Култура

Триедарно биће Артемија Круза

Aутор: Виолета Митровић

Карлос Фуентес, Смрт Артемија Круза

Ослањајући се на Велсовог Чарлса Фостера Кејна, као и на традицију класика руске литературе, Карлос Фуентес је на страницама овог свог раног романа (1962), уједно једног од пионира магичног реализма, предочио животну путању интригантног Артемија Круза, бившег војника Мексичке револуције који, након утихнућа револуционарних превирања, богатство и моћ стиче путем разноврсних незаконитих радњи (уцена, подмићивања, насиља, манипулација берзанским вредностима...) постајући тако водећи човек мексичке политичке констелације, медијски магнат, главни финансијер и акционар. С обзиром на предочена поља и начине деловања Фуентесовог књижевног јунака, стиче се утисак да је присуство одреднице интригантан у контексту говора у Артемију Крузу резултат сасвим природног и логичног повезивања појмова. Ипак, истински разлог приписивања ове особине главном јунаку романа огледа се у чињеници да његов карактерни склоп подразумева далеко разноврснији арсенал својстава: поред негативних црта и лоших поступака, Круз се одликује низом особина или чинова позитивног предзнака што га чини парадигматичним примером антијунака.

Умео је искрено да се заљуби у девојку Регину, да отворено говори о својим манама или подробно размишља о евентуалним кривицама. Већ сама чињеница да роман подразумева јунаков ток свести (чиме се присније осећа и разумева његов унутрашњи свет), као и његове часове на самртној постељи испуњене непрекидним, безобзирним запиткивањем његове жене и кћери о наследству, додатно подстиче читалачку емпатију и наклоност ка овом наизглед одбојном књижевном лику. Крузово изразито амбивалентно биће заправо је поприште деловања супротстављених сила: нежности и грубости, храбрости и кукавичлука, снаге и слабости, живота и смрти. Обухватајући обе поларности јунак истовремено обухвата и ону прелазну зону „између светлости и сенке: ону област у којој можемо да потражимо опроштај (курз. В. М.)“.

Комплексност психичког света свог јунака Фуентес дочарава помоћу специфичног начина приповедања који у потпуности одустаје од хронолошког принципа, те се романескно приповедање непрестано скоковито креће по веома разуђеној временској скали, од разних тачака у прошлости па све до јунакове садашњости. Најпре, употребљавајући нарацију у трећем лицу, посредством перфекта, писац казује о Крузовом пореклу и дечаштву, учешћу у револуцији, љубавној вези са Регином, упознавању са Гонсалом Берналом, њиховом заједничком заточеништу у затвору Пералес, а потом стрељању Бернала и Крузовом бекству; описује се Крузов долазак у дом Гонсаловог оца дон Гамалијела Бернала, преузимање његовог имања и спровођење аграрне реформе, женидба дон Гамалијеловом ћерком Каталином и њихов несретан брак, афера са лепом Лауром, погибија Крузовог сина Лоренса у Шпанском грађанском рату и, најзад, јунакова старост и његове позне љубави.

Међутим, за сагледавање Крузовог сложеног унутрашњег живота драгоценија су друга два модела приповедања: казивање у првом лицу, с једне стране, које, подразумевајући јунаков дисперзиван и асоцијативан ток свести предочен у презенту, у тренуцима умирања, сведочи о Фуентесовом блиставом дару за психолошке нијансе. С друге стране, роман обухвата у књижевности не тако уобичајено казивање у другом лицу захваљујући којем се, посредством футура као глаголског облика, реконструишу прошли догађаји („Пуно ћеш радити јуче ујутру.“). Управо овај приповедни модел уводи мотив двојника у роман, односно, Крузовог близанца који коментарише живот, али и тренутно стање своје друге, умируће половине фигурирајући у навратима као његов саветник, његова савест – будући да опомиње на грехове, среброљубље и опсенарство, – али и као имагинарна инстанца која накнадно коригује његов живот предочавајући другачији ток догађаја, онај који је потенцијално могао да се догоди (управо цитат из Стендала на почетку романа упућује на то шта је све појединац у свом животном веку могао другачије да учини, а није). 

Поред изванредног обликовања карактера главног јунака, занимљивог начина приповедања (које обухвата и поједине филмске технике: паралелна монтажа, дубинска оштрина или флешбек), али и проблематизовања суштине револуције и дочаравања прошлог и савременог живота Мексика, Смрт Артемија Круза је дело у којем, како и сам наслов поручује, као подједнако релевантан аспект функционише и тема смрти. Крузов однос према прекиду његовог овоземаљског постојања натопљен је горким хумором, сарказмом и аутоиронијом – он ужива да супругу и ћерку доводи до крајњих граница очајања тиме што их, у њиховом трагању за местом на којем је скривен тестамент, непрекидно наводи на погрешан пут: „Ругам се самом себи, изругујем се вама... исмевам сопствени живот... није ли то моја привилегија? Зар ово није последњи час и прилика да то учиним?“ Овакав лежеран, шаљив, донекле незаинтересован приступ за околни свет у самртном часу, као и константно контемплирање о смрти, јасно осећање њеног присуства и навикавање на њу, не само да су јунака припремили за долазак судњег трена, него су му и обезбедили стање одсуства икакве бриге о елементима свакодневног света.

Управо о томе сведочи Монтењева теза, исписана у виду још једног мота на почетку романа, да размишљање о смрти у часовима њене непосредне обзнане представља предворје слободе. Најзад, Круз јасно запажа да ова неопозива смрт неће бити његово прво умирање, да је током свог трајања бележио низ беживотних дана, хиљаду малих смрти, издахнућа особа, разних осећања и прилика; тиме он, заправо, остварује рецидив начела memento mori, става о човеку који треба да учи да живи са мишљу о пролазности. Ту ефемерност човекове егзистенције Круз нарочито осећа на прослави поводом дана Светог Силвестера када му се плес лепих, намирисаних људских фигура причињава као danse macabre, црна усковитлана поворка коју неумитно слама ход времена. У тим својим финалним часовима, у „ноћи склопљених очију“ када се „отварају звезде“, а хор призива De profundis clamavi, једино и најважније што јунаку остаје, поред сећања на детињство и умрлог сина, јесте осећај изједначавања прошлог, садашњег и будућег – уједно сва три и у наратолошкој равни присутна времена – односно, осећај коначног стапања свих делова његовог бића: њега, Круза датог у различитим етапама своје прошлости, тебе, Крузовог двојника, и мене, Круза који умире.

Карлос Фуентес, Смрт Артемија Круза, превела Сандра Нешовић, Дерета,Београд, 2015