Мементо

Тома Росандић

Тин Ујевић, 1920

Овај текст о Томи Росандићу (Сплит,1878 – Сплит,1958), вајару и једном од оснивача Уметничке Академије у Београду (1937), је објављен у каталогу “Галерија наших умјетника, Росандић” у Загребу 1920. године. Аутор текста је Аугустин Тин Ујевић (Вргорац, 1891 – Загреб, 1955). Текст преносимо у аутентичном облику.

Тома Росандић излаже већ неких 12 година по европским и националним средиштима каква су Милан, Загреб, Беч, Београд, Спљет, Лондон и Рим.

Његово име није дошло на прво мјесто због јакости истакнуте Мештровићеве личности, али, то није запречило да он и надаље истрајно и марљиво ствара. Тома Росандић је постао један од највиднијих чланова југословенске уметничке и књижевне боеме, која се последњега десетљећа разлива по градовима западне Европе тражећи неуморно више просвете, више напретка, више слободе. Ми смо га тако сусретали у различита времена и у различитим приликама по Загребу, Београду, Паризу, Лондону, увек заокупљена послом, стално у борби са материјалним тешкоћама; али нисмо никада приметили да је клонуо духом ни да се одрекао идеала уметничког живота. Наш вајар мора да је имао прилику да окуси и недаће, али и лепоту овога живота, на који се он тужи можда мање но ико други. Тако је код нас мала четица пролетараца радила за победу светлости у домовини.

Росандић је ту ишао трновитим стазама Косора и Јанка Полића, многих других који су искусили све неприлике боеме у емиграцији; али је он у својој беди истрајао, чио и ведар, дошавши већ у 42. годину без велике славе и богатства, но растући и напредујући увек у уметничкој вештини и дотераности. Не знамо ко ће и да ли ће до када написати књигу ове наше просвећене боеме, али је несумњиво да су код нас оваки људи из младјега нараштаја (сада већ не сасвим најмлађега) кушали да последњих десет петнаест година са најмањим срествима учине највише, све могуће за образовање, васпитање и морално дизање нашега народа. Они су тако ударали темеље напредњаштва које се уврежило на сливу социјализма и новога нацијонализма, у другу руку ударали темеље модерном уметничком покрету који је на рушевинама класицизма, првога романтизма, али у додиру често са симболизмом који су негирали као декадентски, проповедали слободну уметничку експресију која је граничила са футуризмом, била већ сасвим близу духу експресионизма, а и стари традиционализам народне легенде и херојства сасвим ослобадјала његове стидљивости. У томе покрету је било на местима и много незрелога, али је он за извесно раздобље у другоме десетлећу овога стољећа управо препородио наш друштвени и културни живот.

Коликогод га данас најмлађи могу да критикују, не могу да забораве да је он помладио друштво, учинио нас модерним људима, макар и у најповршнијем смислу те речи. Сећам се са каквим смо поштовањем као дјаци у гимназији гледали на бетовенску главу Ивана Мештровића, дојучерашњега пастира, на Христовски лик Томе Росандића, на дуге косе и оригинални начин одевања Томислава Кризмана! Ми смо онда очекивали као неко уметничко ослободјење дан када ће нас млади писци и артисте довести у везу са модерном Европом. Читајући кришом за школским клупама прве године Покрета, посљедње године Вијенца, календар Свачић, ма да смо их већ онда критички расудјивали, ми смо вапили за уром када ће да се ослободи модерна југословенска савест, премда често ни сами нисмо знали начин како да то постигнемо. Спремали смо се свакако да ми сами нешто таква кажемо, када додје наша хора; али смо искрено волели и поштовали ову нашу старију браћу која нису била старија од 10 до 15 година. Многи су од њих били самоуци, а родили су се као у породицама рибара, тежака, тесара, најскромнијих наших друштвених слојева. То им није сметало да у тешка и очајна времена начине голем напор против глупости и беде, да кушају тако да се жртвом својих нерава и мишица, својега мира уопште попну до уживања виших друштвених истина и стећевина. Не само да се сами до њих попну но да их и нама примакну. Овако се једна мала предстража борила против мртвила, заосталости, натражњаштва целе једне средине; написати њену хисторију која се јоште не завршава него ће се наставити за можда још неко десетлеће у промењеним приликама и можда са више захтева значило би скицирати роман божанства у Југославији.

Можемо ли ми да објективно пишемо о овим људима и догадјајима? Признање је нужно да је то доста тешко, јер се ту на извесној црти, премда не правимо ни слика ни кипова, повест југословенске уметности утапа у повест нашега родјенога духа. Наше јучерашње чежње и жеље, наслућене текар у кафани или у неком винограду, препознавасмо сутра на платну у раскошном пожару боје и тонова; наше љубави, наши гневови, наши пламени претвараху се у мрамор, у садру, у пластичку ковину. Ми нисмо могли да не волимо чеда својега духа, производе наше колективне симпатије. Вибрације нашега мозга, сензације наших чула, плахости нашега срца трудиле су се да се овековече. Ми смо били зачарани као Демијург који би са дивљењем проматрао своје властито стварање. Југославија, барем југословенска мисао, имала је да изадје из овога напора за југословенском културом. Нека је искра божанства ипак врцнула из нашега мозга, знаменита не само за повест уметности но и за идеологију културнога развитка. Данас смо старији и од тога, али како ће младји од нас само због тога бити младји! Ми знамо да ће косовску легенду премашити савремени митос, али до 1914. Косово је природно ипак изгледало најзначајнија чињеница. С тога смо стрепили и очекивали док још нисмо имали двадесет година са онима који су спремили Медулића, регионалне изложбе, изложбу Мештровић-Рачки, Ладу, Римску изложбу. Живот савремене уметности био је топлији и болни део целокупнога нашега душевнога живота који је затим имао да постане дубљи, страшнији, крвавији и бесконачнији. Јозо Кљаковићу, Марине Тартаља, Јеролиме Мише сећате ли се ових дана?

Једнога чудноватога јутра када је небо било у нарочитим тоновима, ми смо, ношени вјетром френезије, запловили у мора најплавијег идеализма. Први југословени на пучинама душевних култура као храбри ислангјани што први без сведока откривају Америку. Ми смо запловили из једне далматинске луке уз лозинку: »навигаре нецессе ест, вивере нон ест нецессе.« Природа је примила са симпатијом наш потхват, можда барем толико витешки колико и гусарски.

Из далматинске луке! У Далмацији која још живи у свом средњевековном лицу неразвијеност трговине и индустрије чува аријску крв и оскудицом жељезница упућује људе на море. Крашке творевине, реке понорнице што се с поља подземно обарају у Јадран или друге реке, речне долине суновратних страна и слапови у планинама утичу на песничку машту народа који делом још сасне млеко легенде. Ако производња жита не може да подмири годишње потребе становништва, зато ароматично биље као ружмарин, кадуља, ловорика и ружа ласка чулима младих естета и буди у њима жељу за доконом сањаријом у фантастичким драгама. Дубљина мора крај обале, затони и заливи као и многобројна острва одомаћују неизмерност воде и објашњују нам тугу харфисте Тристана као и чежњу уклетога Холандеза. И ако све укупна наша културна разина, ни до данас није врло висока, примећује се да се Далматинац још увек хоће да у југословенском друштву одликује артистичком способношћу. »Генијалност« неке врсти (која би можда сутра могла шкодити дубљим особинама словенскога духа) није у Далмацији изузетак, није ни преимућство плејаде, но благо стотина, читавих стотина. Уметничка способност извјеснога степена ту се дакле налази у латентном стању дуж целога земљишта, а очитује се успешно код вечега броја појединаца. Утицај брдовите и разведене морске природе можда је ту знатнији по учинку него Римско или млетачко културно наслегје.

Наш уметник се родио у Сплиту под каменитим Мосором год. 1878. Од прве младости је осетио потребу да израгјује кипове, нарочито резане у стени; за посао је употребљавао алат који је припадао његовом оцу, тесару и каменоресцу. Прве године детињства је провео тешући и идући у исто време у основну школу док није дорастао да буде послан у тесарску школу. У то време похађањем вечерњега курса за рисање употпуњује своје уметничко образовање. Када млади Мештровић долази у Сплит да изучи градитељски занат, Росандић се упознава с њиме наилазећи на разумевање. За време студија које су га научиле орнаментацији, репродукцији кипова, чита независно од учитеља књиге о повести уметности и о техничким проблемима. Нарочито обраћа пажњу на анатомију; али учећи из књига из природе. Дозвољава да на њ утичу сви правци: класици, импресионисте, футуристе и кубисте. Но жеља да се усаврши и да стече веће уметничко образовање води га у Италију.

Прегледавши старинске рушевине паганизма и хришћанства напушта Рим где не налази посла иде у Флоренцију и уставља се у Венецији. За две године боравка у томе граду похадја око четири сата ујутро лекције за моделовање и шаље 1906. прву своју статуу на изложбу у Милану. Ствар помињу извјештаји у новинама, што вајара бодри. Вративши се у Сплит где живи две године ступа у ближе односе са Иваном Мештровићем. Ма да је Мештровић млагји, почиње да врши велики утицај на њ, води га са собом у Беч, ставља му свој атеље на расположење. Одлазак Мештровићев у Париз оставља га сама; он за то време одбачен од академије излаже у Сецесији два кипа који су повољно оцењени. Најглавнији његови успеси били су 1908. на изложби Медулића у Сплиту (са Мештровићем, Рачким, Кризманом, Видовићем, Дешковићем), 1910. у Загребу, 1911. у Риму где Косовски Циклус побугјује први пут пажњу европске јавности за нашу народну уметност и зајамчује уметницима глас код европских критичара. 1912. излаже велики број својих дела у Београду на знаменитој изложби Југословенске Уметности. Током европскога рата пропада део његових дела; но како је Иван Мештровић изложио 1915. у Викториа анд Алберт Музеум, Росандић излаже у зими 1917/18. у Лондону, затим 1918. у Единбургу и 1919. у Бригхтону.

Тома Росандић јесте од онога броја даровитих уметника којима срећа неће да се насмеши или тек у позним годинама. Он је у свом животу сачувао апсолутну простоту а у својем делу и начину мишљења скромност и умереност. Очигледно је да је он остао, боље можда но већина југословенских уметника, близу понизноме духу југословенског народа, и онда када је дуге године живео у тугјини или у изгнанству. Имали смо прилику да га упознамо већ пред много година у нашим народним средиштима; он је и у тугјини стално остао у додиру са потлаченим народним круговима, са рајом, подржавајући везу са младим књижевницима и уметницима које избегава свет чајева и мондених салона. Он је увек остао марљив и вредан радник веран својем делу којему се одао са посвемашњом скрушеношћу; он није показао ни мало гордости ни преобиља личности било поцењујући младе који још траже успех, било прецењујући старије који су га већ постигнули.

У народноме смислу Тома Росандић се увек показивао добар и частан Југославен, исто тако далеко од тога да буде шовен због своје трезвености као и да буде Талијан унутрашњости због своје лојалности. Он је био од оних Југословена који се истина у Сплиту, у Далмацији и на Приморју локално и политички боре са Талијанима, али који у Загребу и Београду признају талијанској култури ону вредност која њој по праву припада. Тома Росандић је поред тога учествовао у Мештровићевом уметничком изложбеном покрету који је преставио западној Европи уметничку способност нашега народа. У својему високом и мршавоме телу, са дугим косама и идеалистичком брадицом Тома Росандић крије плодан дах уметника из народа; можда он нажалост ни сам нема довољно амбиције. Поред тога што је дубоко заронио у унутрашњи свет, он се у гестама и манирама показује човек савршене једноставности. Никада није избегавао друштва оних које Французи зову лес хумблес; тако је кроз читав живот у тугјини и у домовини остао близу далматинском градићу из којега је никао. Високе квалитете које одликују Росандића-човека прешле су сасвим природним путем и у његову уметност. Отуда је она заветована моралној озбиљности, скромности, раду и понизности. Али њен постепени напредак може да се прати од дана до дана.

Није само кривица Росандића што се атмосфера генија још није усталила у нашој средини; али он пати од те кривице прилика. Ументичко и књижевно стварање код нас лишено живе потпоре друштва и без организације, страда од недостајања интереса и недостајања средстава. Тома Росандић осећа ову препону уласку у културну историју не само као своју недаћу него као недаћу све своје сабраће у југословенскоме свету. Он се стално у разговору занима за оздрављење ове друштвене неправде убедјен – с нама – да ће нове прилике у најскорије време да јој доскоче. Није нас мало који мислимо да наша љубав прама народној култури несме да иде скопчана са мржњом за оно што је лепо и добро код наших суседа. Али је наше најозбиљније убедјење да је бугјење народних сила, духовних блага у југословенскоме друштву услов племенитијему развоју човечанства на овоме делу кугле земаљске и да ће у противноме случају развој света да буде донекле умањен можда за мали, но важни и нови прилог. Ми се не боримо за уништење благодати културе код суседних народа. Ми тежимо само за тим да углавимо своје право на слободан развој и правичан људски израз.

Године изгнанства Томе Росандића биле су плодне у уметничкој делатности. Његово дело зачето у тренутку најкрвавијих криза племена сведочи о високоме надахнућу његова уметничког идеала. У скулптурама које је он извајао гори пламен идеала пространијега него и сама вајарска уметност. Људски ликови згрчени од тескобе или измучени од грча бацају мегјутим као светионици светлост на дуге ноћи тмина пред њим. Он је сликао и величао више него мобилизоване. Он је стварао имобилизоване. Сви ови мученици мисли, велике истине или племените заблуде налазе се ту преображени у врховноме сјају који подаје жртва. У својему делу које стреми вечности надахнуто најближим патњама племена, он је величао славу и племенитост људске патње. Заблештајући нас вишњим чаром светлосне уметничке интуиције, сваки крет сваки став остварује овде јуначку мисао, полет прама божанскоме и апсолутноме, блистави жар верске екстазе. Росандић се задржао на једноме моменту који би се рекло да други занемарују, он је продубио религиозни моменат прама којему се Мештровићева уметност окреће само у посљедњој етапи првога разреда. На тај начин он је отворио прозоре на плавоме неимерју, пробио нове видике на душу југословенског народа.

Његова уметност појавивши се у повестноме тренутку бугјења уметничкога дара нашега племена није увек привукла сву пажњу коју заслужује. Људи су јој често подали само мјесто другога реда. Али требаће споменути на част нашега уметника да се није никада удаљио од потпуно скромности. Замишљен и ћутљив у друштву чини се да хвата дно проблема. Он живи од како га познајем са штедљивошћу која се граничи са сиромаштвом. Његове га новчане тешкоће мегјутим нису никада одвратиле од његова полета прама идеалу.

Извор: supervizuelna.com

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)