен Анимус, Амадеус, морала је допустити да Смрт има последњу реч. Наш прави реквијем увек довршавају други, преживели.

Ксенија није била аристократски гадљиви, озбиљномузички елитиста. Као и њен праотац, велики Волфганг (уз, наравно Баха, који тешко да већ негде није умешао своје прстиће), била је горљиви поборник хиндемитовске гебраухсмусик (употребне музике), и као и Кшењек и Вајл пре ње, није се либила да једноставним (врло поједностављеним) техничким и стилским захтевима, своју музику што више приближи што ширем аудиторијуму, да је учини изводљивом и пријемчивом и аматерском уху, како би створила „естраду“ достојну Човека у сваком слушаоцу. И од сваког слушаоца створи вољног извођача, и потенцијално, ко зна, једног дана и ствараоца?

1. Рођена је тачно 200 година после Моцарта и 100 година после Тесле, па се њена смрт сасвим разумно поклопила са празновањем њихових јубилеја.

2. Била је пуна живота – као Моцарт, и смрти – као Тесла. Неки то зову особењаштвом, али кад се ради о жени, не знате шта је заводљивије.

3. Last but not the least, као и Моцарт (и Тесла), најчешће је једва састављала крај с крајем, али је то чинила као грофица.

4. А за разлику од обојице, била је патриота, иако у њихова времена то још није било „политички некоректно“, а у њено време већ је почело да бива.

Њен Реквијем је такав. Женски каприциозан. Мушки агресиван и задрт. Не осећа потребу да се правда. Хировито романтичан, барокан, лирски, епски, сваштарски, истовремено препун као џунгла и пустињски празан, пребучан и претих. Пребогат и пресиромашан. Средине нема. Као монахиња са дубоким деколтеом: не осећате потребу да престанете да га гледате. Јер, не ради се о филмској музици (коју је Ксенија умела добро и много да ради) него о својеврсној музичкој филмској пројекцији. На прво слушање, речи не примећујете. Чисте ејдетске слике, ајзенштајновски атрактивно монтиране, филмски вас преплављују. Ако накнадно, затворених очију, покушате критички да обратите пажњу на нешто што звучи као недорађеност, скицираност музике Реквијема, уплету вам се Ксенијине речи и помету пажњу. Можда Ксенија не зна, не жели да зна, не мари да обрати пажњу на (не)довршеност делова и целине.

Испоставља се да, у крајњем ефекту, то није битно. Дело, интуитивно тако добро постављено, брине само о себи. Реквијем је крајња дефиниција композиторовог живљења, али и завршни рачун смрти: „све главне теме ауторкиног целокупног опуса присутне (су) у овом делу” (Б. Радовић, Summa Xeniana). Од четири става ове цикличне форме, други,Сага о Прометеју, нарочито у свом почетку, агресивним тутњем у удараљкама и речитативом хора, одскаче у сваком смислу: „Стиже нам лед, а ми већ хладни, стиже нам лед у хладна завејана тјела“. Симболичан је за ово дело и читав њен опус. Ксенија, она страшна коледарска машкара, Суђаја која је скривала лепоту огледалом наше ругобе, једна је од оних који питају: И да је Свет, због наше злобе, пропао јуче, јесте ли сигурни да бисте то приметили?

Неке маске, оне лепе и јаке, носимо како би поправиле нас саме, поистовећујући нас са својствима бића у које се маскирамо. Неке маске, оне страшне, носимо из страха за нас и наше ближње, да одагнамо демоне. Шта мислите, какве је маске носила Ксенија Зечевић?

Извор: Политика

Послушајте и: "Реквијем за Николу Теслу", други став - Сага о Прометеју

                              "Реквијем за Николу Теслу", трећи став - Свемоћ свепознања

                              "Реквијем за Николу Теслу", четврти став - Сан над сновима

Погледајте и мултимедијални, позоришни "Омаж Ксенији Зечевић" на Великој сцени Атељеа 212, аутора Срђана Асановића

Крај Новог Полиса?