Култура

Приручник за геополитичаре

Aутор: др Небојша Вуковић

Ахмет Давутоглу, Стратегијска дубина: међународни положај Турске

Сасвим скоро, пре пар месеци, у нашим књижарама се појавила геополитичка студија Стратегијска дубина, садашњег турског премијера и доскорашњег министра спољних послова (1959) Ахмета Давутоглуа. Књига је први пут на изашла 2001. године, када је њен аутор био универзитетски професор и истакнути турски стручњак за међународне односе. До данас, у домовини је доживела око деведесет издања, што сасвим довољно говори о интересовању за њен занимљив и интригантан садржај, али и о неким њеним несумњивим квалитетима.

Иако жанровски делимично спада у науку о међународним односима и теорију спољне политике, чини се, да је најисправније ову књигу сврстати у брзо растући корпус геополитичких и геостратегијских студија. Међутим, док доста радова из геополитике, како у свету, тако и код нас, често има врло малу научну вредност, јер обилују општим местима, и маштовитим али тешко остварљивим платформама, Давутоглуова књига, и поред своје јасно изражене пристрасности када је у питању последња деценија ХХ века на Балкану, поседује низ одлика због којих је треба обавезно прочитати. Стратегијска дубина, кључни појам и наслов ове студије, мада без јасне дефиниције у самој књизи, означава у ствари геопростор некадашњег отоманског царства током његовог врхунца (ХVI-XVII век), на којем савремена Турска има, услед историјских веза, географског положаја и исламског наслеђа, по Давутоглуовом мишљењу, пуно право да активно делује и дизајнира политичке, социокултурне и етничке односе.

Као добар познавалац учења класичних геополитичких писаца, посебно Мехена, Мекиндера и Спајкмана, али и савремених теорија, попут Хантингтонове тезе о сукобу цивилизација, Давутоглу се одлично сналази у анализи глобалних политичких прилика, које су настале након окончања Хладног рата. Турску позиционира у област тзв. римленда или ободне земље Евроазије, и посебно наглашава њен изузетан географски положај, истовремену партиципацију на два континета и поседовање поморске жиле куцавице – Босфора и Дарданела. Такав положај, према мишљењу Давутоглуа, омогућава Турској да води динамичну спољну политику, усмерену ка више географских праваца – Балкану, Блиском истоку, Кавказу, источном Медитерану и Централној Азији. У сваком од тих региона, Турска би требало, сматра аутор, да пронађе поуздане партнере и савезнике, који би представљали одскочне даске за њену регионалну и субконтиненталну афирмацију. Када је реч о Балкану, Давутоглу без уздржавања пише како су темељ политичког утицаја Турске у региону муслиманске заједнице – баштиници Османског царства. Следећи овај принцип сродности/несродности, Давутоглу говори о природном савезништву Србије и Грчке с једне, и Турске, Албаније и Босне с друге стране. Његов став, како ,,одбрана Истанбула и источне Тракије почиње од Јадрана и Сарајева, а одбрана источне Анадолије и Ерзурума креће од северног Кавказа и Грозног“ сведочи о способности панорамског сагледавања и геостратегијског промишљања ширих размера, додуше на уштрб оних који не деле са Турском исту религиозно-цивилизацијску матрицу. Давутоглу се изразито негативно изјашњава о политици Србије у последњој деценији ХХ века, и запажања о наводној насилничкој и геноцидној српској позицији представљају вероватно најслабије делове његове књиге.

У рефлексијама везаним за глобалне политичке околности, Давутоглу је изразито уздржљив када је реч о спољној политици Сједињених Држава, свестан да је тада – 2001. године – једина преостала суперсила на врхунцу своје империјалне моћи. С друге стране, помало узнемирен могућношћу ближе немачко-руске сарадње, Давутоглу не сматра излишним да подсети читаоце на историјат и континуитет турско/отоманског-немачко/пруског савезништва последњих векова.Ова књига је данас за српску публику актуелнија него у време када је први пут објављена. Не само због тога што је њен писац у међувремену досегао највише политичке и државне функције, па се његов ,,рукопис“ може с времена на време препознати у актуелним потезима турске спољне политике. Такође, за протеклих деценију и по, Турска је постала истинска регионална сила, једна од двадесет највећих економија света, са популацијом од скоро 80 милиона житеља. С друге стране, скоро сви турски суседи проживљавају тешка времена – почевши од ,,крвавих“ Ирака и Сирије до балканских земаља, међу којима, после грчког финансијског слома, нема озбиљније државне творевине, по било ком стратешком параметру. За Турску, ово доба пружа јединствену прилику, по принципу – сад или никад – да реализује неке од циљева које је Давутоглу формулисао. Стога, ваља пажљиво, страну по страну, прочитати Давутоглуову књигу – можда успемо да спречимо да нам се нешто из ње догоди.

На крају, све похвале издавачу – Службеном гласнику – и свима који су допринели да ова књига угледа светло дана. У данашње, незахвално доба за књигу и издаваче, овај пројекат заслужује само речи подршке и одобравања.

Ахмет Давутоглу, Стратегијска дубина: међународни положај Турске, Службени гласник, 2014, Београд