Култура

Турска под лупом

Aутор: Небојша Вуковић

Дарко Танасковић, Велики повратак Турске?

Када је 2010. године, наш оријенталиста Дарко Танасковић (1948) објавио студију о савременој Турској и њеним геополитичком претензијама – ,,Неоосманизам: доктрина и спољнополитичка пракса“, вероватно да ни сâм није очекивао да ће његова књига да доживи чак три издања за пет година, и то у врло респектабилним тиражима, неуобичајеним за њен садржај и величину српског тржишта (прво издање – 10 хиљада примерака, треће издање – 15 хиљада). По образовању оријентални филолог (предавач турског и арапског језика), Танасковић се већ дужи низ година у нашој средини препознаје по књигама посвећеним феномену ислама у његовим различитим димензијама – културној, политичкој и цивилизацијској. У нашој земљи, с обзиром на Танасковићево знање турског језика, и његов амбасадорски стаж у Турској у периоду пуном изазова (1995-1999), сигурно нема компетентнијег стручњака за ту земљу и њену политику.

Треће издање ,,Неоосманизма“ под насловом ,, Велики повратак Турске?: Неоосманизам или Исламизам“, проширено је поглављем ,,Турска јесен арапског пролећа“ у којем Танасковић испитује како су се неоосманистичка спољнополитичка теорија и пракса показале у суочавању са низом преврата, потреса и револуција на Блиском истоку, познатијим под именом,,арапско пролеће“. Танасковић под неоосманизмом подразумева турску спољнополитичку платформу коју чини више слојева, али и (гео)политичких вектора. Како истиче, неоосманизам је ,,идеолошки амалгам исламизма, туркизма и османског империјализма“ (стр. 28).

Поред појмовног одређења неоосманизма, Танасковић у својој књизи пружа и његову генезу, уочавајући способност његових носилаца (Озала, Ербакана, Гула, Ердогана) да се прилагоде условима, сачекају повољнији тренутак, прикрију своје праве намере, и у право време спроведу своје замисли. Осврћући се на историју турске републике, Танасковић је запазио, да је свако од потоњих Ататуркових наследника, намерно или не, допринео урушавању лаичког наслеђа оснивача савремене Турске, чак и они лидери, попут генерала Еврена, којима је кемализам био и остао неупитни идеолошки образац. Засићеност лаицизмом старог кова, опипљив економски напредак, реафирмација традиционалних исламских вредности, не само у Турској, већ у муслиманском свету уопште, допринели су политичкој  доминацији исламиста већ више од једне деценије.

Свакако, највећу пажњу, Танасковић посвећује деловању неоосманске парадигме у међународним односима. У поглављу под називом ,,Глобалне координате неоосманизма“, Танасковић анализира односе Турске са четири глобална актера на светској сцени – САД, ЕУ, Русијом и Кином. Он описује и анализира турски спољнополитички наступ протеклих десетак година, сва његова лица, меандрирања и контрадикторности. Такође, Танасковић указује и на доктринарни ослонац турске спољне политике – обимну (око 500 страна) геополитичку студију турског министра спољних послова и премијера Ахмета Давутоглуа ,,Стратегијска дубина“ у којој су детаљно разрађене све битније претпоставке новог турског деловања на међународној сцени. У том контексту, Танасковић скреће пажњу читалаца и на опипљиво политичко, економско, дипломатско и обавештајно деловање Турске на Балкану, и на њену скоро безрезервну подршку локалним муслиманским заједницама (тзв. Бошњацима и Албанцима) у реализацији њихових територијалних и државотворних амбиција.

Коначно, у поглављу којим је Танасковић проширио ово треће издање своје књиге, анализирају се домети неоосманске концепције у околностима великих превирања на Блиском истоку. Аутор примећује, да је после почетног одушевљења у неким арапским заједницама, популарност Турске убрзо почела да се топи након што је спозната недоследност њене политике, и на крају крајева, њена другостепена улога у поређењу са утицајем САД, појединих западноевропских држава или богатих сунитских заливских монархија. Танасковић добро примећује када каже, како се на почетку сваке кризе Турска противи страним интервенцијама, да би се доцније, из страха да изгуби улогу активног учесника, ипак прикључивала војним дејствима на страни савезника из НАТО-а, и њихових партнера из региона  (Саудијска Арабија, Катар) (стр. 185). Према његовој процени, турски престиж је нарочито страдао услед непринципијелног сврставања уз сунитску опозицију у Сирији, чиме је Турска против себе окренула локалне шиите и Иран. Свеукупно, у дешавањима тзв. арапског пролећа, Турска се, и поред неких тактичких успеха, није добро снашла, а своје шансе да заиста постане регионални муслимански лидер, свела је на минимум.

Танасковић пише разумљиво, аргументовано и са позивањем на релевантне изворе (на турском, енглеском, франуском, италијанском и руском језику). Његов приступ је аналитичан и опрезан, тако да је његова књига лишена сензационализма, апокалиптичких тонова и ,,великих открића“. И издавач Службени гласник заслужује похвале јер препознаје аутентично политиколошко штиво, које потом објављује у знатним тиражима, пристојно опрема и дистрибуира до сваког заинтересованог читаоца.

Дарко Танасковић, Велики повратак Турске?: Неоосманизам или Исламизам, Службени гласник, Београд, 2015