Мементо

Тестамент Станиславског

Милена Кулић, Нови Сад

Константин Сергејевич Станиславски стварао је јединствен доживљај живота на сцени, доживљај живота у глумцу, доживљај живота у гледаоцу. И ту почиње деловање учитеља Станиславског, који метафизичком и посредном везом и данас преноси знање својим ученицима. После Чеховљевих драма и Молинаријеве Историје, први позоришни учитељ којег сам читала у гимназијским данима био је Станиславски. Преко Станиславског, код истог антиквара наишла сам на Данченка, онда сам сусрела Мејерхољда, па сам тако упућена у тајне Худежественог театра, покушала да упознам живот и дело ових Људи. Ето, успомене већ навиру и сигурно бих за њима пошла да ми се није десило да из пуке савесности завирим не само у Систем[1], већ и у учене коментаре којим је књига пропраћена, па онда по закону инерције у доступне студије о Станиславском. И тако ми се учинило да можда ипак данас у овом времену које све изнова вреднује, има да се размотри нешто прече, а то су идеје овог Мислиоца, речи овог Глумца, Редитеља, тестамент овог Учитеља.

У почетку театар му је био игра, занос и сублимација младалачке енергије, а затим део њега самог, о чему пише у књизи Мој живот у уметности. Театар је остао у његовом животу једина истинска пасија, његова највећа страст. Од свих дарова живота најпотпунију примену своје личности, темперамента и жеља нашао је управо и једино у театру. Стваралачки напор који је уложио у стварање велике породице худежественика (заједно са Немирович Данченком) резултирао је стварањем уметничког универзитета. Створен је универзитет своје врсте, универзитет који је поред стеченог знања такође и култивисао осећање, а то је, чини се, и данас један од најважнијих услова оспособљавања уметника. Он је научио „децу новог театра“ првим словима азбуке, његове мисли еманирају кроз генерације и стварају основе театрологије. Ајзенштајн, Вахтангов, Јегоров и многи други, па чак и Мејерхољд (његов идеолошки противник) били су дубоко захвални искуству и поуци, топлој речи и чврстој руци Станиславског. Позоришта у свету дуго су трагала за својим изразом екпериментишући са реализмом, натурализмом, симболизмом, експресионизмом, шематизмом и усиљеним упрошћавањем. Сва та трагања завршавају се Московским худежественим театром – као својим најпотпунијим обликом.

Нов театар ће извирати из речи и смерница незаборавног и јединственог учитеља. Станиславски је уобличавао таленте, глумачке и редитељске, васпитавао је позоришне људе, развијао позоришну етику[2], давао је право уметничко позориште у време када се чинило да за то нема места и развијао неисцрпну љубав према позоришту у гледаоцима. Он је радио свим својим бићем, свом дубином свога талента. И зато, велики је његов тестамент, како је једном приликом напоменуо Јован Путник.[3] Изнад свега, у његовом тестаменту, и данас у позоришту (уметности уопште) доминира једна мисао: „Образовати таленат значи тек начинити га уметничком снагом“.[4] Култивизација осећања, култивизација укуса, култивизација културе. Та последња жеља Станиславског већ годинама лебди над нашим театрима, над нашом културом, и сад је, ето, као суптилна али јасна порука, долепршала до нас. Начела која носи његова идеја драмског позоришта почивају на схватању да је за једног уметника најпре потребно образовање. Сматра да се само образовањем може дати замах и оправдање уметничким талентима. Да би се одређени импулс примио, осетио и доживео – треба појмити, схватити, расветлити, продубити до дна и разумети. Ова поучност је, чини ми се, у потпуности коресподентна са оним Брехтовим записом уз Бубњеве ноћи „Не буљите тако романтично“. То рече Брехт, и ја се слажем са њим, јер нова уметност захтева нову уметност гледања, у којој се ништа не прихвата као природно – јер ништа не важи за непроменљиво „у ово време крвавог метежа“, како је Б. Б. забележио 1930. године.[5]

Данас, чини се, посебно је изражен „станиславскијевски“ начин рада у позоришној средини, који је доживео своју истинску имплементацију у позоришном језику, методологији и свести позоришних уметника. Насупрот томе, „мејерхољдовски“ начин рада се, пак, проглашава експериментом, и због тога се чува као музејска вредност у прошлости руске авангарде и велике утопије двадесетих година прошлог века у Русији. Всеволд Емиљевич Мејерхољд, који је отишао из МХАТ-а да би могао да им буде веран, увек је волео да нагласи да му је учитељ управо Станиславски иако му је формално учитељ био Немирович Данченко.Упркос томе, он се громко супротставио Станиславском, предлажући један другачији стил глуме и другачије разматрање стварности. Није случајно Питер Брук, кад засмрди траг мртвачког театра, узвикнуо: „Време је да се појави Мејерхољд“, будући да се станиславскијевско представљање живота није чинило погодно да изрази силе које њиме управљају.[6]

Теорије и практике Станиславског и Мејерхољда су кренуле са исте тачке – из љубави и апсолутне посвећености, као и ангажованог мишљења и осмишљавања рада у позоришту, али су се разишле и постала два антипода – два супротна краја, најесенцијалнији контраст у теорији глуме и театрологији. Овај однос обележили су многобројни неспоразуми, отворено критиковање, повремено поновно спајање, сарадња и опет разилажење Станиславског и Мејерхољда. Чини ми се да ова два система имају исти циљ, и поред тога што је Станиславски до улоге долазио од унутрашњег ка спољашњем, а Мејерхољд сасвим супротно, од спољашњег ка унутрашњем, такозваном „биомехаником тела“. “Међу нама је била та разлика што сам ја само тежио новом, док је Мејерхољд, чинило се, већ нашао нове путеве и начине“.[7] Константин је схватио да се у основи њих двојица нису разилазили и да су тражили оно што су већ друге уметности нашле, али што није примењивано у нашој уметности, а управо то је credo нове Студије – пронаћи иреално и ново на сцени. Њихов циљ био је скинути са сцене метафизичку мистику и ванживотне, апстрактне велове који су господарили у том периоду. Створити приказ живота, слика, осећања, баналности свакодневног живота, приказати живот са свим његовим сенкама. Приказати све – како људи седе, једу, пију, спавају, разговарају, слушају, једном речју – како у животу дејствују унутарње и спољно. Станиславски говори о „ропској покорности према публици“, јер глумац губи осећања за реални живот, и пред публиком на позорници, као дете, поново учи да седи, једе, слуша, гледа, говори.

Позоришним сценама Русије одјекивала је мисао Станиславског: „Мени је потребна права истина, ви се задовољавате сличношћу истини“. За њега позоришни чин треба да буде пресликавање стварности, оштро се супротстављајући имитацији у позоришту (зато за своју основу узима „уметност преживљавања“). Разумљиво је онда да су многи писци, глумци, редитељи били дубоко уметнички исцрпљени од стране Станиславског. Неки од тих писаца су Чехов (Олга Книпер, касније супруга Антона Чехова, била је глумица код Станиславског), Толстој (Станиславски је често говорио: „Каква је срећа живети у исто време када и Толстој“), Достојевски (сарадња при извођењу дела Село Степанчиково и његови житељи које је, испоставиће се, настало као драма, за сцену, али је Достојевски напустио ту идеју због цензуре и бриге око спровођења драме до сцене) и многи други.

Јован Путник пишући о аманету великог учитеља истиче да је уметничка култура као мост преко којег се долази до уметничког дела. Треба најпре одредити своје погледе на уметност, а за то је потребно упознати услове њеног настанка и њен развој кроз историју. А та уметност, кроз доживљај носи тумачење једне стварности, носи идеју о тој стварности. А безидејна уметност, само подсећам, није уметност, јер је култура пре свега историја идеја.

Станиславски и даље живи у нама са пуно љубави и поштовања. И данас одјекују његове речи, мото његовог стваралаштва: „Воли уметност у себи, а не себе у уметности“.[8] Слично копачу злата, он потомству не може да преда свој труд, своја тражења и лишавања зарад ове страсти, али може да нам пружи ону драгоцену руду коју је добио. Љубав према театру он је наследио од бабе глумице Варлеј. Продужимо ли ту човечанску и неугасиву љубав, Станиславски ће још дуго бити жив.

Ауторка је студент на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду

[1] Константин Сергејевич Станиславски, Систем, Београд, Београдско издавачко – графички завод, 1982.

[2] Погледати књигу Позоришна етика: уметност глумца и редитеља, Константин Сергејевич Станиславски, Београд, Круг, 2005.

[3] Види: Јован Путник, Пролегомена за позоришну естетику (драматуршки списи), Нови Сад, Библиотека Стеријиног позорја, 1985, стр. 40.

[4] Види: Константин Станиславски, Мој живот у умјетности, Сарајево, Народна просвјета, 1955, стр. 74.

[5] Види: Бертолт Брехт, Дијалектика у театру, Београд, Нолит, 1966, стр. 18.

[6] Питер Брук, Празан простор, Београд, Лапис, 1995, стр. 28.

[7] Мој живот у умјетности, стр. 180.

[8] Исто, стр. 56.