Мементо

Царски печат у архитектури Београда

Николај Петрович Краснов (1864 –1939).

Уз Николаја Васиљева, Краснов је емигрирао као најугледнији руски императорски архитекта свога времена. Иако већ педесетосмогодишњак, у зарубежју је остварио импозантан градитељски опус, превасходно везан за Југославију. Истакао се као свестрани пројектант, градитељ, надзорник, ентеријериста, сценограф, сликар, вајар и илустратор. Грађа о његовом животу је расута и делимично систематизована у руским, српским и емигрантским архивима, појединим музејима и приватним колекцијама. Са падом Берлинског зида (1989) порасло је занимање за његов рад, што је и резултирало мноштвом монографских студија и чланака.

Краснов је рођен у сељачкој породици у Коломенском срезу Московске губерније. Као дечак формирао се под духовним утицајем манастира Тројице-Сергијеве Лавре. Дипломирао је на Московском училишту сликарства, вајарства и градитељства 1885.године. Већ као студент укључио се у пројектантске токове царске Русије. У граду Коломни одслужио је војни рок, а затим прешао у Јалту, где га од 31.10.1887.градска дума поставља за главног архитекту. Године 1893, за заслуге у уређењу града добија орден Св.Станислава. Од 1889. делује и као приватни овлашћени архитект. Посетио је и престижну Светску изложбу у Паризу 1900.године. Афирмисан и тражен, године 1911. постаје званични архитект руског царског двора, а од 1913.и академик архитектуре Петроградске уметничке академије. У кримском периоду његовог стваралаштва издвајају се Бахчисарајски дворац (1888-1889), замкови ,,Харакс“ и ,,Дилбер“(1889), а поготово неоренесансни Ливадијски дворац у Јалти (1911).

Крајем грађанског рата Краснов принудно напушта домовину. После евакуације и боравка на Галипољу и Малти, 1922.год. на позив Савеза руских инжењера прелази у Београд. Постаје функционер у Министарству грађевина Краљевине СХС и продуктивни државни архитекта. Упркос генерацијском јазу, међу младим сарадницима Архитектонског одељења је био веома омиљен. Одговарајући на дневне поруџбине, подигао је мноштво управних и стамбено-пословних зграда, резиденција и јавних споменика.

Прилагођавао се афинитетима просвећених наручилаца користећи елементе академизма, српског, југословенског и романтичарског стила. Био је прворазредни експерт за аплицирање фасадне скулптуре и хералдике. На конкурсима и у свакодневној пројектантској пракси плодно је сарађивао са српским градитељима конзервативне оријентације.

У трећој деценији Красновљева афирмација је била на врхунцу, захваљујући репрезентативним остварењима на пољу монументалне јавне и резиденцијалне архитектуре (Државни архив у Карнегијевој улици у Београду 1925, Министарство финансија 1925-1928, Министарство шума и рудника, пољопривреде и вода 1926-1929, позориште ,,Мањеж“ 1927-1928, уређење Двора на Дедињу и маузолеја династије Карађорђевић на Опленцу 1924-1933, доградња Државног савета и главне контроле 1929), као и у грађењу интерполираних стамбено-пословних зграда (Браће Југовића 2а 1929-1930, Теразије 14 1928-1930, Кнез-Михаилова 9 1929 и Кнеза Милоша 14 1930. у Београду).

Подизао је и значајне објекте изван престонице: Његошеву капелу на Ловћену (1924), замак Алексе Савића на Хисару код Прокупља (са Д.Маслаћем, 1928), Бановину на Цетињу (1930-1932), Општински дом (1928) и Царинарницу (1930) у Смедереву, вилу Боривоја Ђурића на Златибору (1935), спомен-костурнице на Зејтинлику (1933-1936, са А.Васићем) и острву Виду (1938-1939).

Рестаурирао је порушену цркву Ружицу у склопу београдске тврђаве (1924), руководио сложеним уређењем ентеријера Народне скупштине (1930-1936), док се међу неизведеним пројектима издвајају монументална палата Правде у Скопљу и Аграрна банка у Београду (са Д.М.Леком 1931). У супструкцији Земунског моста Краља Александра Првог подигао је пет романско-византијских пилона (1933-1934) и обликовао портал соколског дома,,Матица“ у Београду (арх.М.Коруновић, 1934).

Као државни архитекта (и лични пријатељ) утицајних владара, оставио је дубок траг у градитељству словенског позног историзма, због чега је његово дело пречесто тумачено као ретроградно. Али, упркос свему, оно успешно пркоси времену и променљивим критеријумима вредновања. Отуд је и већина његових реализованих здања (преко 50) конзерваторски заштићена и историографски анализирана.

Иако се у досадашњој валоризацији Красновљевог дела смењују апологетски и критички коментари, може се закључити да целовито тумачење његовог слојевитог опуса тек предстоји. Будући да је дуготрајна неповезаност руских и српских научних установа које истражују руску архитектонску емиграцију однедавно превазиђена, стичу се услови за појаву знатно заокруженијих монографских интерпретација.

Извор: Матица српска