Мементо

Забрањена археологија

Др Ђорђе Јанковић (1947-2016)

Др Ђорђе Јанковић један је од ретких стручњака за средњoвековну археологију код нас. Утемељивач је рановизантијске, ранословенске и ранохришћанске археологије у Србији. Рад је започео 1971. године у Музеју Крајине у Неготину, а од 1977. до 1978. био је запослен у Археолошком институту у Београду. На Филозофском факултету у Београду, каријеру је започео као асистент за средњовековну археологију. Магистрирао је 1977. године са радом Обала Дунава између Сипа и ушћа Тимока у периоду VI−XII века. Десет година касније, докторирао је са темом Становништво Балкана у VI и почетком VII столећа. У зва­ње доцента изабран је 1988, а шеф Катедре за средњовековну археологију је постао 1997. Био је руководилац многих археолошких истраживања и има велико искуство у раду на терену. Аутор је великог броја научних радова и публикација.
Рад др Јанковића је изазвао многа неслагања и полемике у јавности.

Средином XX века, у стручној јав­ности Америке појавио се појам for­bidden archeology (забрањена ар­хе­о­логија) који је означавао сва она истраживања потврђена новим научним методамa чији се ре­зул­та­ти нису уклапали у тадашње званичне ставове науке. Ова фил­тра­ција знања објашњавана је на ви­ше начина: ситносопственичким ин­тересима, конзервативном при­ро­дом људског ума, али и гео­стра­теш­ким и политичким потребама ве­ликих сила. Да ли у нашој струч­ној јавности постоји „забрањена архе­ологија“?
Археологија је у најужој зони интересовања оних политичара који стварају садашњи и будући свет, дакле великих сила. Њихов је интерес да потчињени народи не мисле својом главом. Тако је данас, тако је било и у далекој прошлости. Да будем сасвим одређен, данас се намеће уједињена Европа под вођством Германа и Рима, а без Словена. Они Словени који хоће у ту Европу, морају да се одрекну своје самобитности и да прихвате да су народ настао тек почетком средњег века и да зато своје културне и духовне вредности потчине западноевропским. Зато су прављене велике изложбе о Галима од III до I столећа и о Германима у доба Велике сеобе народа, који су, као и Римско царство, наводно обједињавали Европу, а заправо су је рушили. Пошто је грчка култура, не само старија, већ узвишенија од римске, потребна им је као наводна постојбина Европе. Али, будући да су Грци православан народ, а и да су Западноевропљани уништили Византију, уведена је тврдња по којој Грци нису били један народ у предримско доба, упркос једном грчком језику, као, рецимо, у Археолошком музеју у Лајдену. Дакле, намећу став да данашњи Грци нису потомци оних давних, а да је Византија била нека заостала држава. Тако је и са Словенима.

Балканске земље су можда нај­кон­тролисаније у археолошком погледу. То се лепо види по пројектима и објављеним истраживањима, о чему би се могла написати цела књига. Лепо се види како се однос према средњовековној археологији мењао после 1948, па после пада Ранковића, па после 2000. године. Слично се дешавало и са другим областима археологије. Велика открића у преисторији, као што је култура Лепенског вира, уместо да се разраде и прошире, обустављена су; човечанство и ми смо остали без спознаје дела своје прошлости, а Србија, поред осталог, и без прихода оствареног туризмом.
Та „забрањена археологија“ код нас делује преко партијско-клановског система. Некада је КПЈ спречавала на разне начине проучавање средњовековне археологије. На пример, бојкотовани су међународни конгреси Савеза за словенску археологију, а када је дошао ред на Југославију да га организује, није одржан. У стручном погледу, то се одражавало кроз скривање података о словенским налазима, у њиховом погрешном приписивању Византији, нефинансирању истраживања. Извршиоци овакве партијске воље били су, рецимо, Владимир Кондић у Србији и Бошко Бабић у Македонији. Данас се археолошка истраживања у Србији контролишу и на теоретском и на практичном нивоу, преко својеврсних „комесара“. О томе шта сме да се истражује на терену одлучују Марко Поповић и Вујадин Иванишевић из Археолошког института, док се на Филозофском факултету Александар Палавестра, Сташа Бабић и други, труде да одговоре студенте од теренских истраживања и средњовековне археологије. Они настоје да нашу археологију што више провинцијализују, да археолошке културе нашег тла сведу на неке споредне појаве у прошлости Европе. На свакога ко покуша да изађе из ових задатих оквира, обрушавају се тимски.

Човеков однос према култури сопственог народа може да буде до­ста различит. Код Рома­но­гер­ма­на, овај однос је одређен нарочитом психологијом, која се може назвати егоцентричном. Чини ми се да по­ре­кло и историја Словена нису оми­ље­не теме у глобалном свету. Ако је судити по научно-популарним еми­си­јама које су намењене образо­ва­њу широке јавности − Словени не постоје! Зашто је ова тема и код нас потцењена?
Тачно, али имајте на уму да гледамо претежно (добре) емисије Би­бисија, као и других западних програма, а њима бављење Словенима није у интересу. Зашто би се Словенима и бавили? Проблем је у нама, нашој власти, нашој самопрокламованој елити.
На Ваше питање се не може да­ти једноставан одговор. Најпре, док су се други бавили археологијом, ми смо ратовали са Турцима и Немцима. Некада се сматрало да су Срби потомци Илира, да су Словени народ давног порекла. Затим је наступила, такозвана, критичка историографија у служби Запада, и Словени су постепено постали „млад“ народ, чиме су дата оправдања Аустроугарској, а затим Немачкој, и на крају Британији и Америци да нас „цивилизују“. Наравно, то није само наша судбина. Онда је уследила ера Коминтерне са потребом да се Срби спутају у сваком погледу. На њу се надовезује сукоб са Информбироом, као изговор за борбу против свега руског, а онда и словенског. Мало је недостајало да руски језик буде избачен из наставе, што је данас скоро остварено. Мало по мало, брисали су нам ћирилицу и ми смо полако стицали комплекс ниже вредности, и почели да се стидимо што смо Словени. Све то, исход је дуготрајне пропаганде са Запада, која траје преко сто година, уз учешће наших вајних интелектуалаца, који су се продали за понеку дневницу и тапшање на неком међународном скупу. И тако смо зашли у зону патологије.

Потребни су нови људи, одлучни инвеститори и истраживачи, који ће истрајати и установити ко су Срби и који ће откривено објавити. Тврдим да неће имати чега да се стиде, напротив. Дакле, није то потцењена тема, већ некада забрањена, а сада већ уграђена у комплекс ниже вредности наше елите, потреба за господаром који ће им, за уједеног ближњег, дати неки отпадак као награду, на шта ће они узвратити срећним махањем репом. Свака озбиљно направљена емисија о добу пре Немањића неминовно би наметнула питање порекла Срба, а онда би смо лако дошли и до преисторије нашег тла.

О пореклу Срба и њиховој ма­ти­чној територији постоји више тео­рија. Када и где, према вашим сазнањима, започиње историја српског народа?
Прво морамо да одредимо појам народа, да одредимо његове археолошке особине, а онда да га испратимо у прошлост колико је то могуће. Морамо имати на уму да се народи временом мењају, да упијају у себе друге народе, док се њихови припадници утапају у инородне народе. Српско име види се као самоназив индо-иранског или индијског порекла, што указује на доба образовања Индоевропљана. Те везе потврђују топоними, неки митови, религиозна схватања и друго. Археолошки, по мојим истраживањима, Срби су потомци оних Илира који су настањивали подручје између Ибра, Јадрана, Купе и Саве. Они настају из Цетинске културе, која се образовала у првој половини II миленијума пре Христа. Од тада до данас на том простору живи становништво мање више исто по антрополошком типу, а и културно, такозваног динарског антрополошког типа. Међутим, то је донета култура, што значи да су њени носиоци негде живели пре тога.

Топоними са српским именом данас се могу наћи од Ирана до Индије. Магловито се назире једна старија епоха Словена и Срба коју треба повезати са неолитом Мале Азије и Југоисточне Европе, коме насупрот стоји просечно млађи неолит Средње и Западне Европе, са особинама које се дуго могу пратити код Германа, као што је изглед куће (а она одражава породицу). Још дубљу и магловитију прошлост наилазимо код Срба и данас у виду сећања на потоп, иначе запамћен у Старом свету, у Ирану, Индији, Израелу. То су предања о алкама на врховима наших планина, за које су некада били везивани бродови. На другој страни, неке природне науке сада независно истражују гене, крвне групе и слично, и долазе до занимљивих открића, упркос отпору који се код нас пружа пре свега из круга археолога и антрополога повезаних са немачком науком.

Данас се на Порфирогенетовом делу „О управљању царством“ те­ме­ље сви школски и универ­зи­тет­ски програми, иако постоје ан­тич­ки и средњовековни списи ко­ји о пореклу Срба говоре другачије. Са­вре­мена археологија, антро­по­ло­гија и генетика су доказалe јасне противречности у теорији о Великој сеоби народа. Будући да сте Ви први у Југоисточној Европи одре­ди­ли археолошке особине Словена и Срба из доба пре Немањића и доказали присуство Словена, односно Срба, у рановизантијским утвр­ђе­ним местима, мислим да сте нај­поз­ванији да кажете да ли је дошло време да се научне претпоставке утврђене након Берлинског кон­гре­са 1878. године замене савременијим и како да се то уреди.
Нагласио бих да је пре мене Ирма Чремошник истраживала тада најстарија словенска насеља и гробља из IV−VII столећа, заправо српска, у Подрињу, али су њена открића занемарена. У Бугарској је Живка Вжарова започела истраживање Словена VI−VII столећа, али је после ње, совјетског ђака, стао рад на проучавању словенског порекла становништва Бугарске.

Наравно да је дошло време да се промене не само претпоставке, већ и да се објаве чињенице које су утврђене у последње две деценије и да се уграде у уџбенике. Да имамо своју државу, то би било једноставно, као и у свакој другој држави која нова научна открића уграђује у школски и образовни програм, да би од тога привреда и цело друштво имали корист. Било би природно, ако постоје открића која битно мењају представу о прошлости, да се она јавно размотре, да се утврди њихова вредност, да се истраживања наставе или прошире у потребном правцу, а онда да се укључе у образовање, културу, науку и туристичку понуду. То код нас није могуће у садашњим околностима. Преостају само приватне иницијативе, а за њихову успешност потребан је новац. Дакле, потребни су слободни инвеститори, који ће финансирати различите видове утврђивања чињеница, почев од теренских истраживања, а затим научне и стручне публикације, телевизијске емисије, стрип, интернет и слично. Много тога могу да ураде млади. Пошто је велики притисак странака међу запосленима, као и међу онима који траже посао, влада страх од замерања комесарима. Преостаје нада да ће се кад-тад применити стандарди Европске заједнице и на Србију, и да ће онда бити омогућена већа слобода деловања.

У нашој јавности средњовековна Србија преднемањићког периода, синоним је за прилично мрачно и варварско доба, што је веома чудно због тога што се територијално налазила између два цивилизацијски веома развијена конгло­ме­ра­та народа: Византије и Западног римског царства. Чињеница је да је само народ са веома развијеном сопственом културом могао да одо­ли овако снажном страном утицају, а да се потпуно не асимилује. Како видите српски етнички простор током средњег века, а нарочито његове западне пределе?
Континуитет се поуздано може пратити од Цетинске културе. Картирањем археолошких података видимо да за њом на истом простору следе Илири, затим римска провинција Далмација, онда српска раносредњовековна култура и распростирање такозваних стећака, од којих су неки са ћириличним натписима – све са истим становништвом. Дакле, матични српски простор је динарски, између Ибра, Јадрана, Купе и Посавине. Од почетка средњег века, можда и пре, Срби су присутни и на истоку, у Поморављу, Тимоку, планинском Банату, а на југу у Подримљу до Повардарја и у данашњој Албанији, али су ту измешани са другим Словенима. На западу је било насељених других Словена изгледа већ у позном VI столећу, у приморју од Сплита на северозапад, у Равним Котарима и у Истри. Франци су потом населили малобројне Гудушчане у Лици, Хрвате између Цетине и Ријеке и такође малобројне Лицике у Неретви, после 800. године. То стање се мање-више одржало до наших дана, када смо претрпели највеће губитке.

У средњовековну Хрватску биле су укључене неке западне српске области, у уобичајеним збивањима тог времена, као што је и Хрватска бивала укључена у Србију. После монголско-татарске најезде 1241−1242. године, копнена Хрватска је запустела, и Срби су поново преовладали у области Книна, као пре досељења Хрвата. Иако нема одговарајућих истраживања, ипак археолошке чињенице излазе на светло дана, упркос фалсификатима. Недавно је откривен ћирилични натпис у Кијевцима код Градишке, датован у 1301. годину, дакле, сведочанство о православној цркви из доба краља Драгутина. Тиме је отворена могућност да се докаже да су сва предања о краљу Драгутину као ктитору наших манастира у Босни тачна. На цркви Крупе на Врбасу види се да је из XIII столећа, па су тачна и предања о старини манастира Крупе, Крке и Драговића у Далмацији, а не заборавимо ни Рмањ на Уни. Шта би тек све знали да неко из Србије, пореклом оданде, финансира тамо археолошка истраживања?! У историји и уџбенику средњовековне историје Хрватске Наде Клаић, пише да је њихова граница била до Уне. Не може бити сумње да су Срби од почетка настањивали Поуње, а и неке западније пределе.

Цео интервју можете прочитати на konras.rs

Крај Новог Полиса?