Блог

Homo politicus или глумчев човек?

Милена Кулић, Нови Сад

Година је две хиљаде и шеснаеста: прошло је тачно педесет година од смрти Ервина Пискатора, писца књиге Политичко казалиште (код нас доступне у преводу Ненада Поповића, уредник Слободан Шнајдер). Чак и данас, када се политика мишљења (мишљења као политике и политике као мишљења) и узајамност уметничког чина и политике друштвеног система не доводи у питање, ствари политике и театра стоје исто као када је написана та књига. Политика већ дуго није „духовни рад као позив“ као што је мислио Макс Вебер, а „театар се још трси бити важном друштвеном делатношћу иако то, заправо, одавно није“, како је тада тврдио Ервин Пискатор.

Педесет година након смрти аутора ове веома важне књиге изводи се представа „Демократија“ у извођењу Зијаха Соколовића и Дражена Шивака, представа која се бави идејом демократије кроз историју, подсећајући на примере из старе Грчке, старог Рима, присећајући нас Антигоне, Прометеја, Зевса и Солона. Представа која показује, као својеврсни дијалог са Пискатором, да позориште ипак може да буде важна друштвена делатност, а да истовремено буде уметност. Ова представа својом основном идејом показује да је политика мишљење, књижевност мишљење, и да је позориште, пре и изнад свега, такође мишљење. Оно што нас учи, јесте да је битна способност постављања питања – зашто?!

Још битнији је, заправо, покушај да се одговор нађе. Да би човек био грађанин света, да би имао праву политичку одговорност, неопходно је да се најпре ослободимо политичке неписмености која је „најгора од свих врста неписмености“ (Брехт) и то упорним питањима (радника који чита) и покушајима да се открије стварност. Политичко позориште, између осталог, од својих првих зачетака управо томе стреми. Оно је било у највећој мери позориште у Атини, а то ова представа покушава да предочи, то је – позориште трагичара: Есхила, Софокла, Еурипида и комедиографа Аристофана. У то доба позориште је био полис. Полис је био демократија. Али, можемо се након представе с разлогом запитати: зашто су онда два велика трагичара морала напустити тај полис и умрети у прогонству? Есхилов гроб је на Сицилији, Еурипидов у Тесалији.

Политика је несумњиво присутна у позоришту и данас, што показује и ова представа, и она делује онако како је утврдио Мелхингер 1971. године у својој Повијести политичког казалишта; делује као критика: „Политичко казалиште је критичко казалиште. Политичко казалиште може бити форум мањина: то је једини форум где минимус, појединац, може наступити против већине, мајоритета, и њезине моћи, али и против моћи опћенито“. Трагом ове идеје, склонимо ли придев „политичко“ из оваквог тумачења, добијамо управо оно што ми силно желимо од театра, оно о чему се говори, оно што се подразумева од њега, оно што позориште као такво јесте. Театар који није „форум мањина“, који није критички, чије интеграције „не почињу тамо где престаје делокруг правосуђа“, како говори Шилер, прераста у пуку забаву, циркусарију, лишено интелектуалног и људског смисла, прераста у празну театралност и празан простор који поред свих покушаја ипак остаје празан.

Практично, алудирању позоришног дела на политику, па и на политичку доксу данас – не да се избећи. Свака прича, сваки приповедни и позоришни чин јесте прича, артикулација једног односа, односа са другим, па стога прича људског живота мора да буде и друштвени чин. Упркос неоспорног политичког значења представе, захтеви за тенденцијом у театру данашњице често постају претерани, готово немогући и предвидиви, иако би политику књижевности и позоришта требало схватити као политику приповедних стратегија „чија је циљ појављивање неименљивог, као ефекат стратегија и именовања неименљивог“ (Радоман Кордић, Политика књижевности). Дакле, не именовање по имену – већ именовање неименљивог. Позориште би требало да буде рационализација неименљивог, и због тога што постоји неименљиво, због тога што именује неименљиво, политичко у позоришту не може и не сме да буде сводљиво само на систем, поступак, политичку праксу и тренутну политичку свест народа.

Тврдња коју је Мелхингер насловом своје књиге (Повијест политичког казалишта) изнео – да политичко позориште има своју историју, супротстављено је раширеном мишљењу да је политичко позориште изум нашег времена. У позоришту приличи да се политика обрађује са позоришног гледишта. Многима то може изгледати непримерено, а ономе ко на тај начин омаловажава позориште, може се приговорити да политика није потцењена зато што се позориште бави политиком. Први од оних који су на такав начин ускраћивали позориште, захтевао је забрану позоришта, јер оно квари државу и политику – јесте Платон. У средњем веку забрањивала га је црква, Јован Златоусти позоришта назива „стаништима сотониним, позорницама разврата, школама обести, кужним слушаоницама иступа“, а Јован Дамаскин прекорева народ због обожавања мима, „најгрубљег и најнепристојнијег огранка античке уметности“. Дакле, позориште је кроз историју (примера је, подразумева се, безброј) било објект политике (државе), као што је политика била објект позоришног чина.

Стога, homo politicus са правом може да тврди да је позориште политика, да је у неком виду мишљење политика; може да закључи да је позориште само по себи политички чин, чин политичког мишљења. Са друге стране homo ludens, или како га назива Дени Дидро – „глумчев човек“ („најпрепреденији од свију“) са уверљивим аргументима може да тврди да позориште тиме што се отвара политичком дискурсу, било којем не-књижевном дискурсу, издаје чињеницу да је позориште у суштини нешто друго, нешто што, наводно, суштински јесте, што би могло бити, или што би требало да буде. Без обзира да ли смо homo politicus или „глумчев човек“, у овом случају, поучени представом о којој је реч, закључујемо да је можда најбитније од свега (за)питати се – зашто? Зашто једно мора да искључује друго? Зар није све то некада био исти човек?

Сваки пут када чујем у позоришту име неког владајућег или невладајућег, министра или бившег министра (сваки просечан гледалац сложио би се са мном да се често чују иста имена, која у „Демократији“, иначе, ниједном не чух), све сам ближе тврдњи да политички театар какав је заступао Пискатор данас не постоји и да се можемо сложити са шаљивом тврдњом да је „политички дискурс који ми проживљавамо сваки дан већ обавио посао непрекидне драматизације“. Па ипак, и упркос томе, позориште, најпролазнија уметност која иза себе не оставља ништа сем неодређених сећања, више него било која друга уметност зависи од историјских политичких чинилаца и догађаја. Признавали политичко у театру или не, уважавали или не, мислимо ли о социјалном и политичком аспекту позоришног чина или не, било да смо само homo politicus, или само глумчев човек, или пак обоје истовремено, након представе „Демократија“ поводом које је и настао овај текст, неизбежно је питати (се), без обавезе да се одговор одмах нађе, само следеће: Је ли позориште данас могуће друкчије до као политика?! И зашто је то тако?