Култура

Разуздани спиритуал

Aутор: Владица Радојевић

Wanton Bishops: Sleep With The Lights On (2012)

У мору свега и свачега што до нашег слуха у овом пренатрпаном времену допире остаје тако мало места за неочекивано, изненађење, откровење. Насумице пуштена песма на јутјуб каналу учинила је да се кожа већ са првим тоновима, од суштинског препознавања, најежи као да се дубински блуз слуша први пут у животу. И то какав блуз. Може се замислити одмахивање главом онога коме се каже да најбољи бенд на свету за који досад нисте чули долази из главног града Либана, Бејрута. Па ипак, ево богомдане прилике да се пљуне у најружније лице најтежих предрасуда. Периферија и центар више не постоје, постоји само квалитет и шкарт. Ово је група у чијем су се изразу модерно и традиционално, локално и универзално спојили као океан и хоризонт (да, таква је ширина онога што ћете ускоро слушати), група чија свака нота, иако долази са најтежег дна, светлосним куршумима непогрешиво погађа мозак и срце.

Разуздани (покварени) бискупи, какво лудо и  непогрешиво погођено име за два момка који од самог старта граде сопствени мит на необориво јаким темељима. Надер Мансур (вокал, усна хармоника, гитара, клавијатуре) и Еди Госеин (гитара, бенџо, пратећи вокал) упознали су се након некакве туче која се, у касним ноћним сатима, дешавала на паркингу неког локала од кога је Господ одавно дигао руке. А ипак, да је баш на таквим местима божја промисао и најпотребнија, сведочи и пријатељство ова два момка склопљено након тог догађаја, заљубљеника у блуз који су почели да стварају сопствену музику на наоко веома лако уочљивим изворима: R.L. Burnside, Junior Kimborough, Black Keys, Black Rebel Motorcycle Club... Побројани низ, међутим, не каже готово ништа о ономе што Wanton Bishops заиста јесу.

Свирка је невероватно свежа, иновативна, полетна, жива, забавна, луда, вртложна, а утицаје више помињу сами аутори него што се на било који начин осећају. Као да сваки такт поручује: зезајмо се најбоље када смо до гуше знате већ где... Нема новца, нема љубави, нема правде, али нема везе, живимо пуним плућима. Ма колико се темељила на класичним блуз рифовима и ритмовима, ова свирка у свему има неку уврнуту боју, мирис и укус. Управо тако: у овој музици се простор, живот и људи подједнако осећају колико и време. Атмосфера Блиског Истока у свему томе тек је зачин, никако формални елеменат. А да би се дошло до овог бриљантног микса, Надер се годину дана повукао у планине, живео испоснички и компоновао, компоновао... Еди му је повремено доносио најпотребније ствари, при чему су бележили сирове снимке које ће касније студијски остварити са неколико пратећих музичара. Основа је, ипак, у паметно сведеној Едијевој ритам гитари са тек понеким соло украсом и виртуозно свираној усној хармоници, која инструментално доминира албумом на такав начин да ћете одмах помислити да је Сани Бој Вилијамсон устао из гроба.

У уводној „Sleep With The Lights On“, чујете завијање којота ухваћеног у кљусу како моли за милост, роба који се обраћа небесима јер никад није ни имао ни могао коме другом. Иако песма средњег темпа, енергија вокала који динамизује наизглед монотону матрицу до експлозије руши све пред собом. У наредној, „Come To Me“, причу о изгубљеној души у тами велеграда потцртава невероватно мелодичан рефрен, који, наоко патетичан и баналан, целој причи даје двосмислен тон: може се тумачити и као божје, али и као уточиште које пружа (овоземаљски) ђаво. Нека невероватно љупка поквареност исијава из сваког стиха, која као да каже: боже, кајем се, знам да је гадно, али не могу да престанем да уживам у томе. У „Bad Liver And Broken Hart“ чујемо и осећамо сву утученост коју људско срце може да осећа када се буди са „змијама у кревету“. Наоко једноставан, често приповедачки оријентисан, језик текстова је препун симболичких значења, а свако ново слушање је недовољно и тражи да се плејер изнова заврти. У исто време, ова музика је и плесна до транса, и медитативна до крајњих граница свести.

Либанци су у свом блуз изразу заиграли на карту коју су други пре њих смели да тек да чачну: сав материјал има кровну конструкцију у спиритуал правцу, музици северноамеричих робова, најјачем корену из ког се блуз развио, али који се, зачудо, код других извођача налазио тек у траговима, углавном резервисан за извођаче који су акустичном гитаром покушавали да оживе  гитаристичке тренутке рањавих руку берача памука из оних времена када је лепота летње ноћи била бол због беде и обесправљености. Wanton Bishops су у овоме нашли неисцрпан извор и уточиште и не попуштају ни за милиметар. На албуму је једанаест песама (плус интро песме „Whoopy“), не зна се која је од које боља, а материјал је максимално уједначен од прве до последње секунде, напет до крајњих граница слушалачке пажње и углачан продукцијски тачно онолико колико је било потребно да се ни грам његове предивне сировости не изгуби. Енергетски врх свакако је „Smith & Wesson“, са смењивањем рифа опасног попут оштрице бријача у руци уличног разбојника и гвоздене песнице ритам секције.

„Бискупи“ опасно надиру, а према последњим информацијама о њима, неки веома озбиљни играчи у свету музичког бизниса заинтересовани су до костију за њих. Свирке по све престижнијим фестивалима то и те како потврђују. Како овај двојац сам каже, у то су уложили све ресурсе које су имали на располагању („дугују новац целом Бејруту“), направили беспрекорне промотивне материјале (имају врхунске спотове и доста клипова на којима свирају уживо, који су брижљиво изрежирани и изведени сасвим у складу са целокупном уметничком поставком бенда), а ваљда се овде деси онај ретки тренутак када се труд исплати на најбољи и најпоштенији могући начин, а награда дође у право време. Судећи по новом синглу „Shake“, ови момци стижу јачи и набријанији него икад, а нама остаје да с нестрпљењем и оправдано великим очекивањима чекамо следећи албум и надамо се да ће их чудо промотерске промисли брзо довести и у наше крајеве.