Агора

Садржај може узроковати трауму

Слобода говора и "упозоравајући окидачи"

The Economist

Може се слободно рећи да ниједно писмо добродошлице новим студентима није привукло више пажње нити инспирисало више твитова од писма којег је Џон Елисон, декан Универзитета у Чикагу, упутио бруцошима. Након што је генерацији која би требало да дипломира 2020. године рекао да „наша посвећеност слободи истраживања и изражавања“ представља једну од „дефинишућих карактеристика“ њиховог новог академског дома, господин Елисон је истакао неколико ствари са којима се новајлије неће сусрести у кампусу: „Наша посвећеност академској слободи значи да не подржавамо такозване ’упозоравајуће окидаче’, не отказујемо позване говорнике само зато што би њихове теме могле бити контроверзне и не миримо се са творевином интелектуалних ’сигурних места’ у оквиру којих појединци могу да се повлаче пред идејама и перспективама супротним од њихових.” „Упозоравајући окидачи“ сигнализирају студентима потенцијалне узнемиравајуће делове литерарних дела и усменог говора.

Његови коментари подстакли су очекивано поларизоване реакције. Многи су подржавали писмо јер заговара драгоцене академске вредности. Џефри Стоун, професор права који председава академским комитетом за слободу говора на Универзитету у Чикагу, истакао је: „Ми смо дубоко привржени идеји да се овде налазимо да бисмо учили једни од других и од света, да бисмо проучавали феномене и проналазили одговоре.“ Најбољи рецепт за такво трагалаштво садржан је у захтеву „да се чују све стране сваке појаве“. Фондација за индивидуална права у образовању (FIRE) похвалила је писмо због „противљења широм земље распрострањеном тренду студентских позива на цензуру.“

Поједини представници студената на Универзитету критиковали су ову, како су је доживели, негостољубиву поруку. Такође су приметили хипокризију у изјави о принципима: „Тренутно најподмуклија претња "слободи истраживања и изражавања" у кампусу нису "упозоравајући окидачи" нити "сигурна места", истакли су председник и потпреседник студентске организације, „него угњетавачко сузбијање слободе говора и слободе штампе од стране универзитетске администрације.“ Размишљајући о утицају којег декан по свој прилици врши над педагошким изборима чланова факултетске заједнице, Џејт Хир публиковао је противоптужбу у Новој Републици: „Универзитет у Чикагу напада академске слободе“ притискајући професоре да упозорења (односно, упозоравајуће окидаче, прим. прев.) држе подаље од наставног плана.

Реторичка неумереност обеју страна можда и није толико изненађујућа уколико се узме у обзир шири културолошки рат у оквиру којег се слова испаљују више него разарајући пројектили. Међутим, и присталице и критичари поменутог писма добродошлице преувеличавају своје уделе. Многи колеџи и универзитети уводили су експерименте са „упозоравајућим окидачима“, али нико од њих тренутно не захтева од професора да их учине званичним, док је неколико студената тражило да их професори упозоре на сваки разумно узнемирујући садржај. Већина педагога који користе „упозоравајуће окидаче“ чувају их за материјал са нарочито потресним описима силовања или сексуалних напада и не набрајају све начине на које би Џојсов Портрет уметника у младости или Свет који нестаје Чинуа Ачебеа могли да покрену емоционалну реакцију. Претње како би се небо могло срушити уколико су ова упозорења у употреби или пак ван ње треба узимати са резервом.

Један од најнесретнијих аспеката дебате, погоршан писмом и већином одговора на њега, огледа се у претпоставци да отказивање говора, очување сигурних места и озваничење упозоравајућих окидача, представљају идентичну, нераздвојну целину. То није тачно. Јасно је зашто је укидање позива говорницима у кампусу – јер би могли да покрену контроверзне садржаје – у противречју са универзитетском мисијом промовисања слободне и енергичне дебате. Међутим, мање је очигледно зашто се упозорења у оквиру наставног програма и окупљање група ван учионице, у сигурним зонама, ради дискусија и међусобног саосећања доживљавају као претње слободи говора.

Додуше, постављање упозоравајућих окидача у академско окружење представља чудну идеју. Мало професора може поседовати компетенције психолога – они нису експерти за ствари које би раздражиле студенте нити су обучени да помогну младима у борби са прошлим траумама. Чак и најобазривији академски предавачи сагледаваће материјал који предају кроз сопствена искуства, пропуштајући да запазе у њему потенцијалне узнемирујуће садржаје, или ће можда бити непотребно преосетљиви у односу на друге. Ипак, нико не мисли да процена филмова и оправдања која их прате („садржи неприкладне речи, конзумирање дроге и голотињу“, примера ради) инфантилизују биоскопску публику или кваре изненађење чим се светла замагле и слика одвије. Исто тако, остаје нејасно зашто се поруке упозорења у погледу наставног плана користе као прилика да се усковитла деканова лептир-машна. 

Извор: The Economist 

Превод: Виолета Митровић