Мементо

Живот и утопија

Aутор: Небојша Грујичић

Димитрије Митриновић (1887-1953)

У овдашњој култури Димитрије Митриновић је до сада најчешће био човек из фуснота литерарних и историјских студија посвећених првим деценијама XX века. Као песник заступљен је у појединим антологијама експресионистичке лирике, а као један од идеолога Младе Босне налази се у хроникама посвећеним интелектуалној клими у годинама уочи Првог светског рата. Његови много познатији пријатељи и савременици – од Иве Андрића до Василија Кандинског – помињаће га у својим успоменама и белешкама као једну од упечатљивијих личности у времену које таквим личностима није мањкало.

Изузев студија Душана Пајина, једног темата часописа "Дело" и књиге Догма и утопија Димитрија Митриновића Предрага Палавестре (друго издање, Завод за уџбенике и наставна средства, 2004), која најтемељније представља његов животни пут и идеје, о Митриновићу у овој средини деценијама готово да није било речи, нити су његови радови објављивани. Митриновићева тротомна Сабрана дјела објављена 1991. у Сарајеву у издању Свјетлости, нестала су, како се то каже, у вихору рата. Можда би ствари стајале боље да је реализован неостварени филмски сценарио Владислава Бајца, касније преточен у роман Црна кутија, који се између осталог бави овом несвакидашњом личношћу која је током свог живота успела да сажме и потроши све велике идеје XX века. Тако се, тек књигом Трећа сила коју је управо објавило Уметничко друштво "Градац", збирком Митриновићевих текстова писаних у периоду његовог четрдесетогодишњег боравка у Енглеској, а које је превела и приредила Гордана Митриновић-Омчикус, он заправо први пут представља овдашњој публици.

Митриновићева личност описује се у широкој скали одредница – песник, шарлатан, мангуп-гуру, шпијун, плејбој, мистагог, револуционар, пророк, окултиста. Матош и Крлежа су према њему били цинични, Црњански и Андрић, којима је као уредник сарајевске "Босанске виле" објавио прве песме – благонаклони. Његов значај сигурно не треба прецењивати, али исто тако је сигурно да није заслужио ни апсолутни егзорцир из историје овдашње културе. Ако ни због чега другог, а оно због његове животне путање која данас изгледа фасцинантно.

ХАОС КОЈИ КЉУЧА: Стасао је и формирао се у првој деценији XX века. Пореклом из Доњих Поплата у Херцеговини, похађао је мостарску гимназију у разреду са Богданом Жерајићем, будућим атентатором на аустријског поглавара БиХ генерала Варешанина и идолом младобосанске омладине. Мостарска гимназија је имала два тајна удружења, којих је у Босни тада било више него гимназија – литерарно које је водио Митриновић, и политичко које је водио Жерајић. Тадашњи гимназијалци, не сви, али они типа Томе Галуса, били су захваћени правом грозницом мутних националних, политичких и књижевних идеја, од Мацинија, Аписа и Кропоткина, преко Масарика, Чернишевског, Мештровића и Скерлића до Маринетија и Витмена, грозницом која зрачи са страница тадашњих часописа у којима су исписивали своју лирику и револуционарне програмске текстове – сарајевске "Босанске виле", београдског "Словенског југа", загребачког "Вихора", љубљанског "Препорода". Ови "жапци тужнопојци", како их је назвао Назор, песници сетних и елегичних осећања који се расплачу кад цвет задрхти јесу певали жалостиве, уморне свакидашње јадиковке, али су и носили метак у цеви и сањали о једном гесту којим ће променити ток историје. "У нама кључа хаос!", узвикивали су са свешћу да живе на самом, скоро распареном шаву између епоха, и били су спремни на све не би ли се стрмоглавили у будућност.

Митриновић је предводио групу оних који су покушавали да "направе мало и лијепо југословенство у Сарајеву", у које су смешали политичке доктрине кнеза Михаила и Гарашанина, Штросмајера и илирце, видовданску митологију Мештровићевих монумената, и обавезну инострану лектиру са "страницаме што узносе пијанство борбе". Захваљујући посвећености националном задатку, енергији због које је добио надимак Мита Динамита, образовањем, везама са Београдом и нарочитом таленту за конспиративни рад, Митриновић се налазио у самом средишту тадашње југословенске револуционарне омладине (са галеријом ликова – од Владимира Черине и Владимира Гаћиновића, преко Павла Бастајића, Мустафе Голубића и Гаврила Принципа до Аугустина Ујевића и Иве Андрића), која се кретала у троуглу Загреб–Сарајево–Београд. "Слободномислећи књижевни критичар, тумач нашег генијалног вајара Мештровића, један од најбољих говорника наше земље, Митриновић је обишао све српске земље са рефератима о моралној солидарности Југословена, о њиховој литератури, поезији, сликарству, вајарству", описивао га је младобосанац Владимир Гаћиновић у чувеном тексту за Троцког.

Након студија у Загребу и Београду отиснуо се у Европу, и отуд на Балкан доносио идеје од којих је Стари континент у стању лажног мира и ишчекивању катаклизме просто кључао. "Митриновић је личио на неког светског путника који је случајно запао у тужну и суморну паланачку средину, па јој сад на брзину и надохват просипа своје обилно знање и своје пространо животно искуство", описивао је један други младобосанац редовне сарајевске вечерње шетње крај Миљацке. Иво Андрић ће једном сликом описати шта је у његовом животу значио Митриновић, када је на феријама у Вишеграду, на његово име стигла разгледница са светлима градова Европе и текстом: "...Учи енглески, читај Витмена", песника кога ће касније спомињати као једног од пресудних у његовој лектири. Данило Киш ће Митриновићеву улогу у животима ових младића сажети у причи Дуг, у којој Андрић пред смрт своди свој животни рачун, и обрачунава коме је шта и због чега остао дужан, на конто уписује и дуг Димитрију Митриновићу, "који ми је открио да изван ових несрећних касаба постоје и други и бољи и сретнији свјетови"

ЈУГОСЛОВЕНСКИ ИНТЕГРАЛ: Митриновић ће у овом периоду покушати да артикулише идеју интегралног југословенства, која ће се остварити у његовој визији уједињеног трећег Балкана, синтезе претходна два – хеленског и византијског, који би био спона између Нове Европе и Новог Истока. Временом ће се све више удаљавати од политичког прагматизма, а све више се ширити ка идеји културне синтезе Европе и универзалној утопији уједињеног човечанства, што Палавестра назива путом од националне догме до планетарне утопије. Овај прелаз се већ уочава у пролеће 1914, које Митриновић проводи у Минхену, где одржава блиске везе са Василијем Кандинским и кругом око Плавог јахача. Преко Кандинског Митриновић долази у везу са немачким песником Ерихом Гуткиндом и другима, затим покушава да оснује покрет Основе Будућности, са месијанско-утопистичком визијом будућег homo europeusa и спасења свечовечанске Европе. У томе га затиче и вест о чину његових пријатеља из Младе Босне, и он, у страху од хапшења, одлази у Лондон, где се ставља на располагање српском велепосланству. Као и већину његових револуционарних пријатеља из младости, искуство са тадашњим дипломатским пашићевским и другим сплеткама трајно ће га дистанцирати од онога што је Крлежа назвао "краставом жабом политике". Поражен "не Југославијом, него бесрамношћу дипломатије и глупошћу политичара који је разарају пре но што се саздала", окреће се сопственом идеалу нове Европе.

До краја живота само још једном ће посетити отаџбину. Наиме, након увођења шестојануарске диктатуре, Митриновић је дошао у Београд на позив краља Александра. Најпре дочекан као ветеран револуционарног покрета из кога је никла јужнословенска држава, након пар чланака био је изложен јавном презиру као шарлатан, мистик и будала која подржава диктатуру, док је хајку с левице предводио Велибор Глигорић. Сам Александар, којем се у почетку учинило да би му помоћ у формирању нове југословенске идеологије могла доћи од Митриновића, након заједничког ручка на којем је саслушао његове радикалне идеје о југословенској нацији, о федерацији и социјализму, о повезивању религија и цркава, уз инсистирање на муслиманском елементу, као могућем катализатору новог југословенства и пресудно важном у конфесионално и национално разноликој Југославији, рекао је да му овога више не доводе. Тако се Митриновић нашао подједнако удаљен и од краља и од леве опозиције, изложен увредама, окренуо се и отишао, да се више никад не врати.

ИЗА КРАЈНОСТИ: Његова енглеска авантура отпочеће тако што се најпре придружио кругу интелектуалаца окупљених око часописа "The New Age" А. П. Оража, за кога ће писати чланке под псеудонимом М. М. Cosmoi, и у којима ће излагати своје идеје и визије новог доба. Митриновић ће се и овим поводом дохватити многобројних, често међусобно противречних филозофских, религиозних и прагматичних доктрина, од старе Индије до Маркса, од Блавацке до Соловјева, од психоанализе до теозофије. Године 1926. постао је председник енглеске секције Адлеровог друштва за индивидуалну психологију, а исте године оснива Групу Нова Европа, за чијег председника је изабран славни хемичар и нобеловац Фредерик Соди и која ће издавати читав низ публикација и постати једно од занимљивијих интелектуалних кружока енглеске престонице између два рата.

Са старом револуционарном страшћу, Митриновић ће се сада посветити пропагирању утопијских идеја, често мутних и егзотичних. Сав у "вртлогу од староиндуске мисли до Софичијевог футуризма и минхенског Плавог јахача", у средини којом су кружиле многе занимљиве личности, Митриновић је био упечетљива фигура. "Стамени Словен избријане главе, са црним обрвама налик на крила и опчињавајућим очима", описивао га је Ален Вотс, потоњи оснивач Америчке академије за азијске студије. "Тајанствен" и "хипнотичан", речи су којима се често описују његова појава и личност која је у потпуности долазила до изражаја не толико у писању, колико у непосредном контакту, о чему постоје бројна сведочанства. Након болести, све више се повлачи из јавности, и у слободно време, на темељу народне епике, покушава да компонује ораторијум о Краљевићу Марку. Умро је 1953. године, окружен пријатељима који ће након његове смрти основати задужбину Нови Атлантис, која и данас брине о његовој оставштини.

Извор: Време

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)