Pretraga
Pronađite nas na
 

Пошаљи пријатељу

Мементо

Исправљање историјске неправде

Рехабилитација Анатолија Ивановића

Апелациони суд у Београду недавно је одбио жалбу Вишег јавног тужилаштва на решење Вишег суда у Београду којим је рехабилитован Анатолиј Ивановић, чиме је постала правоснажна одлука о рехабилитацији једног од највећих, као и најзначајнијих овдашњих издавача између два светска рата, који је дао немерљив допринос српској духовности и култури.

Анатолиј је у Србију стигао као емигрант из Русије, заједно са хиљадама оних који су отаџбину напустили после Октобарске револуције. Син је Ивана, који је у Ростову био угледан индустријалац, издавач и штампар. Бољшевици су га ликвидирали тако што су му главу потопили у растопљено штампарско олово, а сурово је убијена и Анатолијева рођена сестра. Јавно негодовање и побуна становника Ростова допринели су да бољшевици поштеде животе Анатолију и његовом старијем брату, универзитетском професору, познатом математичару и физичару.

У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца Анатолиј се најпре населио у Новом Саду, где је са још неколико миграната радио на издавању руских „Литерарних књига”. Ту се упознао са Крунославом Шешевић, чиновницом у новосадској Градској капетанији. Између Анатолија и лепе Крунославе, из богате и угледне фамилије која је била у блиском сродству са породицом Гаврила Принципа, родила се љубав, која је 1922. крунисана венчањем. Према породичном предању, Крунослава је пристала да се венча тек када је Анатолиј Иванович Прицкер променио презиме у српско Ивановић. Краљ Александар Карађорђевић је посебном уредбом Анатолију Ивановићу доделио држављанство.

Анатолиј и Крунослава се 1923. досељавају у Београд. Захваљујући богатом миразу и утицајним везама породице Шешевић, до пуног изражаја долази Анатолијева агилност и предузетнички дух. Оснива издавачко предузеће „Народну просвету”, а потом покреће часописе „Панораму”(илустровани недељник) и „Хронику” (недељне информативне новине).Уз помоћ двојице руских професора, започиње са превођењем и издавањем руских класика. „Народна просвета”, издала је идела Томаса Мана, Балзака, Достојевског (преводила га је Десанка Максимовић), Чехова, Тургењева, био један од првих издавача Андрића, Дучића, Шантића, и сабраних дела педесетак српских писаца. Дела српских књижевних великана штампао је и на немачком језику. Библиотека „Савремени српски писци” у издању „Народне просвете” сматра се једним од најзначајнијих културних подухвата у прошлом веку.

Успех ове издавачке куће почивао је и на изузетном преводилачком и уредничком кадру – Десанка Максимовић је књижевну каријеру ту започела као преводилац дела Достојевског, а у „Народној просвети” је радио и проф. др Јован Максимовић, по којем се данас и назива награда Удружења преводилаца Србије. Захваљујући раду у „Народној просвети”, где је била уредник, Исидора Секулић је постала прва жена у Српској академији наука и уметности. Иначе, Анатолиј је посредно помогао да чак једанаест руских емиграната у Београду постану чланови САНУ. Ивановић се није задржао само на издаваштву – основао је Фабрику папира, картона и лепенке на Умци и предузеће „Дрвопродукт”. Саградио је на Обилићевом венцу и најсавременију штампарију у Европи у то доба (данас је у тој згради републички Завод за издавање уџбеника). Важио је за једног од најбогатијих и најутицајнијих људи у Европи.По окупацији 1941. године, у корист Трећег рајха одузета је сва имовина породице Ивановић, укључујући и банковне рачуне. Предузећима и фабрикама управљају фолскдојчери, који су у њима радили пре рата.

"Да га не би задесила судбина Геце Кона, такође оновременог великог издавача који је стрељан, Анатолиј године окупације проводи у скривању под лажним идентитетом, а неко време је провео у Мађарској", каже адвокат Предраг Савић, пуномоћник наследника Анатолија Ивановића, подносилаца захтева за рехабилитацију. Анатолијева супруга Крунослава је током рата била по логорима, а један од двојице синова, Александар, придружује се покрету Драже Михаиловића. По завршетку окупације, комунистичка власт Ивановића проглашава ратним профитером, а његову целокупну имовину конфискује.

Анатолијева породица напушта Југославију 1946. и стиже у Јужну Америку. Тамо је, под никад разјашњеним околностима, 1950. нестао син Никола. Скрхан том породичном трагедијом и мучним емигрантским годинама, Анатолиј је  преминуо у Венецуели, а син Александар, угледни лекар, умро је 2006. У тој земљи и данас живе потомци његове породице, који и иницирају поступак рехабилитације Анатолија Ивановића, успешно окончан одлуком Апелационог суда, који је потврдио закључак Вишег суда да је „Анатолију Ивановићу конфискована сва имовина, супротно начелима правне државе и противно општеприхваћеним стандардима људских слобода и права”. Пошто је решење о рехабилитацији правоснажно правни заступници наследника најављују да ће од Агенције за реституцију затражити да спроводи поступак за враћање одузете имовине. А невладина организација Кућа правде Стразбур, са још неколико НВО, обновиће иницијативу да се једна од улица у Београду назове и по Анатолију Ивановићу.

 

Извор: Политика

 

Ostavite komentar

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije sajta NoviPolis. Ipak, po postojećem Zakonu o javnom informisanju NoviPolis odgovara za sve sadržaje koji se nalaze na njegovim stranicama, pa u skladu sa tim zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, kao i pravo skraćivanja komentara. Komentare uvredljive sadržine, kao i komentare za koje sumnjamo da su deo organizovanog spinovanja javnosti, nećemo objavljivati.

Ostali komentari