Култура

Збиља, како је било?

Милена Кулић, Нови Сад

У години када дело „На Дрини ћуприја“ слави свој јубилеј – 55 година од добијања Нобелове награде – Кокан Младеновић се упустио у истраживање, домишљавање и корачање ка изазову који је присутан на ексјугословенској сцени годинама уназад. Упустио се у изазов и направио позоришни подвиг! Српско народно позориште у Новом Саду, од премијерног извођења представе „На Дрини ћуприја“ представља епицентар културе, разговора, дискутовања, одушевљења али и понеког разочарења. Не тако ретко, чујемо ли да је неко ипак успео да набави карту пре нас и одгледа представу, следи узвик – Збиља, како је било?

Наративна структура Андрићевог романа сатканог од 24 поглавља што је еквивалентно представи Кокана Младеновића углавном је дословно транспонована у фрагментарну драмску форму. Из романа су хронолошки преузете кључне епизоде и тематстка чворишта, ликови и догађаји. Исходишта за основну тезу представе „На Дрини ћуприја“ Младеновић несумњиво проналази код Андрића, али поред овог романа и у неким другим делима и списима, посебно у „Писму из 1920.“, чији садржај у дугом потресном монологу изговара глумица Гордана Ђурђевић Димић – о земљи мржње и страха, о браћи по оружју а не по разумевању и љубављу. Није дакле реч о драматизацији романа, него о представи по мотивима Андрићевог дела чији је средишњи стуб знаменити роман.

Готово перфектно, кореспондирајући са данашњицом а истовремено у складу са Андрићевим духом и стилом, драматург Светислав Јованов и редитељ Кокан Младеновић инкорпорирали су језик романа у позоришни живот. Та несумњива „специфична супротност“ представља, свакако, значајну препреку поступку драматизације разних прозних врста, посебно када говоримо о приповедачу као што је Иво Андрић.

Дубоко драматуршки, емотивно набијеним поступцима и практичним и врло ефектним сценским решењима Младеновић је „градио своју ћуприју на Дрини“, проблематизујући питања о томе шта сваки мост представља. Три дечака с почетка и са краја представе јасан су знак свих националних заблуда и искључивости која предсказују нове сукобе. Свађају се чије су стопе у камену, а исту ту расправу настављају после стравичних покоља, које ни Дејтонски споразум није могао да умири.

У представи се хронолошки, у временском размаку од пет векова, описује власт и људи у историји Босне и Србије, све време своје корене ослањајући на мост, док глумци корачају у води, у њиховој Дрини, чија се свежина и тежина пропиње у ваздуху до гледалаца. Почевши од данка у крви, потресног, људског крика мајки који остаје у гледаоцу дуго времена, преко турског зулума над православном рајом, српског отпора, аустријске окупације, стварање Југославије па до данас, Младеновић уочава у историјској инертној Босни сукоб идеологије и културе, њихове сударе и мешања, подвлачећи кроз менталитет у детаљној интензивној анализи живота.

За сценографски и кореографски елемент декодирања Андрићевог дела заслужне су Марија Калабић и Андреја Кулешевић. Смештени између две монолитне обале, на дну скоро исушеног речног корита промичу, по сувом и по води корачају касаблије различитих националности и вера, мешају се молитве и језици (немачки и турски), песме, нарицаљке и плач. За тематизацију континуитета зла, осим глумаца, редитељ највећу потпору проналази у сценографији – метално сиве обале и попречни зид наглашавају тескобу, асоцирају и на тамницу и на масовну гробницу. Сценографија састављена од столова и столица коју глумци слажу недвосмислен је симбол градње и разградње моста, метафоре живота и смрти, подела и урушавања свих веза међу људима. Та чаробна игра узбуркане Дрине која се у тренуцима умирања стиша и умири, приповеда посебу причу гледаоцима. А та прича заварава крвника, одлаже неминовност удеса и продужава илузију живота у вишеградској касаби, као и у нама самима. 

Убедљивом, дирљивом и животном игром глумаца Андрићев Вишеград на тренутак постаје било који град, Вишеград опстаје у људској постојаности независно од простора, времена и радње. Њихови колективни и појединачни наступи остављају утисак ансамбла који ради као једно, као тај мост на Дрини, који, упркос свему, опстаје. Андрићеве епизоде сваком од тих глумаца дозвољава да имају сопствени тренутак – тренутак спознаје животне угрожености и тренутак смрти, када са руке скидају број са годином умирања и нестају са сцене. Издвојићу сцену смрти лепе Фате Авдагине Данице Грубачки, величанствен Ћорканов плес по мосту Радоја Чупића и говор након силаска (за мене централна и највеличанственија сцена у представи), коцкање са ђаволом Југослава Крајнова, потресну Лотику Гордане Ђурђевић Димић.

После петог извођења ове представе, веома је присутна у медијима и изазива велику пажњу позоришних људи. Велики је број позитивних критика, али свакако, постоје и оне негативне. Међутим, ниједно мишљење, ниједна критика није написана за цео свет и свака од њих и тумачи само поједине  аспекте и вредности овог дела. Зато не тражите ни од својих пријатеља који су гледали премијеру да вам дају о њој пресудно мишљење. Излажете се непријатности да ће ваш пријатељ рђаво судити о вашем уметничком укусу или можда и сам има рђав укус. Излажете се, дакле, двострукој опасности – да он промаши судећи о делу, или да промаши судећи о вама, или, пак, и једно и друго. Него, ако вас занима како је било, ви отиђите сами. Не свиди ли вам се, нећете се бар љутити на оне који су вам комад хвалили на сва уста, а ако вам се свиди радоваћете се што није неко наишао да вас одговори и да вам ускрати једно лепо задовољство.

Будите, дакле, сами свој позоришни критичар.

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)