Култура

Како смо стигли овде где јесмо

Aутор: Небојша Вуковић

Јанис Варуфакис, Овај свет може да буде бољи: моји разговори са ћерком о економији

Доскорашњи грчки министар финансија Јанус Варуфакис, написао је ову књигу са циљем да младим људима који немају стручна предзнања, на једноставан начин објасни неке комплексне економске појаве и тенденије. За разлику од већине својих познатих колега, Варуфакису је страна свака мистификација економске науке, и стога је могао да се прихвати задатка да опише и објасни одређене феномене из привреде и друштва, а да се при томе, између осталог, послужи ликовима и ситуацијама из књижевних дела попут ,,Фауста“ или ,,Доктора Франкештајна“, или из филмова као што је ,,Матрикс“.

Могло би се поставити питање – у каквој су вези појаве из савремене економије и споменута уметничка дела? За Варуфакиса, у више димензија – симболичкој, садржинској и наративној. У причи о Фаусту, главни јунак, за двадесет година ужитака, пристаје да након истека тог периода, преда своју душу Мефистофелу да чини са њом што му је воља. Другим речима, Фауст се задужује. И док у првој верзији овог дела, из пера Кристофера Марлоа, Фауст бива изручен у пакао, у новијем, Гетеовом извођењу, Фауст се на крају спашава од пакла. Према Варуфакисовом тумачењу, различит Фаустов крај код Марлоа и Гетеа, говори нам о томе, како су се за два века, од 1604. до 1808. године, променили вредносни оријентири и економске прилике у Европи. Задуживање уз камату у Марлоово време био је грех (па публика није имала милости за Фауста), док су у Гетеово доба, погледи на живот и друштво били радикално другачији, а камата прихваћена као уобичајена цена за новчану позајмицу. Варуфакис је кроз овај пример покушао да историјски прикаже како је дуг постао, како он каже, гориво или парна машина индустријске револуције (стр. 56).

Творац дуга је банкар, у Варуфакисовој нарацији ,,зли чаробњак“ који не улаже новац од депозита штедиша, већ га ,,креира“ ex nihilo, једноставно уписујући одређене суме на папир или пребацујући непостојећи новац на електронске рачуне оних који узимају позајмицу, и који су дужни да буду успешни у својим пословним подухватима, како би исплатили не само главницу, већ и њено ,,величанство“ камату. У овом алхемијском поступку, који подмирује и потребу предузетника за свежим новцем, и банкара за профитом, највећи је губитник будућност – прави извор банкаровог новца – од које се откидају све веће вредности, полазећи од претпоставке да ће они који позајмљују створити више новца од оног који им је поверен. Али, како то често бива у капитализму, долази се до тренутка, кад многобројни предузетници не могу да исплате зајмове банкарима, а банкари не могу да исплате... будућност (стр. 63).

Филм ,,Матрикс“ говори нам о будућности у којој су људи постали потчињени паметним машинама, пошто су претворени у електричне генераторе чија је свест повезана са мрежом Матрикса. Варуфакис указује, да се у савременом друштву, и запослени и послодавци, налазе пред перспективом да доспеју у положај људи из филма ,,Матрикс“. Разлика је у томе, што данас они (још увек) не опслужују систем доминације машина, већ тржишно друштво у којем су разменске вредности тријумфовале над животним (нематеријалним) вредностима. А у таквом друштву, ако немаш нешто да понудиш као робу, нико си и ништа. Варуфакис још запажа, како је војска запослених андроида сан сваког послодавца (стр. 88). Међутим, што више машине замењују људе, вредност њихових производа више тежи ка нули, односно смањује се послодавчева добит. Варуфакис овај парадокс објашњава као последицу противречности савременог капиталистичког друштва у којем стабилност рађа нестабилност, равнотежа неравнотежу, а развој крах и обратно.

Насупрот савременим економским митовима да је приватни дуг нешто лоше, да банке позајмљују новац од депозита и да је држава паразит, Варуфакис истиче, да је у савременом капитализму приватни дуг неопходна сировина приватне добити, да банке производе кредите ни из чега, и да су оне паразитске творевине а не држава, која у ствари игра улогу стабилизатора у временима кризе. У Варуфакисовим анализама видљив је ,,концепцијски траг“ па и методолошки приступ Карла Маркса и других класика политичке економије. Али, не само њихов. Његово тумачење експанзије Европе кроз историју, и њеног покоравања Африке (пресудни су клима и облик ових континената), сасвим је геодетерминистичко, и са њим би се вероватно сагласио сваки геополитичар. Ово запажање сведочи, да се Варуфакис свестрано (само)образовао, за разлику од мноштва тзв. етаблираних економиста који су били и остали тек фах идиоти.

Оно што читаоца може да разочара јесте то што у његовој књизи нема не визије, већ ни скице неког бољег и праведнијег света. Сваком је ваљда јасно да овај свет може да буде бољи. Али, поставља се питање – како? Варуфакис је, сликовито речено, на празном папиру нацртао одредиште, али не и пут до њега. Његови неистомишљеници, можда би приметили, да такав пут не постоји, и да је овај свет, што рече Лајбниц, најбољи од свих могућих светова. Јесмо ли већ у Матриксу?

Јанис Варуфакис, Овај свет може да буде бољи: моји разговори са ћерком о економији, Креативни центар, Београд, 2015