Култура

О капиталу и капиталистима без околишања

Aутор: др Небојша Вуковић

Тома Пикети, Капитал у ХХI веку

Мало је књига из економије последњих година подстакло толико дискусија, хваљења и оспоравања, као што је то случај са делом ,,Капитал у ХХI веку“ Томе Пикетија (1971), француског економисте средње генерације. Мимо главних преокупација већине економиста данас, Пикети се у овој књизи позабавио једним од класичних проблема политичке економије –расподелом богатства, као и односом стопе приноса на капитал и стопе раста производње и дохотка. Оно што Пикетија издваја од многих његових колега јесте увид у огроман фактички материјал – у документацију која се тиче пореза, пореских пријава, уговора о наслеђивању и поклањању, из више западноевропских земаља, пре свега Француске – на основу којег је као врстан математичар извео више важних закључака. Поред тога, он се често позива и на литерарна дела – посебно на она од Балзака и Џејн Остин – чији јунаци са својим приходним и расходним странама пружају драгоцене податке о томе како је некад богатство било расподељено, и ко се уопште могао сматрати богатим човеком.

Пикети нам у својој књизи која се бави феноменом расподеле богатства од XVIII века до данас, показује да је стопа приноса на капитал константно већа од стопе раста производње и дохотка, и да је та чињеница главна сила дестабилизације у друштвима током разних епоха. Поједностављено речено, уколико нема ратова и инфлације, може се очекивати да ће потомци богатих бити још богатији, док ће потомци сиромашнијих у најбољем случају стагнирати у смислу имовинског стања. Поред тога, Пикети нам указује, да је након ,,златних“ деценија социјалне државе, од 1980-тих година, приватно богатство све веће и да оно данас износи између четири и седам националних доходака развијених западних друштава, док је почетком 1970-тих оно било између два и три и по национална дохотка. С друге стране, јавно богатство или богатство које није у поседу приватних појединаца је све мање, и када би се западне земље одлучиле да своју имовину продају у целости зарад исплаћивања властитих дугова, од ње не би остало скоро ништа.

Други важан елемент у Пикетијевој књизи тиче се расподеле приватног богатства. Када је реч о модерном добу, врхунац неједнаке расподеле богатства присутан је пред Први светски рат, када отприлике 10% најбогатијих располаже ,,колачом“ који износи и до 90% укупног богатства (као у случају Велике Британије, мада ни друге западне земље не заостају значајније). Потом, након два светска рата, тај удео опада (услед ратних разарања, национализације, већих пореза, инфлације), да би у првим деценијама XXI века, он опет порастао на око 70%. Другим речима, по параметру неједнаке расподеле богатстава, Пикети нам сугерише, да човечанство не напредује ка већој једнакости, већ се напротив, враћа уназад, у BelleEpoque. Тај проширујући јаз између 10% најбогатијих (као и 1% супербогатих) и остатка – флуидне ,,средње класе“ и оних 50% мање имућних прети, по мишљењу Пикетија, функционисању западних друштава и опстанку демократског уређења. Пикети не дели Марксова апокалиптична предвиђања о неограниченој концентрацији капитала на једној и беде на другој страни друштва, али свакако не спада ни у апологете савремене неолибералне теорије и праксе који упорно тврде да живимо у меритократском друштву једнаких шанси за све.

Како би се сузбиле ове тенденције продубљујуће неједнакости, Пикети предлаже, да се кроз прогресивни годишњи порез на глобално богатство, по принципу највећи порез на највеће богатство, избегне како каже ,,бескрајна спирала неједнакости“, очува демократски поредак, а онима који су у најнеповољнијем положају омогући, пре свега кроз образовање, да побољшају властити социјални положај. Осим овог предлога, Пикетијева књига је занимљива и због више других закључака. Насупрот код нас уобичајеном мишљењу, да ратови богате појединце чине још богатијим, Пикети показује, да се баш након ратова ниво приватног богатства (капитала) највише смањивао, што услед разарања, што због јачег опорезивања или чак национализације појединих сектора привреде. С друге стране, такође мимо уобичајених представа, Пикети не сматра да је инфлација апсолутно зло – помоћу ње западне државе су често сводиле своју задуженост на подношљив ниво, и истовремено ,,редимензионирале“ приватни капитал.

И поред мноштва графикона и стручних израза, Пикетијеву књигу могу да читају не само школовани економисти, већ и лаици. Својим увидима, опсервацијама и коментарима, Пикети нас често изненади, али и подучи и подстакне на размишљање. Иако можда у неким сегментима преопширна, и са превише фактографије, његова књига ипак представља значајно штиво из политичке економије, које свакако треба прочитати. Са преводом ове књиге на српски језик, економска литература на нашем језику је значајно обогаћена.

Коначно, ваља похвалити издавача – Академску књигу из Новог Сада – који се латио објављивања ове изузетне књиге. Тврд повез, солидан папир и добра штампа сведоче да се није штедело у опреми књиге. У сваком случају, реч је значајном подухвату, који ову новосадску кућу лансира у сам врх српског издаваштва.

Тома Пикети, Капитал у ХХI веку, Академска књига, Нови Сад, 2015