Блог

Кока кола или Пепси- имамо ли избор?

Милена Кулић, Нови Сад

Покушај да се пружи одговор на ово питање и да се представи не само дилема модерног човека, него и „болест новог доба“ на себи својствен начин даје позориште. Почетком фебруара у Позоришту младих премијерно је изведена представа Тероризам  у режији Момчила Миљковића, по тексту Владимира и Олега Пресњакова, значајних имена руске савремене драматургије. Њихове драме се изводе у многим европским и светским позориштима и постали су на неки начин „најпознатији руски позоришни бренд“. Због чега је то тако показује и овај комад, праизведен 2002. године у Москви, који самим насловом наговештава основну тему комада и представе. Уз подршку публике и уз стајаћи аплауз, који се ваљда једини рачуна када су у питању позоришне представе, глумачка екипа је уверљиво изнела причу о тероризму.

Кроз испреплетених шест прича успешно поставља питања о људској свакодневници и о појединачној одговорности за оно што данас називамо тероризмом. Са елементима бекетовске aтмосфере зачудности представа показује да су „невини широм света инфицирани тероризмом“, а компактном игром глумачке поставе ова „најскупља светска реч“ добила је и свој позоришни израз. Публика је изашла задовољна, на више места се сита исмејала смелим и вештим извођењима Јелене Ђулвезан или Ивана Ђурића, одушевљено коментарисала одличну сценографију, хуморну суровост тематског опредељења и након премијерног аплауза изашла из позоришта, срећна што је била ту, на том месту, у то време. Уколико успешност једне представе можемо да оценимо у односу на промењену свест гледалаца и број питања која оставља у онима који у тој представи уживају, рекла бих да је ово веома успешна и веома важна представа.

Но, кренимо редом.. Пре напада 11. септембра тероризам није био важна тема у филозофским или научним расправама, а посебно не у позоришту. Данас је, пак, тероризам често у центру филозофских расправа – предмет је и тема многих књига, чланака, филозофских часописа. Има много аргумената у прилог тврдњи да је после 11/9. на делу један нови тип тероризма. Један од њих, који објашњава Игор Приморац (у тексту Сувремени тероризам као филозофска тема), гласи да док је тероризам пре тог датума тежио ка конкретним циљевима, „нови тероризам“, са друге стране, иде ка обухватним, магловитим циљевима који се никада не могу достићи. Тероризам се често повезује са „ф-речју“, а након ове представе, у времену „новог тероризма“, можемо с разлогом поставити питање које је поставио Пол Готфрид – „Ко није фашиста?“

Нису то само „антиамерички џихадисти, отворени противници усељавања у САД, демократски председнички кандидати, израелски војници, хомофобични хришћани“. Натерани смо и навикнути да мислимо да је „фашизам једнако Хитлер“, а често се покаже да „има и горих ствари од фашизма“ (Зев Стернхел). Терор у нашој свакодневници, не на глобалном већ на микро људском плану, у овој представи је представљен на црнохуморан начин, нудећи један од могућих одговора – сви ми смо заражени тероризмом, али тога нисмо свесни, сваки човек је еманација терора, било у спаваћој соби, аеродрому, чекаоници, игралишту или у канцеларији. Тероризам се транспонује у свеопшти терор страхом који уништава мале, обичне људе. Таква једна идеја постављена у представи сигурно захтева филозофско тумачење. Или другачије, тумачење које преиспитује концепцијске претпоставке филозофског дискурса, једно филозофско разматрање позоришта које нас може тргнути из сањивог дремежа у више или мање удобним столицама у позоришту.

Дужни смо да размишљамо о овим питањима. Ова представа на позоришни начин преиспитује нашу одговорност у том ланцу уништења, покушава да покаже где се налази граница између последице и узрока, између нападача и жртве. Жртва престаје да води „рат против тероризма“ (бесмислено, зар не?) прихватајући улогу жртве и одбијајући сваку одговорност. Терориста постаје наш сексуални партнер, наш шеф, колега, пријатељ – тероризам се, дакле, измиче од једне историјске и филозофске категорије и (п)остаје део свакодневнице. Тероризам је свест о томе да је већ све сређено, одређено и да је једини избор који имамо – кока кола или пепси? Још једна тема која је исказана у овој представи, а која захтева дубоко промишљање мислених људи, и преко које не сме да се пређе лако.

У разговору са једним позоришним човеком (Њојзи хвала!) након представе Небески одред у режији Мије Кнежевић долазимо до закључка да нама данас није потребан логор да бисмо се осећали затвореним, да бисмо се осећали жртвама. Као пробуђени из неког сна схватамо не само да лако можемо да постанемо жртве, већ и да свакодневним поступцима постајемо терористи и нападачи и постепено доводимо до ланца уништења. Тероризам између пријатеља и колега, у породици, у комшилуку, у кревету, између преварених брачних партнера, разоткрива да више не знамо ко је мета, а ко терориста.

Минималистички постављена и функционална сценографија Милане Трифуњагић истакла је битне моменте ове представе и дозволила је глумцима да испоље своје улоге. У представи веома убедљиво и свесно играју Александар Милковић, Јелена Ђулвезан, Алиса Лацко, Стефан Јуанин, Иван Ђурић, Милош Војновић и Данило Миловановић. Oва представа својом идејом указује на једну важну тему и озбиљан проблем и тако јој треба и приступити.