Култура

Младеновићева ода слободи

Милена Кулић, Нови Сад

„Ратове смо водили,

синове изгубили,

а баш су лепо учили да мрзе,

све што није исто,

све што није наше,

друге вере, другог бога,

                                                                 другог пола, другог рода!

                                                    Сви под заставе!

                                                        Спремајмо камење“

                                                                       (Сонг из представе Коштана)

Новосадска премијера дуго очекиване представе Коштана у режији Кокана Младеновића успешно је изведена 24. септембра пред пуном салом Српског народног позоришта. Претходних месеци медијски је веома добро испраћен процес рада, неочекивани обрти, заплети и расплети, те су очекивања публике била, сходно томе, на много већем нивоу. Аплауз на крају представе и позитивни коментари су довољан показатељ да су очекивања испуњена и да је новосадска публика након представе била задовољна. Позоришна сезона долично је започела и крунисана је новом Коштаном, која несумњиво представља прави позоришни догађај.

Младеновићев драматуршко-редитељски приступ је, као што смо могли очекивати, провокативан и специфичан. Овај редитељски и драматуршки концепт Кокана Младеновића без сумње је пружио полазиште за једно другачије читање Станковићевог дела.  Ефектна и симболична сценографија Марије Калабић, музика Марка Грубића и костим Татјане Радишић једнако су учествовали у грађењу ове представе. Коштана је, пре свега, једна велика посвета слободи, како и сам редитељ истиче, „ми живимо у држави неслободе, фингиране демократије, у потемкиновом селу слободне земље“. Ово није политичка представа, ово није борба против ригидних демократских принципа – ово је ода слободи, ода слободној мисли и слободној љубави! Јасна је идеја – мисли на сав глас, воли пуним срцем, јер се само тако и уме и сме.

Стваралачком интуицијом Младеновић је сагледао повезаност појава и изразио је декомпозицију једног патријархалног сталежа. Станковић је у Коштани наслутио узроке историјских промена, и упркос романтичарском уживљавању и заљубљености у старо Врање, дао је вредан социјални документ. Сви ови драматични моменти дали су одличан материјал, а мотиви који се назиру код Станковића и које текст пружа јасно су изражени у савременој драматизацији,пружајући једну другачију слику патријархално уређеног света. Иако се у једном тренутку могло учинити да се глумачка екипа није најбоље изборила са дијалекатском разликом, тај утисак је касније прошао, јер је овај комад посве очишћен од препознатљивог Станковићевог јужњачког севдаха, патње, жала и врањског сензибилитета.

Снажне глумачке интерпретације уиграног ансамбла сигурно су изнеле ову редитељску идеју и достигли једну савремену симболику са одликама фолклора и традиције. Глумачка екипа са сјајном редитељском концепцијом истиче борбу против једне паланачке психологије, против једног система који упорно намеће своје вредности, окове и принципе. Тај свет је и симболично и буквално окамењен. Сјајна сценографија Марије Калабић представља једну Коштану која у борби да не постане камен, бива каменована. Тај свет се постепено урушава, као и каменице које се симболично руше из металних решетки на сцени.

У једном тренутку Коштана (чак и костимом јасно издвојена – бело и црвено наспрам свеопштег црнила) и публици пружа камен и дозвољава каменовање. „Она неће да јој се на камену живот исуши и вене. Њој треба нешто друго: оно, вечито оно, које никада човек није достигао, нити ће икада достићи“. (Скерлић о Коштани) Коштана, у сјајном извођењу Емине Елор, од почетка до краја представе, доследна и јака, еманира слободу од које су сви у Станковићевој и Младеновићевој чаршији, али сигурна сам и многи у публици, одавно одустали. Зато у публици нико није узео камен. Каменовањем (па чак и мисаоним) сами бисмо себи представили шта би било када бисмо следили властиту жудњу за слободом, шта би било да смо истрајали у борби за сопствени живот. И сами бисмо били каменовани!

Коштана у извођењу Емине Елор је груба и агресивна, визуелно и енергетски налик панкерки која асоцира на сценске наступе икона панка, како можемо читати у критикама. Она пева протестне песме, пева о слободи, пева о страсти, о појединцу наспрам друштва, њена песма је њен вапај за истином свакодневнице коју други скривају. Њеном појавом нарушавају се норме патријархалног и конзервативног друштва, свет око ње се распада, али она и даље пева. Чак и онда када желе да је купе, удају, убију и продају – она пева!

Поред Емине Елор, посебно се истичу Емир Хаџихафизбеговић у улози Хаџи Томе, Небојша Дугалић у улози Миткета и Гордана Ђурђевић Димић у улози Кате, а ту су и Милан Ковачевић, Радоје Чупић, Александра Плескоњић и Емир Ћатовић. Потребно је посебно нагласити и издвојити млађи део ансамбла, који је је показао да са великом дозом професионализма и стручности  у потпуности припада овако озбиљном пројекту, и ни по чему не одступа. Зато све похвале иду за Даницу Грубачки, Нину Рукавину, Јелену Марковић и Андреју Кулешевић. Уверљива, ефектна и динамична музика Марка Грубића појачава осећај бунта, слободну мисао која се пружа сваким гласом, кораком и речју.

Тема слободе је, када говоримо о Коштани, неодвојива од теме талента и знања. Бити талентован, мудар, уочавати ствари чулније и узбудљивије од других, разумети и тумачити свет (а не само живети) – значи бити другачији, бити осуђиван и одбациван. Бити талентован, разуман и знати да волиш – значи заиста живети. Живети, иако каменицама биваш спутаван, гушен и ућуткиван. Волети, иако ти каменицама показују мржњу. Певати, иако ти душа јеца. Уколико знаш КО си, ШТА си, и НА чему се заснива твоја вредност, треба храбро стати пред каменице, огољен и сам, као што је пред новосадску публику и Станковићеву чаршију храбро стала Емина Елор. То је слобода за коју се вреди борити.

Остаје нада да је публика пред којом је Емина Елор у суботу изнела своју Коштану  она коју Жак Рансијер назива „еманциповани гледалац“, односно публика која је спремна на укидање пасивног уживалачког односа према „производу“ на сцени, спремна да преведе оно што види и да интерпретира нове улоге на сценама животне једнакости. Јер само тако и ми можемо осетити дашак Коштанине слободе.