Интервју

Писац треба да пише своју причу

Aутор: Виолета Митровић

Марио Лигуори, интервју

Пре извесног времена литерарну јавност обрадовала је појава нове збирке прича писца којег, због чињенице да успешно ствара на нематерњем, српском језику, можемо означити необоривим чудом. Управо излазак "Прве Љубави" представља повод да о разноврсним темама ( путовања, представе о Напуљу и Италији, литерарни подстицаји, списатељска пракса...), разговарамо са Маријом Лигуоријем, писцем, страним лектором, професором на Филозофском факултету и Академији уметности у Новом Саду и страственим путником.

У причи „Омиљени град“ главни јунак Алесио сања о путовањима најпре читајући Вернов Пут око света за осамдесет дана, а онда и посматрајући географске карте у атласу. Након напуштања родне Акваросе, увиђа да „су сви људи путници јер се човек родио да би ишао. Само неки остају у завичају, где живе као људи који, према Светом Августину, ’у књизи живота читају само једну страну.’“ Наведени цитат поседује аутореференцијалну вредност: фигура путника и мотив путовања представљају кључне одреднице не само ове приче и збирке Прва љубав, него и Вашег живота начелно. Путовање за Вас представља природну потребу...

Ваше питање ми причињава посебну радост и пружа јединствену прилику за објашњење: Алесио је маска из мог града, својеврсни Пулћинела, маска комедије де л'арте са изразитом амбивалентношћу. За Алесија је акција пре свега унутрашња борба, контемплација која разара, гуши, ствара немир. Имајући у виду ове информације о Алесију, прича „Омиљени град‟ поприма сасвим нови смисао.

У нашем свету већина воли да путује. Путовање је у XX веку постало statussymbol, али постоји велика разлика између путника и туристе. У мом случају се путовање одражава у књижевности јер ме тихи немир тера на покрет и не нестаје ни након повратка. Почео сам да пишем као аутор путописа, али моји текстови су од самог почетка нагињали ка причи. Лакше ми је писати имајући у виду јасна референтна места, јер волим природу овог света: доживљавам залазак сунца на Ересунду, линију хоризонта иза острва Капри и дубину Тиренског мора као узбуђења без мере.

Нису ли, поред неоспорног списатељског дара, управо Ваша путовања и та за путника својствена радозналост и смисао за запажање карактеристичних појединости, допринели томе да Ваше приповедање будете живописно, са изразитим осећајем за детаљ?

Јасно је да смисао за запажање карактеристичних појединости, као и све што произилази из аутобиографског и путничког, чини један део моје скромне књижевности. Тешко је анализирати себе, али ако баш морам, чини ми се да ме карактерише „креативно схватање света‟, јер писати за мене значи – стварати. Зато држим да је Чехов био генијалац неприкосновен, кадар да о било ком предмету и догађају створи причу. Ако је прича унапред написана/испричана, чему чин писања?

Изванредну причу „Забрањено воће“ могуће је означити луцидним социолошким трактатом о дивергентностима између човека настањеног на северу Европе и Јужног Европљанина. У чему се најочитије огледају те разлике?

Прича „Забрањено воће‟ настала је спонтано у току имаголошког истраживања о стереотипима и предрасудама. Као што се велики Едуардо де Филипо (кога спомиње и Црњански у Хиперборејцима) одмарао пишући песме између две представе, тако сам ја тражио спас у радикализацији стереотипа, предрасуда и њихових ефеката. Са висине брегова који се, као заштита, налазе иза мог тиренског градића, зелено биће, у нашем случају дете, посматра медитерански предео добијајући сијасет примарних слика, које су само делимично рационалне. Реч је о безазленом схватању света, о табули раси по којој чула остављају прве импресије, поједностављене, површне али и захвалне уколико се стереотипи активирају, што би рекао Клаус Рот, као „одржавање хигијене нашег мозга‟.

Верујем да је емпиријско искуство главни животни догађај. Теорија је опасна, поготово за научника коме наука у одређеном тренутку може да шкоди. Провео сам неколико година у Скандинавији, у поднебљу окренутом ка будућности, где сам имао прилике да се уверим у специфичности нордијског типа људи. Север је заиста све што ми нисмо. Тешко је рећи у чему се разлике најочитије могу огледати. „Забрањено воће‟ служи као „кратак увод‟ у разлике између Севера и Југа: од љубави до смрти, заступљени су различити сегменти.

Да ли ипак постоје тачке подударања, извесне, фигуративно речено, изохипсе и изобате јавног и приватног живота северног и јужног човека?

Са становишта суштине наше егзистенције, све је исто. Ма где живели, ми смо трагична бића, не знамо одакле смо дошли и куда идемо. Међутим, наши путеви су друкчији због окружења. Примера ради, ја сам рођен испред Везува, чија деструктивна снага превазилази људска очекивања; у мојој покрајини је земљотрес из 1980. године однео три хиљаде живота, а клизиште из 1998. године 137 само у мом граду. Провео сам две године у Сканији, на самом југу Шведске, где је природа много мирнија, без обзира на митове о северним олујама. Природа која нас окружује одређује наш начин живота. Други пример је пренасељеност Кампаније, велики извор немира за нашег човека. Наиме, сматрам да је мој југ драматичнији, екстремнији, пун насиља. Опасније је живети тамо, али он ипак није мање леп, што потврђује слику о поднебљу које врви од противречности.

Поред Италије, Шведске и Ирске, Војводина и Нови Сад фигурирају као подједнако значајни и инспиративни простори за Ваше стваралачко биће. У причи „Трагови родног града“ са рафинираном осећајношћу и без икакве идеализације обликујете слику Новог Сада као женског града, широког и племенитог по сунчаном дану, енглески сивог и мистичног у кишним раздобљима. Које то особине Новосађана и новосадског амбијента Вам највише пријају? Шта би, с друге стране, требало мењати?

Након апотеозе Новог Сада из приче коју сте споменули, тешко ми је пронаћи још једну дефиницију тог града и људи у њему. Као што се душа према Платону сећа искустава из претходног живота, тако је Новосађанин сачувао господско држање, специфичну племенитост чији су корени можда у Хабзбуршкој монархији. Овоме треба додати свест о улози другог српског града по величини, где се налазе седишта важних институција попут Матице српске, те динамичан универзитет, Дунав, тврђава итд.

Не треба бити из Србије да би се рекло шта треба променити: никако нисам задовољан политичким резултатима у вашим крајевима. Намерно сам прескочио квазинаучне раднике и супкултурне „интелектуалце‟ који држе банку. Интелектуалац мора да се уздигне изнад ниских страсти учмале паланачке средине.

Стиче се утисак да ниједна земља и народ код странаца не побуђују толико разноразних асоцијација (пица, цитруси, фудбал, веспа, уметност, мафија, мода, култ жене, мајке особито...) и предубеђења (жовијални хедонисти, изразити шармери и незасити љубавници) као што је то случај са Италијом и Италијанима...

Италија је толико учинила за европско човечанство да се сваки Европљанин, па и Србин, помало осећа као Италијан. Мени је част што долазим из земље Галилеја и Дантеа, али као интелектуалац наше епохе свестан сам и узалудних покушаја глорификације италијанске средине тамо одакле сам дошао. Имам тежи и племенитији задатак: да останем чврст и достојанствен у свом интегритету, да указујем на проблеме и неправде (поготово на одговорности наших бахатих власти), да лепоту учиним важном.

У својој докторској дисертацији бавили сте се имаголошком темом, сликом Напуља у српским путописима од 1851. године до 1951. године. До каквих занимљивих увида су довела Ваша истраживачка прегнућа? На који начин су српски писци сведочили о Италији и Напуљу?

Пет година сам се бавио докторском дисертацијом и могу Вам рећи да сам научио колико је Напуљ важан у културној историји Европе. Постоји епохална веза између Србије и напуљског краја, нарочито између војвођанских Срба и Напуља, о којој сведоче дела многих путописаца. Напуљ је значајан град у историји српске књижевности и засигурно најважнији у историји српских путописа превасходно због Писама из Италије Љубомира Ненадовића и његовог, сада већ легендарног, сусрета с Његошем. Признаћу да ми је срце пуно због тога, јер сам као поуздан сведок италијанистике свој живот позајмио српско-наполитанским везама.

Стварати, и то врло успешно, на нематерњем језику захтеван је и сваке похвале вредан подухват. Шта Вас је подстакло на овакво путовање? Успева ли српски језик да испрати и искаже мисли и потресе Вашег унутрашњег живота?

Код мене се још од раног детињства појавила потреба да будем свој. У животу је нормално имати идоле, али најважнија људска црта од настанка модерног доба јесте оригиналност. Писац треба да пише своју причу. Важно је да има у виду традицију, али он има и обавезу да дода нешто посебно што ће га учинити препозатљивим. Ја стварам на српском језику, са којим се свакога дана свађам и мирим. Обожавам га и свашта му замерам, признајем његову супериорност, крадем му покоју непознату реч ако ми се учини да дрема. Пошто ме искреност тера на избегавање лажне скромности, отворено ћу Вам рећи да је моја појава у српској књижевности, без обзира на квалитет мога писања, оригинална, само моја. И то је чудо необориво.

Чињеница да јунак из Ваше приче „Дамијано“ у особама из свог живота препознаје обрисе појединих књижевних јунака потврђује тезу о томе да стварност неретко опонаша књижевност, која, на тај начин, наш живот чини интензивнијим и смисленијим. Која дела и писци су Вама помогли да снажније, присније осетите и разумете свет?

Моје књижевно упориште чини комбинација универзалног и локалног, страног и домаћег. Вергилије и Данте, Фосколо и Шаша, Реа и Мастријани, Џојс и Верн... Касније сам открио српске писце, јер до краја 2001. нисам знао ни да кажем „здраво‟ на овом језику. Данас читам на пет језика без помоћи речника, што је посебна привилегија и радост. Књижевност нам као извор емоција помаже у животу. Пружа алтернативу како бисмо ствари сагледали из другог угла. Међутим, човек све уме да поквари, па чак и књижевност, ако бива институционализована и контролисана, губи сваку магију и смисао, као птица без крила.